Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" - 1934.

    Последњих година, у целој Европи, узнемиреност људи била је непрекидна. Тумачење узрока сваковрсних недаћа гласило је, обично: општа економска криза... Данас је јасно да није велики неред само у економским односима, него још већи у психи и главама. Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих "криза",  можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више, ни за најобичнијег савременика, није тајна. Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има. Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике, колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање, поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је, кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду. 

 ... у нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје стварање једног бољег нашег друштва. Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке. Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка ХХ века у нас између идеје јединства и наших недаћа. Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизам, трпљивост и морала. Првих година мира, нарочито при културном раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе. Било је воље, рада, ширине у нас. Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте... Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички  завршетак досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба и једина нада...

Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа.

Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја.

Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" (уводник), Идеје бр. 1 (1934)

О Јагодини 25. август 1937.

Кратак текст о напретку Јагодине писао је лист Време у броју од 25. августа 1937. године под називом Јагодина напредује...

Текст можете наћи на овој повезници: Јагодина напредује...

Јунаков гроб, песма Илије Будровца

 Ова песма Илије Будровца објављена је у часопису Босанска вила 1899. године и посвећена је сежању на Косовски бој 1389. године како се треба уздигнути против стране власти.

28. јул - Дан града Јагодине

 На данашњи дан, 15. јула (по јулијанском календару), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац владара. Књегиња Милица после боја на Косову 1389. године заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.

Отада је прошло 625 године. Град Јагодина обележава 28. јул као дан града.

Литература и извори:

А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића, Београд 2007, Чигоја

С. Ћирковић, Осумњичене повеље књегиње Милице и деспота Стефана, Историјски часопис 6 (1956), 139-152.

Васкршња честитка

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива, односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима, како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи. Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! 

Старешинство Српске омладинске културне организације

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК 1. И 2. МАЈ 1995. - АГРЕСИЈА НА ЗАПАДНУ СЛАВОНИЈУ - ДЕО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

 Пре 29 годинa, 1. маја 1995, хрватске снаге извршиле су напад на област Западне Славоније која је била део Републике Српске Крајине. Операција Блесак, како је име овe агресије, трајалa је два дана и започета је у раним јутарњим часовима 1. маја 1995. године, артиљеријском паљбом хрватских трупа на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Ово подручје било је под заштитом Уједињених нација, али то није спречило хрватску војску и полицију да изврши напад. Наиме, јордански контигент "плавих шлемова" требао је да спречи нападе хрватских снага на српску Западну Славонију, али уместо тога једноставно се повукао у своје базе.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК - ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ ТРАЈЕ

    Треба додати да је тада на снази било примирје потписано између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана јануара 1992. године. Хрватске снаге са 16 000 војника и полицајаца ушле су у "тампон зону" у 6 часова изјутру 1. маја 1995. године. Овим брзим нападом окружени су Пакрац и Окучани у којима је тада било око 6 000 Срба. Однос снага је био 4 према 1 у корист хрватских трупа. Спаса за Србе није било, 15 000 их је протерано док је према подацима Документационог-информативног центра "Веритас" 283 убијено. Сви Срби нашли су склониште у Републици Србији.

    Као одговор на ову акцију хрватских снага српска артиљерија је бомбардовала Загреб, 2. и 3. маја 1995. године и том прилико је страдало 6 Хрвата. За то бомбардовање некадашњи председник Републике Српске Крајине Милан Мартић добио је 35 година затворске казне. За Операцију "Блесак" нико није одговарао....

108 година од Мојковачке битке

 После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 

108 година од Мојковачке битке

Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице. 

„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Божићна честитка 2024. године

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима најрадоснији хришћански празник, Божић. Наша жеља је да на свети дан рођења Господа нашег, Исуса Христа, пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Декларација о стварању Уједињене Крајине, 27. јун 1991. године Босанско Грахово

 Уједињавањем српског народа императиван је задатак времена у којем живимо. Након свих искустава кроз историју, које је српски народ имао у борби за слободу живота у самосталној српској држави и живота у Југославији заједно са другим народима, данас, након разједињавања Југославије одвајањем Словеније и Хрватске, српски народ се налази на новом историјском искушењу поновног тражења форме свог државног обједињавања и конституисања. 

Садржавај те државе изражава се кроз начело да "сви Срби живе у једној држави". Прихватљиве су двије опције облика будуће државе. Југославија, као федерација Србије и Црне Горе и осталих који желе да живе у њој, и самостална српска држава.

Значајан корак у процесу српског државног обједињавања након разједињавања Југославије, јесте уједињавање двију српских крајина: Заједница општина Босанска крајина и САО Крајине. Зато Скупштина заједница општина Босанске крајине и САО Крајина, на заједничкој сједници у Босанском Грахову, уочи Видовдана 1991. доносе:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О УЈЕДИЊЕЊЕ

Заједница општина Босанска крајина и Српске аутономне области крајина.

1. Декларацијом о уједињењу Заједница општина Босанска крајина и САО Крајина конституишу се у јединствену политичку-територијалну цјелину. Уједињена Крајина имаће јединствену политичко-територијалну цјелину. Имаће пуни политичко-правни субјективитет у одлучивању о карактеру веза са другим народима на простору Југославије, ма шта се под њом подразумијевало.

2. У циљу пуног изражавања свог политичког и територијалног субјективитета, легитимитета и интегритета Уједињена Крајина посебним одлукама, а на основу ове Декларације конституисаће своје институције и органе власти.

3. Декларација о уједињењу представља политички чин, јер је израз воље српског народа Заједнице општина Босанске крајине и САО Крајине да живе заједно. Она представља и правни акт који обавезује све субјекте који дјелују на територији Уједињене крајине да поступају у складу с њеном изреком и суштином. 

4. Декларација о уједињењу чини правну и политичку основу интегративне сарадње у областима привреде, политике, културе, просвјете, образовања, здравства, социјалног рада, социјалне политике, саобраћаја, веза, информисања, полиције, одбране и других сектора живота и рада у којима се укаже потреба за таквом сарадњом како је предвиђено уговором о сарадњи.

5. Према другим субјектима Уједињена Крајина наступа јединствено и своју политичку активност усмјериће у смјеру сопствене интеграције и интеграције српског народа у цјелини, а све с циљем стварања јединствене државе у којој ће живјети сви Срби на Балкану.

***********************************************************************************

Српска аутономна област Крајина проглашена је 21. децембра 1990. у Книну на заједничкој седници Привременог предсједништва Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и Српског националног вијећа. САО Крајину тада су чиниле општине Бенковац, Книн, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница и Војнић. За председника Извршног већа САО Крајине изабран је др Милан Бабић 30. априла 1991. године. Прва влада САО Крајине створена је 29. маја 1991. године и њен први председник постао је др Милан Бабић. 

Заједница општина Босанске крајине створена је 29. априла 1991. године и чиниле су је општине: Бања Лука (седиште ЗОБК), Босанска Градишка, Челинац, Лакташи, Прњавор, Скендер Вакуф, Србац, Кључ, Босанска Дубица, Босански Петровац, Дрвар, Мркоњић Град, Босанско Грахово, Гламоч, Купрес и Шипово. На чело скупштине Заједница општина Босанске крајине био је кадар Српске демократске странке Војо Купрешанин. ЗОБК 16. септембра 1991. прогласила је себе за Аутономну регију Босанску крајину са 19 општина. 

У Босанском Грахову, у спомен дому "Гаврило Принцип", 27. јуна 1991. године одржана је заједничка свечана седница Скупштине Заједнице општина Босанске крајине и Српске аутономне области Крајине која је започета уз звуке "Марша на Дрину" где је донета Декларација о уједињењу две крајине. Претходно је у Бањалуци потписан уговор о сарадњи ЗОБК и САО Крајине 24. јуна 1991. године.  

Литература:

M. Marić, Podmetanje kukavičijeg jajeta, Šta se, zapravo, uoči Vidovdana dogodilo u Bosanskom Grahovu, Borba br. 186, petak 5. jul 1991, str. 14.

S. Stamatović, Cilj - jedinstvena država Srba, U Bosanskom Grahovu proglašeno ujedinjenje dveju krajina, Borba br. 179, petak 28. jun 1991, str. 9. 

Nepoznato, Ujedinjenje srpstva imperativan zadatak, Deklaracija o ujedinjenju Zajednice opština Bosanska krajina i SAO Krajina, Borba br. 296, utorak 22. oktobar 1991, str. 13.

М. Марић, Гдје Југославија ту и Крајина, Проглашење Аутономне регије Босанска крајина, Борба бр. 262, среда 18. септембар 1991, стр. 9.

28. јул - Дан града Јагодине

 На данашњи дан, 15. јула (по јулијанском календару), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали кнегиња Милица и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, стоји да је она издата у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац владара. Књегиња Милица после боја на Косову 1389. године заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.

Отада је прошло 624 године. Град Јагодина обележава 28. јул као дан града.