понедељак, 09. јул 2018.

Посета Јадовну 2018.


           
''Јадовно'', велика трагедија која је заувек надкрилила и надјачала моћан, горостасни и пркосни Велебит и његово питомо подножје.  Једна мисао је стално била присутна; да овај диван крајолик у коме Велебит разговара са облацима и ветровима, а подножје се ливадама шири до слободе, никада неће бити весео. Лепота Лике скрушено лежи у сенци неме, несхватљиве масовне погибије која је невољно постала срођен и неотуђив део целе области. Становници Госпића и даље је, верујем, осећају иако можда не знају сви да је препознају и именују као узрок својеврсне тежине и горчине у мислима и срцу. ''Јадовно'', као вечна епизода у прошлости лебди над овом облашћу и својим непојмљивим ужасом достојанствено ћути.

                   У шумама Велебита, време је стало.  Деведесет шест мрачних бездана представља исто толико белега ружне истине о страдању преко четрдесет хиљада људи. Битна су имена народа, идеали у име којих су рођене жртве али поред самих јама, тешко је о томе мислити. Путићи до јама зарастају травом; шуме исцељују рану, скривају људску срамоту али упорност оних који желе да се помоле за жртве води до посвећених  јама . Поред самих јама  јасно се ''виде'' само покорни редови, храбрих и уплашених људи. Бацање и крај. Мислима се улази у јаму али је толико црно, незамисливо и беспомоћно да се мисли одмах кукавички враћају горе. Затим, неверица поново обузима. Мозак је туп. Тако је све тешко...заиста је тешко. Колоне племенитих, младих и старих ходочасника не желе да забораве ове храмове страдања; желе да их симболично оживе заувек, јер док има поклоника, истина о пореклу и земљи једног народа ће се чувати.

Споменик посвећен жртвама усташког терора Госпић-Јадовно-Паг 

Утисака је много и осипају пажњу; појединачне приче страдања, колективни удес, апсурд, људска глупост и  срамота...У име једне неумољиве идеологије требало је ''очистити се'' од једног народа, ''другости'' и доказа о његовом постојању на тим просторима;  мучно,  дословно и симболично бацити га под земљу, да нестане, да се сатре. ''Јадовно'' је горак залог неизвесне будућности једног народа и строга опомена том истом народу да се сачува. ''Јадовно'' је чиста бол, осећај немоћи и беспомоћности. ''Јадовно'' је неправда, угушен утробни бес и достојанствено тиховање сународника који се уз молитву клањају пред  баченима.
Масовна гробница мештана села Смиљана. Убијено је 550 становника села, од тога 117 су били чланови породице Тесла
Културна и цивилизована Европа, моћни гласноговорник о идеалима демократије, барјактар људских права, заговаратељ мира и правде, лицемерно и цинично ћути. На темељима доследног и педантног прозивања, ударања васпитних пацки једном дефанзивном народу који страда пред њеним очима и тихо нестаје (јер се то од њега и очекује, јер се томе силни делиоци правде и надају), Европа позива на стварање лепше и просперитетније ''заједничке'' будућности. Међутим, суживота и  заједништва напросто нема. Једног народа у Лици више нема. Нема га ни на многим другим територијама где је систематски, индустријализованим убијањем ''покошен''. Будућност коју нам моћнији, јачи део света креира, темељи са на селективном сећању, измишљеној и прекројеној прошлости, и некој ''правди'' која празна, јечи.  Управо зато, колективно памћење и чување истине о страдању урушавају неприродну, вештачки дизајнирану будућност већ на дневном нивоу.
Јаме у Лици плачу. Оне собом подсећају и вапе да се неман поново не роди. Оне остају такве заувек, да тужном причом и немиром у нашем срцу љубоморно чувају нашу врпцу, наш извор коме ћемо се једном у будућности, сасвим природно, тихо, ненаметљиво и у миру вратити. Јер оне су, на крају,  наша нада, позив да се не отуђимо од сопствене суштине и наш нови победоносни и животворни почетак.                                                                                                                                                                Невена Костић, старешина "СОКО" организације        
                                                                                                                                



Јадовно. Једна прича


''...јер жртве и њене муке у растајању са животом траже истину о томе...''
                30. јуна ове године први пут смо посетиле меморијални комплекс Госпић-Јадовно-Паг у Лици, један од највећих центара безумља и злочина над невиним људима, већинским Србима и Јеврејима. Подстакнуте оним што смо у Јадовну виделе и доживеле, осетиле смо искрени порив да дамо мали, лични допринос култури сећања на погром невиних жртава усташког терора.
Личко поље изнад ког се уздиже Велебит
            Нападом Немачке на Југославију, долази до слома државе. Независна држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941 године као фашистичка творевина, на челу са поглавником Антом Павелићем. Челници НДХ су сматрали да земљу треба очистити од Срба. Програм односно начин је формулисао Миле Будак по коме је требало ''једну трећину Срба побити, једну трећину покатоличити, једну трећину протерати''. Новоформирана држава је одмах приступила ''решавању проблема''. Први логор формиран је код Копривнице ''Даница'', 15. априла 1941. У Лици, у Госпићу, злочини над Србима почели су већ 11. априла, дан по проглашењу НДХ. Систем логора Госпић-Јадовно-Паг почео је са радом почетком маја и то није био концентрациони логор већ прелазни у који су људи свакодневно довођени и бацани у јаме. Људе су хватали као звери, одводили их са њива, из кућа... Прво су одводили мушкарце од 16 до 60 година, а потом су почели да одводе жене, децу, старце. Усташе су им говориле да им се ништа неће десити, да их воде на покрштење, да ће добити нове легитимације. Верујући, Срби су кренули са њима, они нису били ништа криви, поштовали су власт и ону пређашњу, поштоваће и ову садашњу. Свакодневно су довожени сточним вагонима на којима је писало ''покварено воће''. Довођени су са подручја Босне, Херцеговине, Срема, из других делова Хрватске, чак и из Дубровника. Са железничке станице, одводили су их у казнионицу госпићког окружног суда где је могло стати до три и по хиљаде људи. Други део сабирног логора био је на три км од Госпића у тзв. Овчару, коју су затвореници тако прозвали, ту су биле штале српског трговца Максимовића кога су усташе опљачкале и убиле као и већи део његове породице. Затворенике су везивали жицом два по два, између их све повезали ланцима тако да их је у колони било и по двеста. Пешака су ишли ка засеоку Јадовно, у атару села Трновац, на око двадесет и два км удаљеног од Госпића. Они који нису могли да издрже, убијани су и бацани у јаме које су се налазиле успут. Да би тортура била појачана, давана им је со. Сам логор Јадовно, био је ограђен бодљикавом жицом. На сваких педесет метара постављане су стражарнице где је био по један усташа или домобран. Логораши су били смештени под ведрим небом, на хиљаду и двеста м надморске висине. Ноћи на Велебиту су веома хладне, а дани изузетно топли. Под кровом су биле само две бараке, једна за управника, а друга за усташе. Управник логора био је Руд Риц (учитељ по професији) који је по доласку пописивао логораше.
Парастос поред Шаранове јаме
            Са железничке станице, део Срба, Јевреја и Хрвата, директно је одвожен у Башке Оштрије, у Ступареву, где се налази истоимена јама у коју је бачено око десет хиљада људи. У ограђеном простору логора Јадовно могло је стати две и по хиљаде људи. Свакодневно су доводили нове логораше и одводили оне који су већ били ту и бацали их у јаме. Убијани су маљевима, камама или би их везане довели до јаме, првих неколико убили који би пали у јаму и собом повукли остале везане. Ватрено оружје нису користили. Физичка тортура, иживљавање над женама и свештеним лициа била је свакодневна.Православне владике које су убијене у Јадовну су владика горњокарловачки, Сава Трлајић и дабробосански Петар Зимоњић.   Неки од бачених у јаме су преживели, а после су усташе, ако чују гласове, бацали бомбе у јаме.
"Улаз" у Шаранову јаму
            Лоциране су тридесет две јаме, а обележено је неколико: Гргин Долац, Ступачево, Катина јама, Св Ана, Чачић Долац, Крижац, Ваган јама, Јарина јама, Шевића јама, итд. И многе друге које нису откривене.
            Истовремено, на острву Паг постојао је логор на рту Слана, ограђен бодљикавом жицом, један део је био намењен Србима, а други Јеврејима. У месту Метајна отворен је први логор за жене и децу у Другом светском рату.
            Комплекс логора Госпић-Јадовно-Паг за сто двадесет два дана постојања, од маја до 25. августа однео је четрдесет хиљада сто двадесет три невина живота. Утроба Велебита постала је њихова вечна кућа.
            С обзиром да је на подручју Лике букнуо устанак, Италијани уплашени због зверстава усташа над Србима, 8. августа су најавили реокупацију подручја око Велебита. Усташе су од 15. до 25. августа убијале све што су могле. Они који су преживели пребачени су у Јастребарско, а неки у Јасеновац.
            Мали број људи је преживео, неке су из јама успели да извуку италијански војници. Једина испитана јама је Шаранова. Енглески спелеолози су је 1957. године први испитали. Неколико десетина година касније наши спелеолози су потврдили њихову причу, јама је широка око метар и по, у дубини се шири, испод балвана и камења налази се пет и по метара људских костију. Према прорачунима др Ђуре Затезала у њу је бачено од 9 до 11 хиљада људи. Остале јаме нису испитане, нажалост никада није постојала ни воља за тим. Обележја на некима су у последњем рату порушена.
                                                  Љиљана Јовановић, старешина "СОКО" организације

четвртак, 28. јун 2018.

Видовдан

На Видовдан 1389. године на Косову пољу сусреле су се српска и османска војска под вођством кнеза Лазара Хребељановића и султана Мурата I. У току саме битке погинула су обојица владара.  Исход је и даље нејасан, али је једно сигурно, да је Србија остала без већине својих одраслих властелина који су чинили војску. Поред тога, Србија је постала вазал Османског царства. "А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт."
                            Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) - Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11.

Плакат током Великог рата
Ево које нам је догађаје кроз историју доносио Видовдан:
1389, битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и турске војске под вођством султана Мурата,
1881,Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске
1914, атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што је покренуло Први светски рат,
1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
1995, снаге Војске Републике Српске спречиле покушај АРБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
2001, Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу,
2006, Црна Гора примљена у Уједињене нације као 192 земља чланица.

петак, 22. јун 2018.

Др Мило Ломпар на Видовдан у Јагодини

Српска православна општина јагодинска и Српска омладинска културна организација "СОКО" Вас позивају на трибину "Косовска традиција у српској култури". Предавач ће бити проф. др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду.
Косовска традиција у српској култури

Мило Ломпар (Београд, 19. април 1962) српски је историчар књижевности, филозоф, професор и председник Задужбине Милоша Црњанског.

субота, 16. јун 2018.

Квалитет производа није за све земљи исти! Купујмо домаће!

Сведоци смо да српска економија више увози него што производи својих добара. Српска економија је под великим нападом страних производа због споразума о слободној трговини са ЕУ. Граница је отворена и увози се велики део производа који се сматрају изузетно квалитетним. Али да ли су ти производи истог квалитета као у Немачкој, Аустрији, Француској?
Наравно да нису, то нам потврђују вести из источних земаља Европске уније*1. Чланице Европске уније Чешка република, Мађарска и Словачка жалиле су се Европској комисији да нису истог квалитети производа за све чланице ЕУ, нарочито за њих. Ове земље сматрају да код њих долазе производи лошијег квалитета са запада Европске уније. Према наводима Националних организација Србије ако су Словачка, Мађарска, Пољска канта за отпатке ЕУ онда је Република Србија депонија*2!
Лого кампање "Купујмо домаће" која је стартовала на пролеће 2004.
Kада из свог џепа дамо 100 динара за производ произведен у Републици Србији, често и до 95 динара остаје у земљи и иде на трошкове производње, плате радника, инвестиције и издвајања за просвету, здравство, пензије. Ако тих 100 динара платимо за неки производ направљен ван граница наше земље онда највећи део тог новца излази из наше Србије. 

Куповином домаћих производа отварамо више радних места у нашој земљи! Омогућавамо останак младих људи у нашој земљи!

Линкови:

1. Блиц, slovacka-preti-bojkotom-iz-eu-nam-isporucuju-nekvalitetnu-hranu-moramo-da-preduzmemo
2. Глас Америке, krajnje-vreme-da-proizvodi-budu-istog-kvaliteta-za-sve-zemlje-eu
3. Мондо.рс, EU-priznala-razlicit-kvalitet-proizvoda-za-zapadno-i-istocno-trzise
4. Политика, Паповић: Србија је депонија за производе ЕУ
5. РС.Н1, Junker priznao: Suhomesnati proizvodi za istok sa manje mesa
6. РС.Н1, EU finansira testove kvaliteta proizvoda za istočnu Evropu
7. Вечерње новости, Закон забрањује "Купујмо домаће" (5. 10. 2015)
7. Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) и Прелазни трговински споразум 2008.


уторак, 29. мај 2018.

Годишњица Мајског преврата


          29. маја навршава се стопетнаеста година од убиства краљевског пара којим је окончана владавина династије Обреновића. Последњи представник династије Александар V Обреновић живот је окончао у мајском преврату 1903.године.

          Александар Обреновић рођен је 14.августа 1876. у Београду од оца кнеза Милана и мајке кнегиње Наталије. Детињство проводи на двору у Београду а затим је послат у париски Лицеј где стиче солидно образовање, учи француски и руски језик. У Београд се враћа 1887.године а бригу о његовом образовању преузима Лазар Докић и више гувернанти које се труде да научи вештине младог аристократе, учи да свира клавир, пише поезију, лови... По повратку у земљу постаје свестан лоших односа између оца и мајке који су кулминирали разводом што оставља трага на принчевој личности.
          Недуго након развода са мајком борави у Висбадену где српски агенти уз помоћ немачке полиције одузимају Александра од мајке. Отмица је изазвала скандал у европском друштву а остала је упамћена као КРАЂА ПРИНЦА. Александар је враћен оцу у Београд.
          На дан Краљевине 22. фебруара 1889. краљ Милан проглашава абдикацију и уступа престо тринаестогодишњем Александру. Млади краљ је миропомазан у манастиру Жича на петстоту годишњицу Косовског боја.

                                                                   Краљ Александар Обреновић

 Због Александровог малолетства  власт је образовало трочлано намесништво које су чинили Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. Долази до заокрета у спољној политици Србије, која се окреће Русији и занемарује дотадашњу аустрофилску политику краља Милана. Владу су формирали радикали које је намесништво помиловало.
До првог државног удара дошло је 1.априла 1893.године када се Александар прогласио пунолетним и збацио намеснике. Наредне године, још једним државним ударом, збацује радикалски Устав из 1888. и на снагу враћа Устав из 1869.
У лето 1894. одлази у дипломатску мисију у Цариград да би покушао да побољша положај српског народа у Отоманском царству. По повратку у земљу сукобљава се са оцем због чега краљ Милан одлази из земље а наредне године Александар позива краљицу Наталију да дође у Београд из ког је четири године раније протерана. Однос између мајке и сина је освежио живот на двору. На лето, исте године њих двоје су отишли у краљичину вилу Сашино у Бијарицу у Француској. Током тромесечног боравка у Бијарицу Александар упознаје дворску даму своје мајке Драгу Машин са којом започиње љубавну везу.
На пролеће 1896. отварају се прве модерне Олимпијске игре у Грчкој на којима је краљ Александар био једини европски владар који је пристуствовао. Тада је обишао и манастир Хиландар који је због дугова био у опасности да постане бугарски. Краљ је отплатио дуг манастира а братство му је у знак захвалности поклонио Мирослављево јеванђеље.
У жељи да обнови идеју кнеза Михајла о настанку Балканског савеза Александар позива црногорског кнеза Николу Петровића у посету Србији, који је на Видовдан дочекан у Београду уз велике почасти. Односи између Србије и Црне Горе у Аустро-Угарској изазивају негодовање.
Лоши односи између краља Александра и краља Милана се 1887. поправљају. На синовљев позив краљ Милан долази у Србију и добија команду над активном војском.
Веза између Александра и Драге Машин је настављена, он је одлучио 1887.године да се ожени њоме. Знао је да на брак неће пристати краљ Милан, краљица Наталија и председник Владе др Владан Ђорђевић. У исто време краљ Милан је разматрао питање Александрове женидбе а најозбиљнија кандидаткиња за брак била је немачка принцеза из племићке куће Шамбург-Липе. Три године касније Александар је искористио одсуство оца и председника Владе из земље, образовао је нову Владу и објавио веридбу са Драгом Машин са којом се венчава 23. јула 1900.године у Саборној цркви у Београду. Због неприхватања краљевог брака краљу Милану и краљици Наталији је забрањен повратак у земљу. Разлог зашто брак нису прихватали је то што је дванаест година старија од њега, била је удата и у том браку није имала деце, а постојала је и сумња да је била љубавница краља Милана. У земљи Александар покушава да нормализује ситуацију па се окреће радикалима а у спољној политици Русији. 1901.године доноси нови Устав тзв. Октроисани, чиме уводи дводомни систем који чине Сенат и Народна Скупштина. 1902.године избија велика криза због краљичине неуспешне трудноће за коју су многи веровали да је била лажна. Зато је посета краљевског пара Русији обустављена, за ово је краљ окривио радикале и оборио њихову владу. Нова Влада је формирана 1902.године на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем. То је била петнаеста Влада коју је Александар образовао током своје владавине.
У марту 1903.године долази до великих демонстрација радника и студената, један од учесника био је и Димитрије Туцовић. Два дана касније у року од сат времена краљ је извршио два државна удара, укинувши Устав из 1901. којим је распустио Сенат и Скупштину. Затим је поставио своје људе у Сенат, Државни Савет и судове и опет вратио Устав из 1901.
Због политичке ситуације у земљи, стања у војсци, па и зато што краљица није родила наследника скована је завера против краљевског пара. Након првог неуспешног атентата планираног за краљичин рођендан 1901. завери се прикључују политичари Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић. У ноћи 29.маја 1903.године група завереника, официра упада у двор  и након вишечасовне потраге проналази краљевски пар који убија. Са њима је убијен и краљев ађутант генерал Лаза Петровић. Њихова тела су бачена са балкона двора. Александар и Драга су сахрањени у малој цркви Светог Марка а након рушења 1942. године пренети су у крипту цркве Светог Марка где и данас почивају.

                                                  Краљица Драга и Краљ Александар

Краљ Александар је у време убиства имао само 27 година. Погрешне одлуке које је доносио довеле су до тога да несрећно заврши свој млади живот. Његову владавину обележило је више државних удара, војска је доведена у незавидан положај што је довело до одијума на њега. По убиству краљевског пара општа хистерија је захватила читаву земљу па се дешавало да буду убијене читаве породице које нису у крвној вези са Обреновићима осим што носе исто презиме. Занимљиво је додати да је и књаз Михаило Обреновић убијен у атентату у Кошутњаку на исти дан, 29. маја 1868.
Династију Обреновић заменила је династија Карађорђевић.

                                                   Старешина "СОКО" орг. Љиљана Јовановић, историчар

уторак, 22. мај 2018.

Не разарајте јединство Срба у Црној Гори!

Ових дана се на званичној интернет презентацији „Покрета обнове Краљевине Србије“ појавио текст „Црна Гора да врати српску круну“. У овом тексту се износе неки проблематични ставови и тврдње. У тексту се тражи од државе Црне Горе да круну Светог краља Стефана Дечанског врати држави Србији, јер Црна Гора негира било какве везе са Србима. Истини за вољу, савремена Република Црна Гора заиста има забрињавајући став према својим грађанима српске националности. Република Црна Гора је такође признала независност јужне српске покрајине и успоставила је дипломатске односе са такозваном државом Косово. Све ово стоји у горе поменутом тексту и одговара истини. Шта је онда проблематично од ставова изнетих у тексту на сајту ПОКС-а? Проблематичан је прво сам наслов. Зашто? Зато што Република Црна Гора нема шта да врати. Круна Св. краља Стефана Дечанског припада Српској Православној Цркви и налази се у манастиру Рођења Пресвете Богородице на Цетињу. У тексту се наступа са ставом као да је круна власништво Републике Црне Горе и да се налази у неком од музеја, па да Црна Гора треба да је врати као део културног наслеђа Србије, које се из неког разлога налази ван земље. Нигде се не помиње да је круна власништво Цркве. Круна је свакако део културног и историјског наслеђа Србије али и не само ње, него свих Срба ма где они живели. Исто као што је и Црква која чува круну Немањића, Црква свих православних Срба ма где они били.

Круна Св. краља Стефана Дечанског

Можда аутор текста и председник ПОКС-а, који је у тексту цитиран, нису довољно упућени у питање где се тачно налази круна и ко се о њој стара, па су зато изнели такве ставове. Лично, мислим да није тако. Мишљења сам да су свесно изашли са овим захтевом да би добили на популарности и на медијском простору у Србији, вешто заобилазећи помен Српске Православне Цркве. Дижући себи рејтинг сурово ударају на идентитет Срба у Црној Гори. Срби Црне Горе, окружени националним Црногорцима, Албанцима и Бошњацима, живе у јако тешкој ситуацији. И ако Срба у Црној Гори, по званичном попису из 2011. године, има 28,73 % од укупног броја становника, а српски језик говори 42,88%, они немају право да се школују на свом језику и да пишу својим традиционалним писмом, ћирилицом, када се обраћају званичним органима. Такође, незванично су дискриминисани када је запослење у питању јер су Срби. На њих се у Црној Гори гледа као на антидржавни елемент, јер су листом били против црногорске независности и одвајања од матице. Срби у Црној Гори, не могу да се ослоне на Србију, јер их жаргонски речено, матица „не види“. Једини ослонац њиховог српства су Српска Православна Црква и Његош, обоје прогоњени од званичне Црне Горе. ПОКС овим захтевом непосредно удара на СПЦ у Црној Гори и посредно на Његоша, који је речену круну добио на поклон од Карловачке митрополије. Овакав један нови удар на Србе Црне Горе је крајње неукусан, нарочито јер долази из Србије, матице свих Срба и од једног покрета који би требало да је национално орјентисан. Без јаке подршке из матице, како званичне, тако и незваничне, Срби и Српска Православна Црква, на простору Црне Горе неће постојати још дуго. Преузимање круне Немањића неће ојачати српство у Србији али значајно може да деморалише и ослаби Србе који живе у Црној Гори.

Као нација требало би да будемо јединствени и да не ударамо једни на друге зарад јевтиних политичких поена. Посебно је непожељно добијати на популарности преко леђа Срба из окружења који, нарочито после дешавања у задњих 30 година, једва опстају.  ПОКС својим захтевом никакво зло не наноси Црној Гори као држави, нити њеном владајућем режиму, већ Србима који тамо живе и полако се под притиском асимилују у новонасталу црногорску нацију. Овим захтевом само потврђују уврежено мишљење да је Србија Србе из Црне Горе „пустила низ воду“.

 

                                  Марио Јегдић, старешина „СОКО“ организације

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


четвртак, 03. мај 2018.

Сто година од смрти Гаврила Принципа


У предвечерје обележавања века од смрти Гаврила Принципа, 27. Априла 2018. године, Српска омладинска културна организација „СОКО“ организовала је трибину у част овог револуционара и припадника Младе Босне.

О личности и судбини Гаврила Принципа, о Младој Босни и разлозима за атентат на надвојводу Франца Фердинанда, у пријатној атмосфери Алтернативног Културног Центра у Јагодини, говорила је Љиљана Јовановић, млада историчарка. Трибина је започета стиховима који су остали иза Гаврила Принципа у тамници, урезани на металној посуди за храну:
„Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи“
            Трибина је била својеврсни омаж лику Гаврила Принципа. Оно мало што знамо о њему потиче из сачуваних стенографских белешки са суђења и из психијатријских извештаја. На трибини смо имали прилике да чујемо о пореклу Гаврила Принципа, о друштвеном слоју из кога је долазио, као и о друштвеним и културним приликама у Босни и Херцеговини, у време аустро-угарске окупације и анексије. Љиљана Јовановић је изнела и ставове Младе Босне, правце у којима се њена идеологија кретала. Такође, било је речи о суђењу Принципу, о његовом тамновању у Терезину, у Чешкој и о начинима на које је био мучен. Мучење и оскудна храна, коју је добијао тек сваког петог дана, убрзали су његову смрт. Јовановићева нам је говорила и о слављењу лика Гаврила Принципа после Великог рата и о односу према његовом лику и делу у обе Југославије, током Другог светског рата и за време последњих ратова на простору бивше СФР Југославије. После трибине уследио је низ питања јер је публика била веома заинтересована за ову тему.


недеља, 08. април 2018.

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА

Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости.

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!

Старешинство 
Српске омладинске културне организације

субота, 24. март 2018.

"СОКО" одао почаст пилоту хероју Животи Ђуриђу 24.03.2018.

Српска омладинскa културнa организације "СОКО" положила је венац у селу Давидовац крај Параћина на споменик хероју пилоту Животи Ђурићу, страдалом на данашњи дан пре 19 година извршавајући борбени задатак на Космету. Потпуковник Живота Ђурић био је командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле, а погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп терористичке ОВК. 
Делегација Српске омладинске културне организације "СОКО"
У тренутку погибије управљао је јуришним авионом типа Ј-22 "Орао", евиденцијског броја 25104. Мајор Живота Ђурић (1963-1999), полетео је на задатак 25. марта. Док је прелетао подручје Глоговца (Космет) приметио је командно место и складиште терористичке ОВК на које је одмах дејствовао са две авио-бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу али у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље после чега је, по расположивим сазнањима, под релативно малим углом ударио у земљу. 
Делегација Српске омладинске културне организације "СОКО"
Званично се не зна тачан узрок пада авиона али се претпоставља да су терористи ОВК погодили пилота или витални део авиона. За време трајања НАТО бомбардовања ловачко-бомбардерска авијација имала је 31 лет у трајању од 18,25 часова, од тога су 25 били борбени летови од којих су 19 били са ватреним дејствима. Ударну снагу ЛБА чинили су авиони Ј-22 и НЈ-22 (двосед) „Орао“ који су се налазили у саставу 98. ловачко-бомбардерског авијацијског пука који су чинили 241. лбае и 252. лбае који су за време агресије били базирани на аеродромима Лађевци и Поникве. Слава хероју пилоту Животи Ђурићу.