Српске општине јужно од Ибра

Ово су општине јужно од Ибра створене по плану Мартија Ахтисарија у којима су Срби по плану већина.

Општина Ранилуг површина 77,62 km2, становништво 3.866 , преко 95% Срби
Општина Грачаница површина 131,25 km2, становништво 10.675, преко 80% Срби
Општина Штрпце површина 247,36 km2, становништво 6.949, преко 90% Срби
Општина Клокот површина 23,36 km2, становништво 2.556, преко 60% Срби
Општина Ново Брдо површина 90 km2, становништво 6.729, преко 60% Срби
Општина Партеш површина 29 km2, становништво 1.787,  преко 95% Срби

Иван Кукуљевић Сакцински о Карађорђу

"Али само једна странка овога народа, толи смелог, толи поштенога, била је приправна мисли слободне, мисли користне славјенске сјединити с духом својим; та странка била је пук сербски под вођењем храброг слободног Сербина Кара Гјоргја Петровића. Он је био човек прост, неучен; али Сербин је био и Славјан  душом и телом. То учини, да сваки Сербин радо следјаше глас трубље његове, која Сербе из дубоког сна пробуди и за слободу, за народност и домородну славу борити се подигне. У Сербии забели зора, али около Сербие лежаше све јоште тмаста ноћ и браћа славјанска почиваху у добоку сну."

Иван Кукуљевић Сакцински. Карађорђе Петровић

Линк:
1. T. Smičiklas, Život i djelo Ivana Kuljevića Sakcinskoga

Саша Недељковић: Др. Игњат Павлас, старешина Соколске жупе Нови Сад, жртва Новосадске рације 1942.

Игњат Павлас, Србин католик, рођен је у Јамени 1886. Гимназију је завршио у Новом Саду 1904. а Правни факултет у Будимпешти 1910.(1) Др. Игњат Павлас изабран је 1910. на скупштини Соколског друштва Нови Сад за секретара друштва.

 На крају Првог светског рата Српски народни одбор у Новом Саду  своју прву јавну седницу одржао је 3. новембра 1918. у свечаној сали Матице српске. Делегација Српског народног одбора у Новом Саду пробила се до Београда. Члан српске владе Љуба Јовановић примио је у свом стану у Београду 1918.  делегацију Главног Одбора у Новом Саду (Јаша Томић, Васа Стајић и др Павлас). Истакао је делегацији да је жеља владе Србије да се Војводина прикључи Србији независно од Загреба. Др Павлас прихватио је жељу српске владе, а Васа Стајић био против (2). Ослобођење и свечани улазак српске војске у Нови Сад новембра 1918. најватреније су дочекали српски соколи. Павлас је као потпедседник Српског народног одбора, са огромном масом света и 400 српских народних коњаника, на обали Дунава, дочекао и први поздравио  мајора Бугарског. У председништво Велике народне скупштине у Новом Саду  25. новембра 1918. изабран је др. Игњат Павлас. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др. Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића као председника СНО Нови Сад и подносиоца предлога о присаједињењу Краљевини Србији (3).

После Уједињења посветио се раду у Савезу сокола. На чело Бачке соколске жупе долази 1921. и ту дужност обавља до 1941. а од 1930. до 1941. је члан Старешинства Савеза Сокола Краљевине Југославије. У Старешинству Савеза Сокола одговарао је за Правни реферат и Организацијски одсек. Истовремено је био и дугогодишњи члан Управе, а и неколико година председник „Данубиуса“, новосадског веслачког клуба. У Новом Саду био је председник Савеза културних друштава (са 52 удружења). Соколска жупа обухватала је око 80 друштава и чета (цела Бачка са малим делом Срема  на обронцима Фрушке горе). Жупа је приредила 7 слетова. (4) Један од најзначајнијих слетова био је VI жупски слет у Суботици. На VI жупском слету 8. и 9. јуна 1929. у Суботици било је 1.600 учесника-вежбача. У преподневним часовима одржан је дефиле сокола од Градске куће до слетишта. Ношене су соколске заставе улицама града, а присутно грађанство одушевљено је поздравило соколе. Поподне је у присуству око 10.000 гледалаца одржан Соколски слет. Овим слетом Соколска жупа Светозар Милетић приказала је своју снагу обележавајући десетогодишњицу настанка. (5) Као старешина соколске жупе др. Игњат Павлас присуствовао је националним прославама као што је откривање споменика краљу Петру I  код Хоргоша, недалеко од Суботице. Одржана је у Мостару 1935. конференција ССКЈ посвећена соколским четама у којој су учествовали представници свих жупа из Југославије, а присуствовали су и чланови старешинства Савеза сокола. На конференцији је утврђен став да су чете једнаке са друштвима. Зато су сеоске чете имале свог старешину и старешинство. Соколска друштва су сеоским четама пружала помоћ у кадровима, учитељима вежбања и предавачима за течајеве описмењавања, воћарства, пчеларства. Такође пружали су помоћ за оснивање књижница са малим библиотекама, оркестара, драмских секција и хорова.(6)

Соколи су 27. марта 1941. први изашли на улице Новог Сада. У току преподнева 27. марта 1941. одржана је седница представника свих патриотских друштава у Соколском дому у Новом Саду. Седницу је отворио старешина жупе Павлас. За време седнице окупила се маса грађана пред соколским домом. Павлас је између осталог у свом говору нагласио: „Да бисмо дали израз нашим осећањима решили смо да пред зградом формирамо поворку и да поворка прође градом“. На челу поворке око 15.000 људи били су др. Игњат Павлас, др. Александар Моч – председник Матице српске …  Врхунац ове манифестације одиграо се пред палатом Бановине, где је са балкона говорио др. Игњат Павлас. Протести су настављени до вечери када је одржана велика бакљада.

За време рације јануара 1942. из Соколског дома одведен је са својим бројним соколима на обалу Дунава и стрељан Др. Игњат Павлас са својом супругом. (7)

Соколско друштво Београд 3, Звездара организовало је одлазак на Фрушку Гору 23.јуна 2007. У групи су били соколи из соколских друштава Звездара и Матица  Београд, као председница Савеза Соко Србије Гордана Рајновић и њена заменица проф. Др. Габријела Крагујевић. Циљ путовања био је Павласов чот, по виси други врх планине (531м). Име су дали планинари Новог Сада и војводине због заслуга др. Игњата Павласа за оснивање и развој планинарства Војводине. Павлас је био један од највиђенијих грађана Новог Сада са својом супругом соколицом убијен је и у Дунав под лед бачен јануара 1942. Пошто није имао гроба , планинари су на безименом врху подигли спомен пирамиду  и код власти регулисали да се тај врх и званично назове „Павласов чот“. Тај врх непрекидно више пута годишње (и по снегу) обилазе планинари. На почетку свечаности соколи су подно пирамиде запалили свеће. Затим је професор универзитета др. Милан Бреберина, председник Планинарско-смучарског савеза Војводине и иницијатор постављања овог знамења, говорио о заслугама Павласа. Истакао је да је Павлас био један од главних актера за присаједињаваењ Војводине Србији, иницијатор и организатор подизања два планинарска дома на Фрушкој Гори и једног на Руднику у Шумадији. (8)

                                                                                       Саша Недељковић

                       члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1.А. Гава, Енциклопедија Физичке културе том II, Загреб 1977, стр. 17;
2.Васа Стајић, „Моје учешће у Југословенском Уједињењу“, Споменица ослобођења Војводине 1918, Нови Сад 1929, стр.159;
3.Др. Драго Његован, „Поводом 90. годишњице присаједињења војвођанских области краљевини Србији 1918.“, „Добровољачки гласник“, бр.31, Београд јун 2008, стр.46-47;
4.„Настанак и почетак рада соколског друштва Нови Сад“, „Око соколово“, бр.23-24, Београд, децембар 2005, стр.18; проф. Павле Врачарић, „Др. Игњат Павлас – дугогодишњи соколски старешина“, „Око соколово“, бр.15-16, децембар 2000. – фебруар 2001, Београд, стр.24;
5.Душан Цветковић, “Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007;
6..Павле Врачарић, „Соколске чете”, „Око соколово”, бр. 33-34, стр.26, Јул 2009, Београд;
7. „Настанак и почетак рада соколског друштва Нови Сад“, „Око соколово“, бр.23-24, Београд, децембар 2005, стр.18; проф. Павле Врачарић, „Др. Игњат Павлас – дугогодишњи соколски старешина“, „Око соколово“, бр.15-16, децембар 2000. – фебруар 2001, Београд, стр.24;
8. Павле Врачарић, „Соколи на Павласовом чоту”,  “, „Око соколово“, август 2007, бр. 29-30, Београд, стр. 13, 14;

ИЗВОР: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ

Посета Јадовну 2018.

           

''Јадовно'', велика трагедија која је заувек надкрилила и надјачала моћан, горостасни и пркосни Велебит и његово питомо подножје.  Једна мисао је стално била присутна; да овај диван крајолик у коме Велебит разговара са облацима и ветровима, а подножје се ливадама шири до слободе, никада неће бити весео. Лепота Лике скрушено лежи у сенци неме, несхватљиве масовне погибије која је невољно постала срођен и неотуђив део целе области. Становници Госпића и даље је, верујем, осећају иако можда не знају сви да је препознају и именују као узрок својеврсне тежине и горчине у мислима и срцу. ''Јадовно'', као вечна епизода у прошлости лебди над овом облашћу и својим непојмљивим ужасом достојанствено ћути.

                   У шумама Велебита, време је стало.  Деведесет шест мрачних бездана представља исто толико белега ружне истине о страдању преко четрдесет хиљада људи. Битна су имена народа, идеали у име којих су рођене жртве али поред самих јама, тешко је о томе мислити. Путићи до јама зарастају травом; шуме исцељују рану, скривају људску срамоту али упорност оних који желе да се помоле за жртве води до посвећених  јама . Поред самих јама  јасно се ''виде'' само покорни редови, храбрих и уплашених људи. Бацање и крај. Мислима се улази у јаму али је толико црно, незамисливо и беспомоћно да се мисли одмах кукавички враћају горе. Затим, неверица поново обузима. Мозак је туп. Тако је све тешко...заиста је тешко. Колоне племенитих, младих и старих ходочасника не желе да забораве ове храмове страдања; желе да их симболично оживе заувек, јер док има поклоника, истина о пореклу и земљи једног народа ће се чувати.

Споменик посвећен жртвама усташког терора Госпић-Јадовно-Паг 

Утисака је много и осипају пажњу; појединачне приче страдања, колективни удес, апсурд, људска глупост и  срамота...У име једне неумољиве идеологије требало је ''очистити се'' од једног народа, ''другости'' и доказа о његовом постојању на тим просторима;  мучно,  дословно и симболично бацити га под земљу, да нестане, да се сатре. ''Јадовно'' је горак залог неизвесне будућности једног народа и строга опомена том истом народу да се сачува. ''Јадовно'' је чиста бол, осећај немоћи и беспомоћности. ''Јадовно'' је неправда, угушен утробни бес и достојанствено тиховање сународника који се уз молитву клањају пред  баченима.

Масовна гробница мештана села Смиљана. Убијено је 550 становника села, од тога 117 су били чланови породице Тесла

Културна и цивилизована Европа, моћни гласноговорник о идеалима демократије, барјактар људских права, заговаратељ мира и правде, лицемерно и цинично ћути. На темељима доследног и педантног прозивања, ударања васпитних пацки једном дефанзивном народу који страда пред њеним очима и тихо нестаје (јер се то од њега и очекује, јер се томе силни делиоци правде и надају), Европа позива на стварање лепше и просперитетније ''заједничке'' будућности. Међутим, суживота и  заједништва напросто нема. Једног народа у Лици више нема. Нема га ни на многим другим територијама где је систематски, индустријализованим убијањем ''покошен''. Будућност коју нам моћнији, јачи део света креира, темељи са на селективном сећању, измишљеној и прекројеној прошлости, и некој ''правди'' која празна, јечи.  Управо зато, колективно памћење и чување истине о страдању урушавају неприродну, вештачки дизајнирану будућност већ на дневном нивоу.

Јаме у Лици плачу. Оне собом подсећају и вапе да се неман поново не роди. Оне остају такве заувек, да тужном причом и немиром у нашем срцу љубоморно чувају нашу врпцу, наш извор коме ћемо се једном у будућности, сасвим природно, тихо, ненаметљиво и у миру вратити. Јер оне су, на крају,  наша нада, позив да се не отуђимо од сопствене суштине и наш нови победоносни и животворни почетак.                                                                                                                                                                Невена Костић, старешина "СОКО" организације        

                                                                                                                                

Јадовно. Једна прича

''...јер жртве и њене муке у растајању са животом траже истину о томе...''

                30. јуна ове године први пут смо посетиле меморијални комплекс Госпић-Јадовно-Паг у Лици, један од највећих центара безумља и злочина над невиним људима, већинским Србима и Јеврејима. Подстакнуте оним што смо у Јадовну виделе и доживеле, осетиле смо искрени порив да дамо мали, лични допринос култури сећања на погром невиних жртава усташког терора.

Личко поље изнад ког се уздиже Велебит

            Нападом Немачке на Југославију, долази до слома државе. Независна држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941 године као фашистичка творевина, на челу са поглавником Антом Павелићем. Челници НДХ су сматрали да земљу треба очистити од Срба. Програм односно начин је формулисао Миле Будак по коме је требало ''једну трећину Срба побити, једну трећину покатоличити, једну трећину протерати''. Новоформирана држава је одмах приступила ''решавању проблема''. Први логор формиран је код Копривнице ''Даница'', 15. априла 1941. У Лици, у Госпићу, злочини над Србима почели су већ 11. априла, дан по проглашењу НДХ. Систем логора Госпић-Јадовно-Паг почео је са радом почетком маја и то није био концентрациони логор већ прелазни у који су људи свакодневно довођени и бацани у јаме. Људе су хватали као звери, одводили их са њива, из кућа... Прво су одводили мушкарце од 16 до 60 година, а потом су почели да одводе жене, децу, старце. Усташе су им говориле да им се ништа неће десити, да их воде на покрштење, да ће добити нове легитимације. Верујући, Срби су кренули са њима, они нису били ништа криви, поштовали су власт и ону пређашњу, поштоваће и ову садашњу. Свакодневно су довожени сточним вагонима на којима је писало ''покварено воће''. Довођени су са подручја Босне, Херцеговине, Срема, из других делова Хрватске, чак и из Дубровника. Са железничке станице, одводили су их у казнионицу госпићког окружног суда где је могло стати до три и по хиљаде људи. Други део сабирног логора био је на три км од Госпића у тзв. Овчару, коју су затвореници тако прозвали, ту су биле штале српског трговца Максимовића кога су усташе опљачкале и убиле као и већи део његове породице. Затворенике су везивали жицом два по два, између их све повезали ланцима тако да их је у колони било и по двеста. Пешака су ишли ка засеоку Јадовно, у атару села Трновац, на око двадесет и два км удаљеног од Госпића. Они који нису могли да издрже, убијани су и бацани у јаме које су се налазиле успут. Да би тортура била појачана, давана им је со. Сам логор Јадовно, био је ограђен бодљикавом жицом. На сваких педесет метара постављане су стражарнице где је био по један усташа или домобран. Логораши су били смештени под ведрим небом, на хиљаду и двеста м надморске висине. Ноћи на Велебиту су веома хладне, а дани изузетно топли. Под кровом су биле само две бараке, једна за управника, а друга за усташе. Управник логора био је Руд Риц (учитељ по професији) који је по доласку пописивао логораше.

Парастос поред Шаранове јаме

            Са железничке станице, део Срба, Јевреја и Хрвата, директно је одвожен у Башке Оштрије, у Ступареву, где се налази истоимена јама у коју је бачено око десет хиљада људи. У ограђеном простору логора Јадовно могло је стати две и по хиљаде људи. Свакодневно су доводили нове логораше и одводили оне који су већ били ту и бацали их у јаме. Убијани су маљевима, камама или би их везане довели до јаме, првих неколико убили који би пали у јаму и собом повукли остале везане. Ватрено оружје нису користили. Физичка тортура, иживљавање над женама и свештеним лициа била је свакодневна.Православне владике које су убијене у Јадовну су владика горњокарловачки, Сава Трлајић и дабробосански Петар Зимоњић.   Неки од бачених у јаме су преживели, а после су усташе, ако чују гласове, бацали бомбе у јаме.

"Улаз" у Шаранову јаму

            Лоциране су тридесет две јаме, а обележено је неколико: Гргин Долац, Ступачево, Катина јама, Св Ана, Чачић Долац, Крижац, Ваган јама, Јарина јама, Шевића јама, итд. И многе друге које нису откривене.

            Истовремено, на острву Паг постојао је логор на рту Слана, ограђен бодљикавом жицом, један део је био намењен Србима, а други Јеврејима. У месту Метајна отворен је први логор за жене и децу у Другом светском рату.

            Комплекс логора Госпић-Јадовно-Паг за сто двадесет два дана постојања, од маја до 25. августа однео је четрдесет хиљада сто двадесет три невина живота. Утроба Велебита постала је њихова вечна кућа.

            С обзиром да је на подручју Лике букнуо устанак, Италијани уплашени због зверстава усташа над Србима, 8. августа су најавили реокупацију подручја око Велебита. Усташе су од 15. до 25. августа убијале све што су могле. Они који су преживели пребачени су у Јастребарско, а неки у Јасеновац.

            Мали број људи је преживео, неке су из јама успели да извуку италијански војници. Једина испитана јама је Шаранова. Енглески спелеолози су је 1957. године први испитали. Неколико десетина година касније наши спелеолози су потврдили њихову причу, јама је широка око метар и по, у дубини се шири, испод балвана и камења налази се пет и по метара људских костију. Према прорачунима др Ђуре Затезала у њу је бачено од 9 до 11 хиљада људи. Остале јаме нису испитане, нажалост никада није постојала ни воља за тим. Обележја на некима су у последњем рату порушена.

                                                  Љиљана Јовановић, старешина "СОКО" организације

Видовдан

На Видовдан 1389. године на Косову пољу сусреле су се српска и османска војска под вођством кнеза Лазара Хребељановића и султана Мурата I. У току саме битке погинула су обојица владара.  Исход је и даље нејасан, али је једно сигурно, да је Србија остала без већине својих одраслих властелина који су чинили војску. Поред тога, Србија је постала вазал Османског царства. "А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт."

                            Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) - Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11.

Плакат током Великог рата

Ево које нам је догађаје кроз историју доносио Видовдан:
1389, битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
1881,Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске
1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
1995, снаге Војске Републике Српске спречиле покушај АРБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу,
2006, Црна Гора примљена у Уједињене нације као 192 земља чланица.

Др Мило Ломпар на Видовдан у Јагодини

Српска православна општина јагодинска и Српска омладинска културна организација "СОКО" Вас позивају на трибину "Косовска традиција у српској култури". Предавач ће бити проф. др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду.

Косовска традиција у српској култури

Мило Ломпар (Београд, 19. април 1962) српски је историчар књижевности, филозоф, професор и председник Задужбине Милоша Црњанског.

Квалитет производа није за све земље исти! Купујмо домаће!

Сведоци смо да српска економија више увози него што производи својих добара. Српска економија је под великим нападом страних производа због споразума о слободној трговини са ЕУ. Граница је отворена и увози се велики део производа који се сматрају изузетно квалитетним. Али да ли су ти производи истог квалитета као у Немачкој, Аустрији, Француској?

Наравно да нису, то нам потврђују вести из источних земаља Европске уније*1. Чланице Европске уније Чешка република, Мађарска и Словачка жалиле су се Европској комисији да нису истог квалитети производа за све чланице ЕУ, нарочито за њих. Ове земље сматрају да код њих долазе производи лошијег квалитета са запада Европске уније. Према наводима Националних организација Србије ако су Словачка, Мађарска, Пољска канта за отпатке ЕУ онда је Република Србија депонија*2!

Лого кампање "Купујмо домаће" која је стартовала на пролеће 2004.

Kада из свог џепа дамо 100 динара за производ произведен у Републици Србији, често и до 95 динара остаје у земљи и иде на трошкове производње, плате радника, инвестиције и издвајања за просвету, здравство, пензије. Ако тих 100 динара платимо за неки производ направљен ван граница наше земље онда највећи део тог новца излази из наше Србије. 

Куповином домаћих производа отварамо више радних места у нашој земљи! Омогућавамо останак младих људи у нашој земљи!

Линкови:

1. Блиц, slovacka-preti-bojkotom-iz-eu-nam-isporucuju-nekvalitetnu-hranu-moramo-da-preduzmemo
2. Глас Америке, krajnje-vreme-da-proizvodi-budu-istog-kvaliteta-za-sve-zemlje-eu
3. Мондо.рс, EU-priznala-razlicit-kvalitet-proizvoda-za-zapadno-i-istocno-trzise
4. Политика, Паповић: Србија је депонија за производе ЕУ
5. РС.Н1, Junker priznao: Suhomesnati proizvodi za istok sa manje mesa
6. РС.Н1, EU finansira testove kvaliteta proizvoda za istočnu Evropu
7. Вечерње новости, Закон забрањује "Купујмо домаће" (5. 10. 2015)
7. Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) и Прелазни трговински споразум 2008.