ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ: КРВАВИ ПРЕДИЗБОРНИ СКУП У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ 1923.

 Након стварања радикалско-демократске коалиције и формирања Пашићеве владе 1. јануара 1921. године, усвојен је Видовдански устав. Ипак, сарадња демократа и радикала није дуго трајала. Постојали су озбиљни сукоби унутар саме Југословенске демократске странке. Пречански део демократа (окупљени око Светозара Прибићевића) је био за унитарну Краљевину СХС док су демократе са простора кумановске Србије (окупљени око Љубе Давидовића) били и за сарадњу са Хрватско републиканском сељачком странком (ХРСС) само да би радикале збацили. Поред унутрашњих сукоба демократе су имале и сукобе са радикалима око различитих ресора и државне политике. Преговори председника демократа, Љубе Давидовића, и Хрватског блока донели су крај овој коалицији.

 Средином децембра 1922. године вођа радикала Никола Пашић вратио је мандат витешком краљу Александру I Ујединитељу који је мандат за састављање владе опет дао Николи Пашићу али овог пута влада је била чисто радикалска. Краљ је одлучио и да су за решење кризе потребни избори и заказао их је за 18. март 1923. године. 

 У току три месеца ређали су се предизборни скупови са различитим сукобима између парапартијских одреда. Радикали су добили 108 посланика од 312, ХРСС 70, демократе 51, Словеначка људска странка 21, Југословенска муслиманска организација 18, турско-арнаутски савез "Џемијет" 14 посланика. 

 Након ових избора радикали формирају чисту своју владу која је потрајала до 1924. Следећи на реду су били општински избори у августу 1923. године.

 У Косовској области (Краљевина СХС је априла 1922. подељена на 33 области) међу српским живљем најјаче су биле Народна радикална странка и Југословенска демократска странка, док је међу муслиманским живљем (Турци и Арнаути/Албанци) најбоље стајао Џемијет. Вођство Џемијета, сачињено од муслиманских феудалних земљопоседника који су своју економску и политичку моћ стекли у Османском царству, сарађивало је са качачким покретом и одржавали контакте са фашистичком Италијом, желећи да одвоји делове Јужне Србије и припоји их албанској држави. 

 Организација југословенских националиста (ОРЈУНА) је сматрала Џемијет спроводитељима политике фашистичке Италије и жестоко им се супростављала. Сама ОРЈУНА настала је 23. марта 1921. у Сплиту и најјача упоришта је имала у Далмацији, Словенији и Војводини, где су Италијани и Мађари имали своје претензије. Од 1922. године ОРЈУНА је почела да ствара своје центре и у Јужној Србији (Косовска Митровица, Лесковац, Врање, Приштина, Скопље, Кичево и Битољ). У Косовској Митровици одбор је направио Алекс. Видовић фебруара 1922. године. 

 Пошто су качаци и припадници ВМРО-а вршили сталне нападе на становништво и безбедносне структуре Краљевине СХС онда је ОРЈУНА формирала своје Акционе одреде и на простору Јужне Србије. Треба нагласити да су на подручју Јужне Србије у вођству ОРЈУНЕ били представници и Народне радикалне странке и Југословенске демократске странке. Акциони одреди ОРЈУНЕ нарочито су ојачани успостављањем званичне сарадње са Удружењем четника За славу и част отаџбине 1923. године. Велики челник (главни заповедник) Акционих одреда постаје четнички ветеран Илија Трифуновић Бирчанин. 

За датум оштинских избора одређен је 19. август а Џемијет је на дан самих избора организовао свој митинг у Косовској Митровици. Орјунаши озлојеђени због погибије вође Јована Миховића приликом напада Џемијета у Косовској Митровици и Скопљу организовали су напад на скуп Џемијета. Заједно са орјунашимма из Приштине и Скопља напали су предизборни скуп Џемијета и том приликом ликвидирали ватреним и хладним оружјем 14 учесника скупа.

Иде ОРЈУНА

О том догађају извештавао је лист Време 20. августа другачије: "Као и избори за Народну Скупштину, тако и јучерашњи општински избори нису прошли без крви у Јужној Србији. После неколико већих сукоба у Приштини између Срба и Турака, у  којима је рањен и џемијетски посланик Ферат - бег Драга, дошло је јуче прилоком општинских избора до праве крваве битке у Косовској Митровици. Вести које отуда стижу говоре да је био и већи број мртвих и рањених. Наша редакција је у току ноћи примила ове извештаје:

Косовска Митровица, 19. августа, 7 часова вече. - Дан општинских избора био је дан незапамћенога крвопролића у нашој вароши. Муслиманска руља, окуражена успехом у Приштини, напала је са оружјем на лојалне грађане митровачке. Џемијетски посланик Ферат - бег Драга организовао је напад. Муслиманске гомиле биче су већ припремљене за напад, и свима је било издељено оружје. Према већ напред добијеном наређењу од Ферат бега, муслимани су изазвали на улици свађу, која се брзо претворила у тучу. Муслимани су се одмах разлетели наоружани по улицама и напали су на све хришћане које су срели. Срби су на то истрчали из кућа, да бране своје, и развила се права огорчена битка, која је трајала неколико часова. Пуцњава се разлегала по улицама. Тукло се по улицама и из кућа. Само са наше стране има око 25 тешко рањених, међу којима је један адвокат, неколико чиновника, трговаца, занатлија и студената. Број мртвих још није утврђен, али је знатан. Огорчење је достигло врхунац. Очекује се да ће се сукоби сваког часа наставити. Полиција, је привремено, успоставила ред." 

 У листу Време овај крвави догађај помиње се и 21. и 22. августа, чак су известили да је о томе разговарано на седници Министарског савета, да су Срби изазвали нереде, да је погинуло 6 муслимана али да су избори одржани без икаквих проблема.

Дневни лит Правда 20. августа доноси вест о крвавом сукобу и напомиње у свом чланку Турци убијају у Косовској Митровици да је погинуло 8 Турака и 7 Срба. Следећег дана излази чланак у Правди под  насловом Турски терор на Косову са поднасловом Режим је дао Џемијету право да убија Србе где је у опширно чланку објашњен настанак проблема између демократа и Џемијата у Приштини уз оптужбе на рачун радикала уз навођење кратког објашњења да је сукоб у Косовској Митровици настао када су Срби добацили Ферату - бегу Драги и његовим следбеницима "доле" на шта су они повадили револвере и пуцали на окупљене Србе. И у кратком чланку где представља телеграм из Косовске Митровице, лист Правда оптужује радикалски режим да покушава да окриви Србе за крвави догађај. Правда 23. августа преноси телеграм агр. повереника Протића да су Турци извели напад на миг Ферат - бега а да је он тендециозно оптужен за издазивање сукоба.

 Дневни лист Политика о овом сукобу преноси протест грађана српске националности 20. августа: "После оног хајдучког напада у Приштини Ферат бег окуражен апсолутном равнодушушношћу власти, организовао је још дивљачнији напад данас овде на дан избора. Своје заведене масе наоружао је за изборе како би изазвале неред, који се због крајње затегнутих односа претворио у крвави пир. Сам Ферат бег пуцао је са прозора своје куће. Тражимо најенергичније заштиту наших живота, које ћемо у противном по најскупљу цену почети стављати на олтар слободе скупо плаћене. ГРАЂАНИ". У броју од 21. августа Политика доноси извештај из Косовске Митровице у коме за почетак крвавог догађаја се оптужују Турци и Арнаути. Наводи се и да су полицијске власти утврдиле да су Турци започели пуцњаву на биралишту. Следећег дана Политика је известила да су у Косовску Митровицу стигли генерал армије Терзић и начелник јавне безбедности Ж. Лазић и да војска чува кућу Ферат бега, али да је сам Ферат бег послао Арнауте на освету. У истом тексту наводи се да су нађена још четири турска и арнаутска леша, поред јучерашњих десет, али да се сматра да то нису тела страдалих у уличним борбама него да је посреди освета између самих Арнаута. Политика у броју од 23. августа наводи да су због дешавања у Косовској Митровици качаци почели у Дреници да нападају локалне жандарме. Ипак, већ 24. августа Политика разбојништва арнаустских банди која су у Мушутишту убила четворицу Срба, Здравка Спасића, Станимира Живковића, Станислава Спасића и Драгутина Спасића, не повезује са догађајима у Косовској Митровици.

Новине:

Крвава изборна туча у Косовској Митровици, Време, 20. август 1923, стр. 3

Истрага о тучи у Косовској Митровици, Време, 21. август 1923, стр. 4

Крв у Косовској Митровици, Политика, 20. август 1923, стр. 4

Крв у Косовској Митровици, Политика, 21. август 1923, стр. 2

После окршаја у Митровици, Политика, 22. август 1923, стр. 2

Акција косовских одметника, Политика, 23. август 1923, стр. 2

Разбојништва се продужују, Политика, 23. август 1923, стр. 4

Турци убијају у Косовској Митровици, Правда, 20. август 1923, стр. 1

Турски терор на Косову, Правда, 22. август 1923, стр. 1

Још о косовској трагедији, Правда, 23. август, стр. 2

Литература:

Василије Драгосављевић, Организација југословенских националиста у Јужној Србији (1921-1929), Лесковачки зборник 63 (2023), 189 - 207.

Василије Драгосављевић, Српска национална омладина - СРНАО: Идеологија - Пракса - Исход, Лесковачки зборник 65 (2025), 215 - 232.

Василије Драгосављевић, Идеја фашизма у Краљевини СХС, Организација југословенских национаиста (1921-1929), Београд 2020.

110 година од Мојковачке битке

 После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 

108 година од Мојковачке битке

Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице. 

„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

28. јул - Дан Града Јагодине. Цртице из јагодинске средњовековне историје

На данашњи дан,  28. јула, (по јулијанском календару 15. јула ), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Књегиња Милица, после боја на Косову 1389. године и погибије кнеза Лазара Хребељановића, заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државе.

Други помен Јагодне у писаним историјским изворима везује за једну повељу деспота Стефана Лазаревића. Наиме, деспот је у Јагодни 8. јуна 1411. године издао повељу манастиру Хиландару којом је приложио манастиру неколико села у својој држави у замену шест аделфата (доживотно издржавање) у Хиландару.

Споменик књегињи Милици у Јагодини

Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - трг, село или летњиковац владара. Ипак, највећи број историчара се слаже да је Јагодна у позном средњем веку имала статус трга. Треба напоменути да је Јагодна припадала жупи Белица која се помиње у Житију Св. Симеона (Стефана Немање). Постоји мишљење да је жупа Белица припадала српској држави већ у време великог жупана Вукана (оснивача династије Вукановић са краја 11. века), али да је дефинитивно ушла у састав тек са освајањем Стефана Немање. Саво Ветнић, познати јагодински археолог, сматрао је да се трг у Јагодни налазио око тадашње црквице (данас оронула зграда некадашње задруге "Вихор" на углу улице Вука Караџића и Иво Лоле Рибара). 

Историчари сматрају да је Јагодна једно време била део властелинства познате породице Јакшић (помињу се у народним епским песмама; некадашња улица Масарикова носи данас име Браћа Јакшић). Након што су Турци Османлије освојили Српску деспотовину 1459, Јагодна се поново помиње у вези са османским дефтером (попис) из 1476. године. Наводи се да је Јагодна припадала тимару (турски спахилук са могућим приходима до 20 хиљада акчи) хришћанина-спахије Милоша Белмужевића и да је доносила приход од 8 583 акче. У самом месту пописан је да има има 101 рајетинска кућа, 4 удовичке куће и да је досељено 26 влашких (влашких се односи на друштвени слој а не народност; слој становништва који је имао мање пореских обавеза од раје) породица. Ипак, због угарско-турских сукоба део становништва се разбежао а процењени приходи за закуп пазара у Јагодни био је 2600 акчи. Забележено је да су постојале и две воденице у Јагодни, једна рајетинска а друга је припадала нечијем хасу (турски спахилук са могућим приходима преко 100 хиљада акчи).  На основу овог дефтера можемо сматрати да је у Јагодни живело отприлике 600-700 житеља. 

Већ на дефтеру из 1516. године у Јагодни имамо 98 рајетинских кућа, две удовичке куће и 26 неожењених мушкараца. Саво Ветнић је сматрао да се у османско доба трг налазило на падини испод Црвеног брда, између Вољевачког потока и Лозног расадника. Током изградње фабрике "Елмос" нађен је дубровачки новац, а током проширења Лозног расадника, после 1945, нађен је млетачки новац из 17. века. На раскршћу путева између Јагодине, Багрдана и Доњег Штипља налази се потес који има назив Панађуриште где су налажени археолошки остаци од 12. до 18. века.

 Статутом Града Јагодине који је донела Скупштина Града Јагодине 2008. године за Дан града је узет датум првог помена Јагодине - 28. јул.

Истраживачи из 19. века о јагодинској средњовековној историји

Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини 

"У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало." (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)

 Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини 

"На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало. У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина." (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)

Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској 

"Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611) 

"...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)

Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" - 1934.

    Последњих година, у целој Европи, узнемиреност људи била је непрекидна. Тумачење узрока сваковрсних недаћа гласило је, обично: општа економска криза... Данас је јасно да није велики неред само у економским односима, него још већи у психи и главама. Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих "криза",  можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више, ни за најобичнијег савременика, није тајна. Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има. Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике, колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање, поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је, кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду. 

 ... у нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје стварање једног бољег нашег друштва. Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке. Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка ХХ века у нас између идеје јединства и наших недаћа. Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизам, трпљивост и морала. Првих година мира, нарочито при културном раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе. Било је воље, рада, ширине у нас. Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте... Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички  завршетак досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба и једина нада...

Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа.

Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја.

Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" (уводник), Идеје бр. 1 (1934)

О Јагодини 25. август 1937.

Кратак текст о напретку Јагодине писао је лист Време у броју од 25. августа 1937. године под називом Јагодина напредује...

Текст можете наћи на овој повезници: Јагодина напредује...

28. јул - Дан града Јагодине

 На данашњи дан, 15. јула (по јулијанском календару), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац владара. Књегиња Милица после боја на Косову 1389. године заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.

Отада је прошло 625 године. Град Јагодина обележава 28. јул као дан града.

Литература и извори:

А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића, Београд 2007, Чигоја

С. Ћирковић, Осумњичене повеље књегиње Милице и деспота Стефана, Историјски часопис 6 (1956), 139-152.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК 1. И 2. МАЈ 1995. - АГРЕСИЈА НА ЗАПАДНУ СЛАВОНИЈУ - ДЕО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

 Пре 29 годинa, 1. маја 1995, хрватске снаге извршиле су напад на област Западне Славоније која је била део Републике Српске Крајине. Операција Блесак, како је име овe агресије, трајалa је два дана и започета је у раним јутарњим часовима 1. маја 1995. године, артиљеријском паљбом хрватских трупа на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Ово подручје било је под заштитом Уједињених нација, али то није спречило хрватску војску и полицију да изврши напад. Наиме, јордански контигент "плавих шлемова" требао је да спречи нападе хрватских снага на српску Западну Славонију, али уместо тога једноставно се повукао у своје базе.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК - ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ ТРАЈЕ

    Треба додати да је тада на снази било примирје потписано између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана јануара 1992. године. Хрватске снаге са 16 000 војника и полицајаца ушле су у "тампон зону" у 6 часова изјутру 1. маја 1995. године. Овим брзим нападом окружени су Пакрац и Окучани у којима је тада било око 6 000 Срба. Однос снага је био 4 према 1 у корист хрватских трупа. Спаса за Србе није било, 15 000 их је протерано док је према подацима Документационог-информативног центра "Веритас" 283 убијено. Сви Срби нашли су склониште у Републици Србији.

    Као одговор на ову акцију хрватских снага српска артиљерија је бомбардовала Загреб, 2. и 3. маја 1995. године и том прилико је страдало 6 Хрвата. За то бомбардовање некадашњи председник Републике Српске Крајине Милан Мартић добио је 35 година затворске казне. За Операцију "Блесак" нико није одговарао....

108 година од Мојковачке битке

 После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 

108 година од Мојковачке битке

Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице. 

„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Декларација о стварању Уједињене Крајине, 27. јун 1991. године Босанско Грахово

 Уједињавањем српског народа императиван је задатак времена у којем живимо. Након свих искустава кроз историју, које је српски народ имао у борби за слободу живота у самосталној српској држави и живота у Југославији заједно са другим народима, данас, након разједињавања Југославије одвајањем Словеније и Хрватске, српски народ се налази на новом историјском искушењу поновног тражења форме свог државног обједињавања и конституисања. 

Садржавај те државе изражава се кроз начело да "сви Срби живе у једној држави". Прихватљиве су двије опције облика будуће државе. Југославија, као федерација Србије и Црне Горе и осталих који желе да живе у њој, и самостална српска држава.

Значајан корак у процесу српског државног обједињавања након разједињавања Југославије, јесте уједињавање двију српских крајина: Заједница општина Босанска крајина и САО Крајине. Зато Скупштина заједница општина Босанске крајине и САО Крајина, на заједничкој сједници у Босанском Грахову, уочи Видовдана 1991. доносе:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О УЈЕДИЊЕЊЕ

Заједница општина Босанска крајина и Српске аутономне области крајина.

1. Декларацијом о уједињењу Заједница општина Босанска крајина и САО Крајина конституишу се у јединствену политичку-територијалну цјелину. Уједињена Крајина имаће јединствену политичко-територијалну цјелину. Имаће пуни политичко-правни субјективитет у одлучивању о карактеру веза са другим народима на простору Југославије, ма шта се под њом подразумијевало.

2. У циљу пуног изражавања свог политичког и територијалног субјективитета, легитимитета и интегритета Уједињена Крајина посебним одлукама, а на основу ове Декларације конституисаће своје институције и органе власти.

3. Декларација о уједињењу представља политички чин, јер је израз воље српског народа Заједнице општина Босанске крајине и САО Крајине да живе заједно. Она представља и правни акт који обавезује све субјекте који дјелују на територији Уједињене крајине да поступају у складу с њеном изреком и суштином. 

4. Декларација о уједињењу чини правну и политичку основу интегративне сарадње у областима привреде, политике, културе, просвјете, образовања, здравства, социјалног рада, социјалне политике, саобраћаја, веза, информисања, полиције, одбране и других сектора живота и рада у којима се укаже потреба за таквом сарадњом како је предвиђено уговором о сарадњи.

5. Према другим субјектима Уједињена Крајина наступа јединствено и своју политичку активност усмјериће у смјеру сопствене интеграције и интеграције српског народа у цјелини, а све с циљем стварања јединствене државе у којој ће живјети сви Срби на Балкану.

***********************************************************************************

Српска аутономна област Крајина проглашена је 21. децембра 1990. у Книну на заједничкој седници Привременог предсједништва Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и Српског националног вијећа. САО Крајину тада су чиниле општине Бенковац, Книн, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница и Војнић. За председника Извршног већа САО Крајине изабран је др Милан Бабић 30. априла 1991. године. Прва влада САО Крајине створена је 29. маја 1991. године и њен први председник постао је др Милан Бабић. 

Заједница општина Босанске крајине створена је 29. априла 1991. године и чиниле су је општине: Бања Лука (седиште ЗОБК), Босанска Градишка, Челинац, Лакташи, Прњавор, Скендер Вакуф, Србац, Кључ, Босанска Дубица, Босански Петровац, Дрвар, Мркоњић Град, Босанско Грахово, Гламоч, Купрес и Шипово. На чело скупштине Заједница општина Босанске крајине био је кадар Српске демократске странке Војо Купрешанин. ЗОБК 16. септембра 1991. прогласила је себе за Аутономну регију Босанску крајину са 19 општина. 

У Босанском Грахову, у спомен дому "Гаврило Принцип", 27. јуна 1991. године одржана је заједничка свечана седница Скупштине Заједнице општина Босанске крајине и Српске аутономне области Крајине која је започета уз звуке "Марша на Дрину" где је донета Декларација о уједињењу две крајине. Претходно је у Бањалуци потписан уговор о сарадњи ЗОБК и САО Крајине 24. јуна 1991. године.  

Литература:

M. Marić, Podmetanje kukavičijeg jajeta, Šta se, zapravo, uoči Vidovdana dogodilo u Bosanskom Grahovu, Borba br. 186, petak 5. jul 1991, str. 14.

S. Stamatović, Cilj - jedinstvena država Srba, U Bosanskom Grahovu proglašeno ujedinjenje dveju krajina, Borba br. 179, petak 28. jun 1991, str. 9. 

Nepoznato, Ujedinjenje srpstva imperativan zadatak, Deklaracija o ujedinjenju Zajednice opština Bosanska krajina i SAO Krajina, Borba br. 296, utorak 22. oktobar 1991, str. 13.

М. Марић, Гдје Југославија ту и Крајина, Проглашење Аутономне регије Босанска крајина, Борба бр. 262, среда 18. септембар 1991, стр. 9.

Део повеље о племству аустријског цара Леополда II Радичу Петровићу (из Сиоковца) из 1792. године

 ...истога Радича Петровића, а преко њега и његове синове Милована, Јована и Михаила, добијене и рођене од супруге му Смиљане Васиљеве, као и све њихове наследнике и потомке оба пола који се у будућности благословом Божјим буду законито родили, на основу пуноће наше Царске и Краљевске власти и по нарочитој милости изузимамо из статуса и положаја неплеменитих лица, у којем је, како се наводи, до сада био, те налазимо за сходно убројати га, а њих изабрати и уписати у број истинских, исконских и непорецивих племића горепоменуте наше краљевине Угарске и придружених јој области, пристајући ту у пуној урачунљивости и по својој одлуци допуштајући му да свагда од сада надаље у будућа и вечита времена сме и може имати, користити и уживати све оне милости, почасти, допуштења, привилегије, слободе, права, прерогативе и имунитете које су до сада на било који начин по праву или по устаљеном обичају имали и уживали те имају и уживају остали истински, исконски и непорециви племићи речене наше краљевине Угарске и придружених јој области, те да то могу и смеју и његови наследници и потомци оба пола.

Улице Јагодине: Митра Радановића

 Улица Митра Радановића налази се у јагодинској МЗ Табане и мањим делом у МЗ Стрелиште. Секу је улице Воје Марковића, Марка Радовановића, Живадина Смиљковића, Петра Кочића, Сарајевска, Лазе Лазаревића, Црновршка, Милана Премасунца, Живорада Костића.

Митар Радановић рођен је, пре Другог светског рата, у Турмету код Требиња, па је зато носио надимак Требињац. После одређеног времена прешао је да живи на подручје Горње Јабланице, у село Леце. Након завршетка Априлског рата, 17. априла 1941, у неком тренутку је Митар Радовановић приступио Жандармерији Владе народног спаса генерала Милана Недића. Добио је чин жандармеријског наредника али је сарађивао са партизанима. Он је помогао партизанима у нападу на рудник "Леце" септембра 1941. године и новембра 1941. у нападу на Лебане, Медвеђу и Леце. Вероватно је после тога приступио партизанском Јабланичком одреду. Као десетар Јабланичке чете Јабланичког НОП одреда Митар Радановић Требињац кажњен је, негде 1941-1942, опоменом пред стројем јер је у селу Лалиновцу одбио да руча јер је домаћица изнела само хлеб и со.

На планини Кукавици, у селу Калуђерцу, 7. фебруара 1943. године створен је Први јужноморавски НОП одред од Јабланичко-пасјачког одреда и Лесковачког одреда. За командира Друге чете Јабланичког батаљона  Првог јужноморавског НОП одреда одређен је Митар Радовановић Требињац. Јула 1943. године због већег прилива нових бораца створе још два ударна батаљона у оквиру Првог јужноморавског НОП одреда. За команданта Другог ударног батаљона је постављен Митар Радановић Требињац. Од Јужноморавског партизанског одреда 11. октобра 1943. године на простору формирана је Прва јужноморавска бригада на простору Пусте реке. За команданта Другог батаљона Прве јужноморавске бригаде одређен је Митар Радановић Требињац. На Пониквама, код Чајнича (дана Република Српска), од Шумадијске и Јужноморавске бригаде формирана је Трећа српска пролетерска ударна бригада фебруара 1944. године. Та бригада дошла је на простор Пусте реке августа 1944. године. У листу Борба, од 12. априла 1945. године, у делу Личне вести, наишли смо на обавештење Митра Радановића, сада капетана Југословенске армије, својој мајци и сестри у Требињу да је жив и здрав.

Ипак, након тог јављања мајци и сестри преко листа Борба, Митар Радановић није дуго поживео. Према подацима са његовог надгробног споменика погинуо је 1. маја 1945. године али није записано место страдања. Стоји да је био заменик команданта 47. дивизије и то у чину мајора Југословенске армије. 47. српска дивизија створена је 1. октобра 1944. године код Лебана. До пребацивања на простор Славонског Брода почетком маја 1945. године ова дивизија је имала задатак да чисти терене око Крагујевца и Краљева од заосталих припадника Југословенске војске у Отаџбини (четника). 

Надгробни споменик мајора Митра Радановића на јагодинском гробљу

Литература:

1) Д. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002.

2) Н. Илић, Партизанско судство - фактор правде, морала и дисциплине у лесковачком крају 1941-1942, Лесковачки зборник 50 (2010), 273-288.

3) Лист Борба, од 12. априла 1945, бр. 90 страна 4.

Кобни 10. јун - Крај династије Обреновић

 За династију Обреновић кобан је 10. јун.

Пре тачно 155 година, 10. јуна (29. маја, по старом календару) 1868. године, нешто после 5 сати поподне у Кошутњаку, атентатори су убили просвећеног и државотворног владара Србије, кнеза Михаила М. Обреновића III.

Пре тачно 120 година, у ноћи између 10. јуна и 11. јуна (29. маја и 30. маја) официри завереници убили су краља Александра Обреновића и његову супругу Драгу Машин на зверски начин. тиме је престала да постоји државотворна династија Обреновића која је владала Србијом од 1815. до 1903. година са мањим прекидом од 1842. до 1858. године.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК 1. И 2. МАЈ 1995. - АГРЕСИЈА НА ЗАПАДНУ СЛАВОНИЈУ - ДЕО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

     Пре 28 године, 1. маја 1995, хрватске снаге извршиле су напад на област Западне Славоније која је била део Републике Српске Крајине. Операција Блесак, како је име овог напада, трајалa је два дана и започета је у раним јутарњим часовима 1. маја 1995. године, артиљеријском паљбом хрватских трупа на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Ово подручје било је под заштитом Уједињених нација, али то није спречило хрватску војску и полицију да изврши напад. Наиме, јордански контигент "плавих шлемова" требао је да спречи нападе хрватских снага на српску Западну Славонију, али уместо тога једноставно се повукао у своје базе.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК - ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ ТРАЈЕ

    Треба додати да је тада на снази било примирје потписано између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана јануара 1992. године. Хрватске снаге са 16 000 војника и полицајаца ушле су у "тампон зону" у 6 часова изјутру 1. маја 1995. године. Овим брзим нападом окружени су Пакрац и Окучани у којима је тада било око 6 000 Срба. Однос снага је био 4 према 1 у корист хрватских трупа. Спаса за Србе није било, 15 000 их је протерано док је према подацима Документационог-информативног центра "Веритас" 283 убијено. Сви Срби нашли су склониште у Републици Србији.

    Као одговор на ову акцију хрватских снага српска артиљерија је бомбардовала Загреб, 2. и 3. маја 1995. године и том прилико је страдало 6 Хрвата. За то бомбардовање некадашњи председник Републике Српске Крајине Милан Мартић добио је 35 година затворске казне. За Операцију "Блесак" нико није одговарао....

УЛИЦЕ ЈАГОДИНЕ: Улица Милана Премасунца

    Улица Милана Премасунца налази се у јужном делу МЗ Стрелиште, скоро на самој граници према МЗ Табане, између улица Димитрија Димитријевића, Змај Јовине, Живорада Костића, Бранка Радичевића и Црновршке. 

    Милан Премасунац рођен је у Комленцу код Босанске Дубице (данас Козарска Дубица) 1919. године.(1) Отац му се звао Рада Премасунац. Милан Премасунац је вероватно био талентовано и паметно дете јер је постао питомац Српског привредног друштва Привредник који је помогао сиромашнију српску децу да се школују или стекну занат. Повереник за њега је био Милан Ст. Кукић, учитељ из Босанске Дубице. У спомен књизи Српског привредног друштва Привредник, под редним бројем 25.175 за 1931. годину, уписан је Милан Премасунац из места Комленац. Као питомац Српског привредног друштва Привредник добио је запошљење код Петровић Луке, бравара у Крунској улици 22 у Београду.(2) Завршио је Мушку занатску школу мајсторско-деловодског типа у Београду.(3) Полиција Краљевине Југославије стално је радила на разбијању Комунистичке Партије Југославије чији рад је забрањен Законом о заштити државе 1921. године. Милан Премасунац се у неком тренутку између 1931. и 1938. године прикључио раду илегалне КПЈ. Новембра 1938. Милан Премасунац је ухапшен у акцији полиције Краљевине Југославије, када су поред њега ухапшени  Милош Мамић, Иса Јовановић, Аца Здравковић и други.(4) То хапшење је било познато под називом провала Јована Радоњића. После неког времена Милан Премасунац нашао се на слободи. 

Милан Премасунац 1919-1941.

    Трећи рајх са својим савезницима из Тројног пакта напао је Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. Југословенска краљевска војска капитулирала је 17. априла 1941. сломљена бројношћу и бољом опремљеношћу непријатеља као и издајом у својим редовима. Јагодина је 10. априла пала у руке нацистичке војске. КПЈ је била у стању активног мировања јер је Немачка потписала са Савезом Совјетских Социјалистичких Република споразум о ненападању (пакт Рибентроп-Молотов) 23. августа 1939. године. На састанку Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију у другој половини маја 1941. године учествовао је и Милан Премасунац као његов члан. Том приликом на састанку говорили су Александар Ранковић (секретар ЦК КПЈ) и Иво Лола Рибар (секретар ЦК СКОЈ) о потреби окупљања омладине под окупацијом, прикупљању оружја, обуци омладине у руковању оружјем итд.(5)

    После напада Трећег Рајха са својим савезницима на СССР 22. јуна 1941. године дошло је до промена у Окружном комитету КПЈ за Поморавље. У његов рад се укључује, тада радник, Милан Премасунац који је био и секретар Окружног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије (ОК СКОЈ).(6) Окружни комитет КПЈ под својом ингеренцијом је имао не само Белички, Темнићки, Ресавски, Раванички, Деспотовачки, Моравски и Параћински срез у Моравској бановини већ и срез лепенички и срез Велико Орашје у Дунавској бановини. Јуна 1941. године у кући Виде Милосављевић у Јагодини одржан је састанак чланова КПЈ на коме је био присутан Петар Стамболић инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, Милан Премасунац, секретар ОК СКОЈ-а и други. Предмет састанка је био скорашње формирање чете. Јуна 1941. Милан Премасунац је и даље био у Јагодини јер је тада саопштио Милисаву Живановићу да је постао члан партије. Јула 1941. године ОК КПЈ за Поморавски округ чинили су Петар Велебит (секретар), Радослав Никчевић, Јоца Милосављевић, Ратомир Ристић, Милан Премасунац, Живота Станисављевић и Милорад Марковић.(7) После завршетка Априлског рата Милан Премасунац је неколико пута обилазио партијску организацију у Свилајнцу јер је остала без свог секретара. На састанку ОК КПЈ за Јагодину одржаном у једној колиби у винограду на Ђурђевом брду одржаном 7. августа 1941. године одређено је да Милан Премасунац заједно са Животом Станисављевићем и Јоцом Милосављевићем задрже у Ћуприји по неком партијском задатку и да успоставе везу са Параћинско-ћупријском четом.(8) Одмах после добијаног задатка њих тројица кренули су за Ћуприју преко Рибара и глоговачког моста желећи да заобиђу немачке страже на ћупријском мосту. Стигли су у Ћуприју али веза из Параћинско-ћупријске чете није стигла у одређено време. Они су заноћили 7. августа у Ћуприји и сутрадан док су ходали улицом један од доушника немачке обавештајне службе показао их је немачком тумачу и официру који је убио Животу Станисављевића на улици и тешко ранио Јоцу Милосављевића кога су дотукли у згради општинске управе. Милан Премасунац није био са њим већ је свратио до куће Косаре Дамњановић, али када је чуо пуцње кренуо је напоље али га је вратила Зорица Дамњановића спасавши га сигурне смрти. После му је показала пут до Велике Мораве и тиме помогла да се извуче из блокаде. Милан Премасунац је кренуо пут Свилајнца. Немци су тај дан стрељали неколико људи у Ћуприји. Након Свилајнца, Милан Премасунац је отишао за Рачу и даље за Смедеревску Паланку, одакле је слао извештаје. Орашка и Ресавска чета заузеле су 4. септембра 1941. године Свилајнац. Сутрадан, 5. септембра, два немачка камиона стигла су до Свилајнца и кренуо је немачки напад. Док је вођен сукоб партизана и Немаца код "Бука", Милан Премасунац је имао партијски састанак у кући једног опанчара у Свилајнцу. Петар Стамболић му је послао позив да дође у Окружни комитет КПЈ у Јагодину, али је на путу између Брзана и Марковца наишао на заседу жандарма и убијен је након што су му жандарми нашли револвер. (9)

Његова фамилија, Премасунац, страшно је пострадала 1942. године од стране усташа током офанзиве Немаца и усташа на Козари. Тада је страдало десетине хиљаде Срба од усташа и Немаца. Његов надгробни споменик налази се на Старом гробљу у Јагодини.

По имену Милана Премасунца је названо и предузеће у Качареву 1950. године, које је дотле носило име Банат.(10)

Референце:

(1)У Јагодинском биографском речнику стоји место Комаснаца у општини Босанска Дубица. Такво место не постоји већ то грешка приређивача. Место које постоји на подручју Босанске Дубице (Козарске Дубице) зове се Комленац и ту су живели и живе чланови фамилије Премасунац. Р. Милосављевић, Јагодински биографски речник, Јагодина 2006, 151.

(2) Спомен књига Српског привредног друштва "Привредник" 1897-1947, Београд 1984, 618.

(3) С. Миљанић, Прилог историји развоја стручног школства у Београду, Годишњак града Београда, Књ. 17 (1970), 307. (289-308) 

(4) Н. Јовановић, Ђуро Стругар (Прилог биографији), Историјски записи 28, св. 1-4 (1971), 244. фус. 64. 231-261.

(5) J. Marjanović, Ustanak i Narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963, 63 fusn. 71. 

(6) Б. Живановић, Д. Поповић, М. Јовановић, Поморавље у Народноослободилачкој борби 1941-1945, 101.

(7) J. Marjanović, Ustanak i Narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963, 96.

(8) Б. Живановић, Д. Поповић, М. Јовановић, Поморавље у Народноослободилачкој борби 1941-1945, 158.

(9) Б. Живановић, Д. Поповић, М. Јовановић, Поморавље у Народноослободилачкој борби 1941-1945, 177.

(10) В. Лукић, Демографски развитак и функционална структура Панчева, Београд 2011, 75.

СРПСКА ВОЈСКА СЕ ПРИБЛИЖУЈЕ КОСОВУ - песма Јована Јовановића Змаја (1833-1904)

 СРПСКА ВОЈСКА СЕ ПРИБЛИЖУЈЕ КОСОВУ 

Од Косова до Косова пет стотина лета,

свршује се борба, давно започета. 

А век веку довикује шта је мука љута, 

векови се загрлили да нам кажу пута. 

''На Косово, на Косово!'', оре нам се клици,

''Не клоните, соколови, стари мученици!'' 

Са Авале, са Ловћена, једна труба труби, 

Авала се приближује да Ловћен пољуби. 

Ловћен увек спреман да јој на сусрет корачи 

- на Косову, на Косову, ту ће се тек наћи. 

Није Ловћен, ни Авала - у њих срца нема, 

братац брату руке пружа и загрљај спрема. 

Чују браћа како горко очајници пиште; 

на Косову, на Косову, ту им је рочиште. 

И сад ће се на Косову војска да причести, 

Ал' је црква Самодрежа сад у нашој свести. 

Ту ће сада да се згазе змије и јакрепи, 

ту ће сунце да се роди - аој, санче лепи! 

Ако ј' санак - леп је санак, свет нек му се диви...

векови нам то дугују, да тај сан оживи.'' 

Ј. Ј. Змај

5. фебруара 1878. године ослобођена Грачаница у Другом српско-турском рату

 23. јануара/4. фебруара 1878. године српска војска је, после ослобођења Бујановца, Прешева и манастира Св. Прохор Пчињски, ушла у Гњилане. Дан раније кнез Милан Обреновић је обавештен од главнокомандујућег руске војске да је Русија закључила са Османлијама примирје у Једрену. Тиме је и српска војска била обавезана да обустави војне операције.

Надомак Цариграда, на вест да је британска ратна флота запловила ка Мраморном мору, руски велики кнез Николај Николајевич, врховни заповедник војске и брат императора Александра Другог, закључио је у Једрену примирје са Портом 31. јануара 1878. године (по новом календару). Ово примирје се односило и на Србију и Румунију, док је текст примирја предвиђао да ће руска царска влада предложити Црној Гори да прихвати овај споразум. Једренско примирје је педвиђало да се између руске, румунске и српске, са једне стране, и турске садруге стране, повуче демаркациона линија. Велбужд, Ђуму и Врање требало је да запоседну српска или руска војска, Приштину османска. Комисија, састављена од турских и српских опуномоћених официра, уз учешће једног руског изасланика, требало је да повуче демаркациону линију. Кнез Милан Обреновић је 3. фебруара добио депешу из Једрена коју му је упутио велики кнез Николај Николајевич. У депеши је српски кнез обавештен да је Русија склопила примирје, да су интереси Србије узети у обзир и да се војне операције српске војске моментално обуставе.

У међувремену, после ослобођења Врања, српска војска је продирала даље према југу. Генерал Јован Белимарковић је 2. фебруара обавештен да се Асаф-паша са главнином војске повукао из Приштине према Скопљу. Услед тога, Друга шумадијска дивизија је, са два батаљона добровољаца, упућен кало да Приштини преко Гњилана, док је Прва шумадијска дивизија требало да се окупи код Бујановца и крене ка Куманову. Претходница Друге шумадијске дивизије, којом је заповедао мајор Радомир Путник, ушла је у Гњилане 4. фебруара без отпора, док су добровољци већ 5. фебруара стигли до Грачанице (на слици). Један вод коњице истог дана је допрео до Липљана. Ту се даље наступање Шумадијског корпуса зауставило пошто је стигло наређење о обустави непријатељстава.

Страдање Јагодине у Бечком рату 1690. године

     Према речима османског путописца Евлије Челебије (1611-1682) Јагодина је била пријатна паланка са две џамије, дрвеном сахат-кулом (часовником), хамамом, мектебом (основна школа за муслимане), јавним чесмама, каравансарајем, безистаном и сарајем Дервиш-бега Јахјапашића. Имала је 1600 кућа и стотину дућана и у руке хришћанске аустријске војске у Бечком рату (1683-1699) доспела је након победе аустријског заповедника Лудвига Баденског над османском војском код Баточине 29. августа 1689. године. После аустријске предаје Ниша 1690. на саветовању генерала одлучено је да се српски крајеви напусте и да се направи фронт на Сави и Дунаву. Аустријски одреди су спалили Јагодину и њену околину. 

Јагодина на карти из 1769. године

    Главнина османске војске ушла је у Јагодину 20. септембра 1690. и затекла је згариште. О том потресном призору писао је један од учесника османског похода Абдулах бин Ибрахим ел-Ускудари: "Ова љупка касаба изгледала је као да је порушена и разорена пре неколико стотина година. Подсећала је на Хејхат поље након пустошења Тимур Ленка, Џингиз-хановог потомка, онога који је само невољу доносио. Две џамије с минаретом који је личио на надгробни камен и велики камени хан с баџом било је све што је остало. Све друге куће и дућани били су спаљени и од њих није остао камен на камену. По подовима је било само трње и слама, а помисао на улазак унутра обузимао је стравом и ужасом и испуњавао страхом све оне који су видели овај призор. Авај!"

Литература: 

1. Т. Катић, Турско освајање Србије 1690. године, Београд 2012, 83.

27. јун 1990. Оснивање Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике

 На основу тачке 1. Амандмана XLIII на Устав СР Хрватске (»Народне новине«, број 28—29) и члана 212. Статута Општине Книн (»Службени вјесник општина Дрниш, Книн и Шибеник«, број 14—75, 19—81, 7—83, 6—84, 7—86 и 6—90), Скупштина општине Книн, на трећој заједничкој сједници Вијећа мјесних заједница, Друштвено-политичког вијећа и Вијећа удруженог рада одржаној 27. 6. 1990. године, доноси

                                                                          ОДЛУКУ

о оснивању и конституирању Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике

Члан 1.

Оснива се и конституира Заједница општина Сјеверне Далмације и Лике. У Заједницу општина Сјеверне Далмације и Лике улазе општине: Книн, Бенковац, Грачац, Доњи Лапац, Обровац и Титова Кореница. Заједници општина Сјеверне Далмације могу приступити и друге општине ван подручја Далмације и Лике.

Члан 2.

Заједница општина Сјеверне Далмације и Лике је правна особа.

Члан 3.

Сједиште Заједнице општине из члана 1. ове Одлуке је у Книну.

Члан 4.

Ради управљања и руковођења Заједницом општина из члана 1. ове Одлуке оснива се Скупштина Заједнице. Статутом Заједнице утврдит ће се начин рада Заједнице, број чланова Скупштине Заједнице, дјелокруг рада Скупштине Заједнице, начин избора чланова Скупштине Заједнице, начин финансирања као и остало је потребно за нормално функционисање Заједнице.

Члан 5.

До конституирања Скупштине Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике, функцију органа управљања вршит ће предсједници скупштина општина удружених у Заједницу као привремено предсједништво Скупштине Заједнице општина.

Привремено Предсједништво из предложеног става у року од 20 дана утврдит ће приједлог осталих аката потребних за функционисање Скупштине Заједнице и доставити их скупштинама удружених општина на усвајање.

Члан 6.

Ова одлука ступа на снагу кад је у истом тексту усвоје најмање двије општине.

Члан 7.

Ова одлука објавит ће се у »Службеном вјеснику општина Дрниш, Книн и Шибеник«.

Класа: 021-05/90-02/68
Ур. Број 2136-01-90-1
Книн, 27. 6. 1990.

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ КНИН

ПРЕДСЈЕДНИК
Бабић Милан, в. р.

24. јун 1991. Уговор о сарадњи САО Крајине и Заједнице општина Босанске Крајине

 СРПСКА АУТОНОМНА ОБЛАСТ КРАЈИНА коју представља предсједник Владе Српске аутономне области Крајина др. Милан Бабић и ЗАЈЕДНИЦА  ОПШТИНА  БОСАНСКА  КРАЈИНА  коју  представља  предсједник  Извршног вијећа Заједнице општина Босанска Крајина Анђелко Граховац склопили су 24. 06. 1991. године у Бања Луку

УГОВОР О САРАДЊИ

Члан 1.

Овим  уговором  утврђују  се  субјекти,  садржај  и  начин  интеграције  Српске  аутономне  области Крајина и Заједнице општина Босанска Крајина и обавезе које из тог происходе.

Члан 2.

Сарадња  у  оквиру  интеграције  обухватит  ће  сљедеће  области:  привреду,  политику,  културу, просвјету, образовање, здравство, социјални рад и социјалну   политику, саобраћај и везе, информисање,  одбрану  као  и  друге  области  живота  и  рада  у  којима  се  укаже  потреба  за интегративном сарадњом.

Члан 3.

Сарадња  ће  се  у  процесу  интеграције  остваривати  на  нивоу  институција  и  органа  као  и  других субјеката  који  врше  власт,  послују  или  на  било  који  други  начин  дјелују  у  областима  коју  су предвиђене као садржај сарадње члан 2. овог Уговора, и којима је сједиште на територијама САО Крајина и Заједнице општина Босанска Крајина.

Члан 4.

Одлуке  уредбе  и  друга  одговарајуће  правна  акта  којима  ће  бити  регулисана  сарадња  у појединим  областима  доносит  ће  институција,  органи  и  субјекти  на  које  се  односи  садржај  тих одлука. Изузетно, у оним случајевима у којим због тих одлука. Изузетно, у оним случајевима у  којима  због  значаја  појединих  одлука,  а  које  се  тичу  развоја  обију  Крајина  као  цјелина, одлуке  ће  доносити  на  нивоу  Владе  односно  Извршног  вијећа  и  Скупштина  САО  Крајине  и Заједнице општина Босанске Крајине.

Члан 5.

Уговорне стране су се договориле да свака од њих (САО Крајина и Заједница општина Босанска Крајина) задржавају свој политички и правни субјективитет све дотле док опште политичке прилике у Југославији као и процеси интеграције међу њима не услове и омогуће и другачија рјешења.

Члан 6. 

Уговорне стране споразумијеле су се да у односу на треће субјекте поред самосталног, могу имати и заједнички наступ када је то у обостраном интересу.

Члан 7.

Одговорност  за  преузете  обавезе  из  овог  уговора  имају  институције,  органи  и  субјекти  који доносе поједина~не одлуке и друга правна акта а у крајњој инстанци Скупштина САО Крајине и Скупштина Заједнице општина Босанска Крајина.

Члан 8.

Начини  и  средства  којима  ће  се  обезбједити  спровођење  донијетих  одлука  и  других  аката  који проистекну  из  овога  уговора  као  и  његове  одредбе  одредит  ће  Скупштина  САО  Крајине  и Заједница општина Босанске Крајине.

Члан 9.

Овај уговор ступа на снагу даном његовог проглашења на заједничкој сједници Скупштина САО  Крајине  и  Заједнице  општина  Босанске  Крајине  уз  његово  претходно  претходно потписивање  на  нивоу  Владе  САО  Крајине  и  Извршног  вијећа  Заједнице  општина  Босанске Крајине.

ИЗВРШНО ВИЈЕЋЕ ЗАЈЕДНИЦЕ                                                ВЛАДА СРПСКЕ АУТОНОМНЕ

ОПШТИНА БОСАНСКЕ КРАЈИНЕ                                              ОБЛАСТИ КРАЈИНА

Предсједник Анђелко Граховац                                                      Предсједник др. Милан Бабић

У Босанском Грахову у Спомен дому "Гаврило Принцип 27. јуна 1991. одржана је Прва заједничка седница Скупштине САО Крајине и Заједнице општина Босанска Крајина на којој је донета одлука да се усвоји Уговор о сарадњи Српске Аутономне Области Крајина и Заједнице општина Босанска Крајина (тачка 4.) и Декларација о уједињењу Заједнице општина Босанска Крајина и Српске Аутономне Области Крајина (тачка 5.).

Из прошлости: Долазак кочанских сокола у Ћуприју и Јагодину

 Савез српских соколских друштава „Душан Силни” основан је на Цвети 1908. године. Након уједињења 1918. године, на сабору на Видовдан 1919. године проглашено је стварање Соколског Савеза Срба, Хрвата и Словенаца. Већ следеће године промењено је име у Југословенски соколски савез. Након увођења диктатуре 1929. године, донет је Закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије.

У Кочанима, некадашња Вардарска бановина, је Друштво за гимнастику после завршетка Првог светског рата, 1925. године, постало Соколско друштво Кочани. Припадало је Жупи Краљевић Марко које је обухватало Јужну Србију (Маћедонија и Косовска област). Свој Соколски дом су добили 1930. године. Соколско друштво из Кочана, њих 85, је јула 1933. године кренуло на турнеју кроз Шумадију да би стигли на крају у Београд. Соколско друштво из Кочана је 31. јула 1933. посетило Ћуприју и на железничкој станици дочекало их је чланство Соколског друштва из Ћуприје. Соколи из Ћуприје посетили су Кочане.(1) Два соколска друштва су заједно су прошла кроз Ћуприју на челу са музиком. Кочански соколи су увече истог дана одржали академију у Ћуприји у 14 тачака са почетком у 21 час. Прво је одржао говор просветар ћупријских сокола професор Милан Јовановић који је истакао значај доласка браће и сестара са царског југословенског југа. Након професора Милан Јовановића говорио је старешина кочанских сокола Благоје Џидровић и том прилико је рекао: "Прошло је двадесет година је прошло од крваве битке на Брегалници. Света српска крв проливена је на историјској реци. А сад, ево новог покољења са славне Брегалнице на Морави. У љубави према отаџбини, нашој Југославији, наши кочански соколи уједињују Мораву са Брегалницом. У њиховим очима видите блесак поноса да се налазе на Морави, одакле им је под вођством нашег дичног Краља, дошла слобода и зато из њихових срдаца један је поклич и поздрав нашем витешком Краљу." (2) Академија је потрајала до 12 часова увече. Извођене су вежбе и кола са југа. Сутрадан кочански соколи су кренули на пут за Јагодину преподневним возом. (3)

Након Јагодине кочански соколи посетили су Београд, Аранђеловац, Тополу, Опленац, Крагујевац, Краљево, Врњачку Бању.(4)