петак, 24. април 2015.

„СОКО“ одао почаст јасеновачким мученицима

         Делегација младих људи окупљених око Српске омладинске културне организације са ученицима Гимназије "Светозар Марковић", током 17. и 18. априла посетила је Спомен подручје "Доња Градина" у Козарској Дубици (Република Српска) и Спомен подручје "Јасеновац" у Републици Хрватској. Посета је била у склопу обележавања седамдесетогодишњице пробоја логораша из концетрационог логора "Јасеновац". Тог дана, 22. априла 1945, преосталa 1 073 голорукa логораша је извршила пробој. Од тог броја пробој је преживело само 127 логораша. Више од половине страдалих из комплекса усташких логора "Јасеновац" убијено је у највећем стратишту Доња Градина. 
       Чланове ове делегације дочекао је директор Јавне установе Спомен подручје "Доња Градина" господин Милорад Буква, као и представници Мјешовите средње школе "Никола Тесла" из Козарске Дубице. Након тога, чланови делегације "СОКО" положили су венац на споменик последњем народном херој мајору Милану Тепићу у Козарској Дубици. "Велико нам је задовољство и част што смо данас у Козарској Дубици положили венац српском хероју мајору Милану Тепићу, који је свој живот положио на олтар отачаства. Као што знате из нашег краја је војвода Стеван Синђелић, ми мајора Милана Тепића сматрамо модерним Стеваном Синђелићем", рекао је старешина "СОКО" организације Александар Рацић. Делегација је након полагања венаца присуствовала меморилној академији "Смртимице животом" посвећена обележавању Дана сећања на жртве усташког геноцида током Другог светског рата.
           Другог дана посете "СОКО" организација у раним јутарњим часовима посетила је родну кућу мајора Милана Тепића и том прилом се упознала и разговарала са члановима породице Тепић. Љубазно су их примили и угостили сетра Марија и мајка страдалог хероја Милена. Након обиласка кућe мајора Милана Тепића делегација је кренула пут највећег стратишта српског народа у модерној историји. По доласку у Доњу Градину имали смо прилику да присуствујемо дечијој изложби посвећеној жртвама усташког терора. Званично полагање венаца уследило је након изложбе и том приликом су чланови "СОКО" организације положилили венац на спомен обележје свим жртвама усташких злочина."Част нам је што смо данас на овом светом месту на коме можемо да одамо почаст мученицима и жртвама усташких злочинаца, који нису презали ни да убијају малу децу. Данас смо имали прилике да видимо да је овде било доста младих људи и искрено се надам да ће тако бити сваке године, јер народ који заборави своју историју нема будућност. Млади људи окупљени око наше организације су овде први пут, а ми ћемо се потрудити да сваке године одамо почаст жртвама логора Јасеновац." Рекао је Рацић, и додао: "Никад нећемо заборавити на жртве овог злочина и никада нећемо опростити."
         Делегација се, после полагања венаца, упутила на парастос свим јасеновичким мученицима који је одржан у комплексу "Доња Градина". Затим је уследио радни део нашег пута где је "СОКО" презентовао свој пројекат "Бела трака". Овај пројекат има за циљ да обједини имена свих жртава Другог светског рата на простору предратне Југославије. То би била јединствена база података која би била доступна свима путем интернета. Идеја је да се што више младих људи-волонтера повеже и обједини у настојању евидентирања свих жртва Другог светског рата. То би функционисало на следећи начин: сваки волонтер узео би једну књигу жртава и на свом рачунару путем интернета уносио имена у јединствену базу података. Према томе не би дошло до преклапања имена и добили бисмо тачан број жртава. Пројекат се ради у сарадњи са Јавном установом Спомен подручје "Доња Градина" у Козарској Дубици.
                На презентацији пројекта био је присутан министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, који је изразио интересовање и дао подршку целокупном пројекту.Поред министра културе и просвете интересовање и жељу за сарадњом изразио је и директор Гимназије из Бања Луке. Поред јагодинских гимназијалаца презентацију су присуствовали и гимназијалци из Бања Луке и ученици Мјешовите средње школе "Никола Тесла". На крају нашег пута делегација предвођена старешином Александром Рацићем посетила је Спомен комплекс "Јасеновац", који се налази на хрватској територији.
              Након овог путовања ношени утиском наша жеља је да проширимо и продубимо сарадњу са Козарском Дубицом. Искрено се надамо да ће омладина Јагодине посећивати Козарску Дубицу и да ће њихова омладина узвраћати посетом. На овај начин обновили би сарадњу наша два побратимљена града.
                 Такође, желимо да напоменемо да смо на помену били једина организована омладинска група која је дошла из Србије.
















петак, 17. април 2015.

БДП Србије

Кретање БДП-а Републике Србије од јануара 2012. до јануара 2015. године
 
Извор: http://www.tradingeconomics.com/serbia/gdp-growth

Милица Ракић, жртва НАТО пакта

Пре тачно 16 година, 17. априла 1999. године, НАТО агресори убили су трогодишњу Милицу Ракић.

недеља, 12. април 2015.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА: САЧУВАЈМО СВЕТИЊУ БРАКА И ЗДРАВУ ПОРОДИЦУ


patrijarh-irinej(3)
Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Ако си и у гроб сишао, Бесмртни,
но разорио си силу пакла
и васкрсао си као победитељ, Христе Боже,
женама мироносицама говорећи: Радујте се!
и Својим апостолима мир дарујући,
Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење!
Ову песму бесмртности, драга наша децо духовна, певамо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу.
У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море.
Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени.
Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку.
Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.
Сила, пак, Христовог Васкрсења јесте управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу.
Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо сведоци и носиоци тог вечног и непролазног људског достојанства, поставши, по благодати, „синови Светлости и Дана“.
Отуда је празновање Христовог Васкрсења – празновање Живота вечног и непролазног. Земаљски живот је само семе за тај вечни живот. То семе се зачиње у материној утроби, силом и дејством једног за свагда делотворног Божанског благослова: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. (в. 1. Мој 1,28).
У светлости Христовог Васкрсења – свако зачеће, рођење, и свако људско биће има вечни смисао, представља рађање за вечност, као и нашу вечну људску одговорност за њега.
Васкрсли Христос, „Који је смрћу смрт уништио и онима у гробовима живот вечни даровао,“ основа је човекове пробуђености за одговорност за свако људско биће, не само у времену него и пред вечношћу. Исповедајући Васкрсење Христово и верујући у опште Васкрсење мртвих, ми исповедамо и постајемо свесни своје непролазне одговорности за светињу сваког људског бића и сваког створења, и празнујемо неуништивост вере и људске наде у вечни смисао живота, у Христу, Богу љубави, Жртвованом „за живот света“.
Данас, као и одувек, самољубље и саможивост прете да униште значај ове и овакве несебичне саможртвене Христове љубави, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења. Само вера у човекову бесмртност и вечну одговорност за свој живот и дела сажиже својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући, да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем, нашем вечном брату и сабрату, излаз и спас из свих човекових заблуда, мрака и безизлаза. Само душе обасјане и обновљене светлошћу Васкрсења Христовог и надом у опште Васкрсење мртвих ослобађају се себичности и непоштења, страха и грамзивости; задобијајући стид и доброту, налазе праву меру свега што је пролазно и равнотежу између светиње општег и заједничког добра и личних потреба; уче се братском дељењу добара и срдаца у тајни ломљења хлеба живота, то јест, у Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом.
Славећи Васкрсење Христово, „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17,28), руковођени пастирском бригом, позивамо вас, браћо и сестре, да исповедате и чувате своју веру православну, и то, не речима, већ животом – делатно и истрајно. Чувајмо се свих оних који „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 7,15). У миру и љубави похађајмо своје храмове и своје светиње, учествујући у богослужењу и причешћујући се Божанским Тајнама Христовим.
Знамо добро шта значи држати се здравог учења о побожности, а шта, пак, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6,4-5). Зато, у заједничкој молитви, „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.
Помолимо се Господу Васкрсломе да се мир врати свуда одакле је протеран, на првом месту у наша срца и у наше домове. Чувајмо светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите хришћанске породице.
Велики руски старац, Свети Серафим Саровски, све своје посетиоце је увек поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја,!” показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине, и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења.
Поздрављајући вас, браћо и сестре, најрадоснијим Васкршњим поздравом, позивамо вас да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот, јер ћемо само тако постати и бити синови и кћери Васкрсења. Стога, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живимо и радимо. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане.
Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи, и чувајмо се да Господа не увредимо својим гресима. Кад нас непријатељ нападне, завапимо попут Апостола Петра: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30).
У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).
На овај Празник над празницима, обрадовани радошћу Васкрсења Христовог, поздрављамо све: мајку која чува чедо под срцем и нагнуту над колевком свога болесног детета; поздрављамо оне који страдају и пате, прогнане правде Божје ради; поздрављамо све презрене и понижене, и сужње у тамници; поздрављамо трудбенике и раднике, путнике по сухом, мору и ваздуху; поздрављамо учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота; поздрављамо све болесне и напаћене; поздрављамо све људе поздравом вечне победе: Христос васкрсе – веру, наду, љубав и вечни живот донесе, тугу и смрт однесе!
Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над силама таме.
Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве која живе на свим континентима, али са којима смо у молитви сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове, да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира” (Еф 4,3), и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа.
Нека мука и тескоба наших дана узмакне пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог! И никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења.
У радости Васкрсења Христовог загрлимо једни друге и сва створења, и запевајмо свету песму вечног живота и Светлости:
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду, Васкрсу 2015. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД
(СПЦ)

субота, 11. април 2015.

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА

Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Ускрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!


                                                                                    Старешинство
Српске омладинске културне организације „СОКО“



петак, 10. април 2015.

„Путевима Мирослављевог јеванђеља“


Muzej Vuka i Dositeja
Музеј Вука и Доситеја, фото: Народни музеј

Због великог интересовања публике, изложба „Путевима Мирослављевог јеванђеља“ у Музеју Вука и Доситеја  продужена је до 5. маја.
Захваљујући сарадњи Министарства културе и информисања Републике Србије и Министарства културе Руске Федерације, Народног музеја у Београду и Руске Народне Библиотекe у Mузеју Вука и Доситеја отворена je изложба Путевима Мирослављевог јеванђеља.
Поред прилике да се изнова подсетимо значаја најстаријег српског ћириличног рукописа, који је 2005. уписан на УНЕСКО листу Памћење света посетиоци изложбе Путевима Мирослављевог јеванђеља имаће јединствену прилику да виде оригинални 166. лист Мирослављевог јеванђеља који се чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу и који ће први пут бити изложен у Србији.
Petrogradski-list-01_m (1)
фото: Народни музеј
Године 1845/46 манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија нa чeлу сa архиепископом и научником Пoрфириjeм Успeнским. Фaсцинирaн изглeдoм Mирoслaвљeвoг jeвaнђeљa, Успенски је 166. лист исекао и понео сa сoбoм. Нa овом листу нaлaзи сe читање зa 7. (20.) jaнуaр, прaзник Свeтoг Joвaнa Крститeљa, укрaшeнa инициjaлoм сa ликoм Вaвилoнскe блудницe која јаше апокалиптичну аждају. Лист сe oд 1846. дo 1883. гoдинe нaлaзиo у Киjeву, a нaкoн тoгa прeнeт je у Импeрaтoрску jaвну библиoтeку (дaнaс Нaциoнaлну библиoтeку Русије у Сaнкт Пeтeрбургу), где сe и данас чува у оквиру збирке Порфирија Успенског. 
Petrogradski-list-02_m
фото: Народни музеј

Није сваки Србин православац

Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић
Илустрација: Бранислав Кнежевић
Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.
– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.
Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче наш саговорник.
 – У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.
Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.
– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.
Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.
Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.
– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

четвртак, 9. април 2015.

Створена "Срдачна Антанта"

Током 1873. године створен је Тројецарски савез које су чиниле Аустро-Угарска, Немачка и Русија. Француска се у овом случају нашла изолована и без савезника. На њену срећу, дошло је до несугласица између Аустро-Угарске и Русије око балканских територија Османског царства. Савез није пружио помоћ Русији током руско-турског рата 1877-1878. године (у рату су учествовале и Србија и Црна Гора, "Рат за независност 1876-1878"), ситуације око српско-бугарског рата 1885, зато није хтела да продужи савез 1887. године. Русија је сада тражила нове  савезнике, па је тако склопљен савез са Француском 1894. године. Том савезу је пришла Велика Британија прво потписујући савезнички уговор са Француском 8. априла 1904. године (Entente cordiale), док је руско-британски споразуме потписан 31. августа 1907, након одређивања интересних сфера у Централној Азији (створене су руска и британска сфера у Персији, Авганистан је потпао под британски протекторат, Кини је признат протекторат над Тибетом).

Срдачна антанта, споразум В. Британије и Француске

Антанта

среда, 8. април 2015.

Позив за помоћ финансирања нашег новог пројекта

Наши пријатељи, 22. априла навршава се 70 година од пробоја логораша из концетрационог логора "Јасеновац", у тадашњој Независној Држави Хрватској. Тај дан је већ неколико година означен као државни Дан сећања на жртве холокаста у Републици Србији и Републици Српској.

Група младих људи, окупљених око Српске Омладинске Културне Организације "СОКО", заједно са ученицима Гимназије "Светозар Марковић" из Јагодине, посетиће на позив јавне установе Спомен подручје "Доња Градина", Козарску Дубицу. У суботу, 18. априла, присуствоваће комеморативној академији док ће сутрадан, 19. априла, присуствовати парастосу жртвама Система концетрационих логора "Јасеновац" у Доњој Градини, највећем стратишту на простору некадашње државе и једном највећих у Европи.
Ова посета ће имати и радни карактер, јер ће "СОКО", заједно са ученицима Гимназије "Светозар Марковић", и челним људима јавне установе Спомен подручје "Доња Градина" и Музеја жртава геноцида из Београда, покренути инијацитиву и отпочети са израдом јединствене базе са именима погинулих у Другом светском рату, на основу података објављених у бројним књигама, до данашњег дана.
Због изузетно тешке материјалне ситуације нећемо имати довољно средства за одлазак у Доњу Градину. Зато вам се обраћемо са молбом да нам, у складу са Вашим могућностима, донирате средства неопходна за измирење обавеза везаних за трошкове пута и боравка у Доњој Градини. Унапред захвално Старешинство Српске Омладинске Културне Организације.


Жиро рачун: 285-2355090000006-06 СБЕРБАНК
За Српску Омладинску Културну Организацију, Јагодина

Наши пријатељи из Јагодине могу нас контактирати преко нашег ФБ профила или странице

Благовештански сабор 1861.

У Сремским Карловцима 8. априла 1861. године одржан је црквено-народни сабор. Сабор је имао 75 чланова који су изабрани од свих Срба у Хабзбуршкој монархији (Аустрија), осим оних из Војне крајине. Срби су тада од бечког двора затражили да им се додели аутономна област која би се састојала од Војводине са Сремом, доњом Бачком и Банатом, са војводом на челу и сопственом администрацијом.

Благовештански сабор 1861. године


уторак, 7. април 2015.

7. април 1992. Проглашена независност Републике Српске

После Словеније (25. јун 1991) и Хрватске (26. јун 1991) и крња влада Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине прогласила је 5. априла 1992. године независност од СФР Југославије. Европска заједница признала је независност новостворене Републике Босне и Херцеговине, дан после, 6. априла 1992. године. Српски представници у Представништву Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић дали су оставке на своје функције. Тек онда су Срби у Бања Луци прогласили своју независност 7. априла 1992. године. Тиме је створена основа за настанак Републике Српске. 

Радован Караџић, Биљана Плавшић и Никола Кољевић




На данашњи дан 1943. умро је српски песник, писац и дипломата Јован Дучић

Српски песник, писац и дипломата Јован Дучић рођен је 1871. године у Требињу, тадашње Османско царство. Основну школу завршио је у Требињу, а трговачку у Мостару. Учитељску школу похађао је у Сарајеву 1890-1891, и завршио је у Сомбору. Радио је у различитим местима као учитељ. Покренуо је часопис Зора заједно са Шантићем. На женевском универзитету завршио је права и онда долази у Краљевину Србију, где постаје 1907. године писар. Од 1910. године он је у дипломатској служби као аташеа у посланству у Цариграду. Исте године прелази у Софију на исту службу. Био је отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру, као и делегат у Женеви у Друштву народа. После тога био је пензији па је поново активиран на место отправника послова у посланству у Каиру. Редовни је члан Српске краљевске академије од 1931. године. Био је посланик у Будимпешти 1932-1933, у Риму и Букурешту 1933-1941, до распада Југославије био је посланик у Мадриду. После признања НДХ од стране Шпаније повлачи се у неутралну Португалију. Одакле је августа 1941. године прешао у САД. Живео је у граду Гери (држава Индијана) и ту је водио Српску Народну Одбрану до своје смрти 7. априла 1943. године.

Јован Дучић


Јован Дучић и Милан Ракић

понедељак, 6. април 2015.

6. АПРИЛ 1941. - ПОЧЕТАК АПРИЛСКОГ РАТА

Други светски рат почео је 1. септембра 1939. године, нападом Немачке на Пољску. До краја 1940. године Немачка је поробила Данску, Белгију, Холандију, Норвешку и Француску. Суседи Краљевине Југославије полако су приступали Тројном пакту, основаном 27. септембра 1940. године у Берлину (Немачка, Италија и Јапан). Тако су приступиле Мађарска (20.11.1940), Румунија (23.11.1940), Словачка (24.11.1940) и Бугарска (1.3.1941). Велики притисак је вршен на Краљевину Југославију да приступи Тројном пакту. Влада Цветковић-Мачек је то и урадила 25. марта 1941. у дворцу Белведер код Беча. Међутим, официри војске К. Југославије организовали су пуч у ноћи између 26. и 27. марта и збацили владу Цветковић-Мачек и прогласили краља Петра II Карађорђевића пунолетним. Вођа Трећег Рајха, Адолф Хитлер, одмах је наредио напад на Југославију. Тај напад је почео 6. априла 1941. године, немачким бомбардовањем Београда (који је три дана раније проглашен отвореним градом). У пола 7 ујутру 234 бомбардера и 120 ловаца напало је престоницу, и у наредна два дана бомбардовања погинуло је око 2 500 људи (немачки кодни назив за бомбардовање Београда био је Страшни суд-Strafgericht). Током првог дана од пола 7 до 8 часова немачка авијација бацила је 197 тона бомби. У током целог дана у 620 бомбардерских и 340 ловачких налета избачено је укупно 440 тона бомби. Уништено је 9 635 зграда међу којима је и Народна библиотека, у којој је изгорело око 350 000 књига, 500 000 свезака укључујући средњовековне рукописе и повеље, и друга дела непроцењиве вредности. Београда је тада имао 19 641 зграда и тешко су пострадали делови око Железничке станице, Славије, Сењака, Теразија, Дорћола, улице Кнеза Милоша и центра града. Небо Београда бранио је Шести ловачки пук са своја 43 ловца, као и 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза. Ловци краљевске војске успели су да оборе 23 немачка авиона, али су изгубили 18 својих. Противавионска одбрана успела је да обори 27 немачка авиона, али је на крају тог 6. априла била уништена. Београд је пао 13. априла 1941, док је краљевска војска капитулирала 17. априла 1941. године.


Бомбардовање Београда 1941.

Срушени мост витешког краља Александра I Карађорђевића

Срушени мост витешког краља Александра  I Карађорђевића (д. Бранков мост)

Немачки ловци над Београдом

Припадници 102. ескадриле Шестог ловачког пука у Мостару
Припадници Шестог ловачког пука

Последице бомбардовања






недеља, 5. април 2015.

Цвети 1815. године - ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Данас 5. априла 2015. године православни хришћани славе Цвети - дан уласка Исуса Христа у Јерусалим. На данашњи празник пре двеста година (Цвети се тада падао 11. априла по јулијанском календару) српске старешине окупиле су се у Таково где су се одлучили на нови устанак јер османски зулуми нису престали. За вођу устанка изабран је Милош Обреновић, војвода Првог српског устанка (1804-1813) и обор-кнез Рудничке, касније Крагујевачке и Чачанске нахије. Он је предао барјак Сими Милосављевићу-Паштрмцу речима "Ево мене, ето вас, рат са Турцима". Глас о новом устанку брзо се пренео на све нахије Београдског  пашалука. О томе Вук Стефановић Караџић каже да је Милош Обреновић "врасписао књигу на све стране". Учешће у овом новом устанку узели сви учесници Првог српског устанка. Потом су уследиле битке на Љубићу (код Чачка), Палежу (Обреновац), Пожаревцу и Дубљу (у Мачви). Две велике војске упућене су на устанике, једна из правца Босне под командом Хуршид-паше а друга из правца Ниша под командом Марашли Али-паше. Милош Обреновић ступио је у преговоре са обојицом османских војсковођа. Преговори са Хуршид-пашом ишли су теже па је Милош Обреновић наставио разговоре са Марашли Али-пашом у селу Белици код Јагодине, крајем јула 1815. године. Срби су тражили 15. септембра од султана Махмуда II (1808-1839): 1) да се одреди нови везир који ће управљати по законима 2) да се омогући слобода вероисповести и ношење оружја  као у време везира Мустафе-паше 3) да се забрани Турцима да станују по селима и паланкама, као и да се дозволи српским кнезовима да суде мање спорове 4) да се забрани свим Турцима осим трговцима и куририма да улазе у Београдски пашалук 5) дозволу за трговање широм Царства, као и са другим земљама 6) да се забрани становање спахијама у српској средини, као и да убирају пораз од преко својих посредника 7) да се да овлашћење врховном кнезу, да са везиром, уреди земљу и одабере кнеза за сваку нахију 8) да се одобри да положај врховног кнеза буде наследан 9) да се одобри да 12 кнезова скупљају харач и да три представника везира носе харач у Цариград 10) да се одобри да један српски депутат буде у Цариграду 11) да данак буде 806 000 гроша. Док се чекао одговор из Цариграда усменим споразумом Милоша Обреновића и Марашли Али-паше у којима су Срби добили право да сами скупљају данак, да уз муселима буде српски кнез, да се врате српске избеглице из Аустрије и да се успостави Народна канцеларија са представницима свих нахија као врховног тела за решавање српских питања. Прокламацијом Народне канцеларије од 9. новембра 1815. године, после четири месеца борби завршио се Други српски устанак и ратни део Српске револуције и успостављен је мир у Београдском пашалуку.

Композиција "Таковски устанак", дело Петра Убавкића

Таковски устанак на Цвети 1815. године


Танаско Рајић на топу, главу даје а топ не даје

среда, 1. април 2015.

Ограничавање Русије

Теоријска база о потреби „ограничавања Русије“ појавила се још пре настанка СССР. Један од њених главних архитеката био је британски географ Хелфорд Макиндер, који се с правом сматра родоначелником геополитике као самосталне науке.
Он је 1904. године објавио чланак под називом „Географска оса историје“ (The Geographical Pivot of History).

У овом раду, Макиндер је увео термин „Xартленд“ (Heartland — срца света). Он је „Хартлендом“ називао централни део Евроазије, око ког су распоређени унутрашњи полумесец (Inner Crescent) Европа — Арабија — Индокина и периферни полумесец (Outer Crescent) Америка — Африка — Океанија.
Макиндер је дао велики геополитички значај Хартленду, због огромних залиха природних ресурса и, што је по његовом мишљењу још важније, његове неприступачности за сваку поморску силу. Хартленд, по мишљењу Макиндера, представља „велику природну тврђаву“.
Макиндер је имао много следбеника који су допуњавали и вршили корекције његових идеја. Један од најзапаженијих био је Николас Спајкман. Управо он се сматра оцем концепције „ограничавања“ Русије.
У својим радовима „Америчка стратегија у светској политици“ (1942) и „Географија света“ (1944) Спајкман наглашава да кључну улогу у светској геополитици и утицају у Евроазији не игра Хартленд, већ Римленд (Rimland) — појас територија који ће ограничавати утицај „срца света“, те да америчка спољна политика треба да буде усмерена на контролу ових територија и јачању америчког присуства и утицаја на њима.

Крвави Ускрс 1991. године на Плитвицама

На априлско-мајским изборима 1990. у Социјалистичкој Републици Хрватској победила је Туђманова Хрватска демократска заједница. Одмах су се почели појављивати усташки симболи и реторика (Фрањо Туђман је на првом заседању хрватског Сабора 30. маја 1990. најавио нови устав у коме би Срби изгубили статус конститутивног народа), па се српски народ осетио угроженим. На референдуму Срба у СР Хрватској од 17. августа 1990. године, 99,7 % гласача изјаснило се за аутономију унутар СР Хрватске. Срби су почели да запречују путеве ка својим местима и тиме је почела тзв. Балван револуција. Формирано је Српско национално веће на чијем је челу био Милан Бабић, председник општине Книн. Српско национално веће прогласило је аутономију српског народа на историјским и етничким територијама на којима живи у СР Хрватској. Новим уставом од 22. децембра 1990. године Срби су постали национална мањина у СР Хрватској. Хрватска полиција кренула је 31. марта 1991. године да успостави власт над подручјем општине Кореница и Националног парка Плитвичка језера. У томе су их спречили српски полицајци и при том су погинули српски полицајац Рајко Вукадиновић и хрватски полицајац Јосип Јовић.

Застава Републике Српске Крајине

Географске регије Републике Српске Крајине