уторак, 27. мај 2014.

Саша Недељковић: СОКОЛСКА ПЕТОГОДИШЊИЦА 1936 -1941.



Соколство је било организовани покрет који се стално кретао напред. Његов циљ био је васпитање корисних чланова за народ. После 1929. растао је број соколских сеоских чета. Чета је на дан 31. 12. 1931. било 724. Соколска организација је морала да организује течајеве за предводнике. По примеру Соколске жупе Мостар течајеве су организовале жупе Тузла, Бањалука, Загреб, Скопље, Сарајево, Ниш … . Под окриљем Савеза није било течајева за целу земљу. Пуковник Димитрије Павловић, члан управе соколског друштва Београд Матица, предложио је да се  предњаци соколских чета образују у Београду док су на одслужењу војног рока. Саму школу требало је да издржава Министарство војске и морнарице, а наставни план и наставнике давао је Савез сокола. Свој предлог поднео је старешинству Савеза Сокола Краљевине Југославије. У управи Савеза разматрао се предлог јануара 1932. Приликом аудијенције код краља Александра II заменик старешине Ђура Паунковић разговарао је са краљем о тој идеји. Идеја се допала краљу који је наредио министру војске да је приведе што скорије у дело. О оснивању школе обавештен је Драган Краљевић, министар физичког васпитања народа. Министар војске одредио је све појединости око оснивања школе, актом од 3. фебруара 1932. Први течај почео је 15. марта 1932. а трајао је до 7.5.1932. Настава се делила на три дела : 1. Соколски технички рад; 2. Војна обука и настава гађања; 3. Теоријска предавања, укључујући пољопривреду и задругарство.(1) Настава Соколско-техничких предмета  одржавана је прво у соколани друштва Београд-Матица, а после у соколани савезне управе. После три године школу је завршило  598 сокола. (2)
Соколство је сматрало, да у свом дотадашњем раду није дало праву меру жртве и прегарања за општу ствар. Соколи су били спремни да у Југославији изврше свој задатак према народу исто онако као што су извршили свој део дужности у борбама за слободу. Зато је на Шестој главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије одржаној 7. јуна 1936. одлучено да се уведе Соколска Петрова петољетка, која је требало да траје пет година. Савез Сокола је покренуо акцију која је требала да се одвија до пунолетства  краља Петра II 6 септембра 1941. Завете су давале соколске јединице и чланови. За соколске јединице завети су били изузетан напор којим је она доприносила Соколској Петровој петољетки и одужење великог повесног дуга неимарима и жртвама борбе за слободу. Сваки соко је после потписа личне заветнице постајао Соко-заветник. Понесени заветним одушевљењем Соколи су на све стране Југославије остваривали свој завет подижући цесте, мостове, подижући Петрове гајеве, засађујући на десетке хиљада воћних и шумских садница (Петрово дрво), подижући споменике националним борцима, одужујући се успоменама погинулих мученика у свом крају, набављајући ручне апотеке, и радећи живо без предаха и са одушевљењем на свим подручјима Југославије, нарочито на селу. Завети су обухватали соколски рад на обуци сељака за савременији рад у земљорадњи и у свим осталим гранама пословања на селу; увођење пољопривредних култура које више доприносе; проповедањем задругарства и подизањем задруга и тежњом да се подигне благостање код сваког припадника соколске чете, па и целог села. Описмењавање је било основа за даљи рад сокола. Соколи су сматрали да је за унапређење села, потребан писмен и просвећен сељак. Зато су сарађивали са Српским пољопривредним друштвом. Друштво је одржавало поучна предавања и течајеве, давало разне публикације бесплатно, и давало разно семење и алат. Жупа Мостар је сарађивала са покретом „Академског добровољног рада“ на селу, који је основао професор универзитета др. Лаза Поповић. Прве студентске радне чете ангажоване су у Јабланици. Часопис „Соколска просвета“ од септембра 1937. донео је фотографије радова на уређењу воде у Невесињу и завршетку радова на води Витешког краља Александра I Ујединитеља Баћина-Коњиц.
Такође соколи су  радили на чувању народних умотворина и рукотворина, оснивањем књижница, оснивањем гусларских отсека, стварањем културно-просветних отсека у оквиру соколства, оснивањем течајева за неписмене, школовањем сиромашних добрих ученика, организовањем „соколских седељки” у зимским данима, увођењем модерних пољопривредних алата и справа, сађењем гајева и воћњака, развијањем пчеларства, пошумљавањем пустих крајева, здравствено-хигијенским радом, оснивањем здравствених задруга, организовањем пољопривредних изложби, исушивањем бара, грађењем амбара и кошева, копањем бунара, грађењем цистерни, водовода, …. . (3)
Просветни одбор Савеза Сокола краљевине Југославије издавао је ,,Соколску њиву”, календар за соколско село са саветима за сељаке чланове соколских чета. Гласник жупе Београд „Око Соколово“ доносио је савете Косте Поповића, управника пољопривредне школе. У „Оку Соколовом“  Коста Поповић је давао савете како треба сејати луцерку и црвену детелину, о суперфосфату као заштитном средству против суше, … . (4)
Али за соколе борба против неписмености на селу била је најважнија. У часопису „Соко” истакли су : „Питање је сада, како може онај који није писмен да чита те књиге, да сазнаје за те поуке и та знања, које му књиге, часописи и новине доносе ? Стога је писменост нашем сељаку најпотребнија и најнужнија,  потребна као хлеб насушни. Читањем разних пољопривредних књига и новина, он може да унапреди своје имање, може да сазна за многа корисна знања : како се земља боље обрађује и како усеви засејавају да би донели бољу и обилнију жетву; … Све то може да нађе писмен пољопривредник само у књигама и стручним листовима.” Соколске чете оснивале су течајеве за неписмене.  Течајеви су држани у зимско доба, када се среди летина и сетва озимих усева заврши. Када се у пољу ништа није могло радити, онда су у соколским вежбаоницама и другим подесним местима, скупљали они који су требали да уче писање и читање. Савез Сокола издао је буквар „Соко почетна књига за соколске чете”.
Пред Соколским домом у Цавтату 5.9.1937. свечаним паљењем завјетне бакље отворен је улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мјесто искићено заставама и зеленилом пратило је поворку сокола, војске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдје је одржано свечано благодарење. У соколани је затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих преставника власти и школа, друштава и установа. (6) Соколско друштво Воћин (жупа Осијек) приредило је априла 1939. у оквиру Петрове петолетке хигијенску изложбу у својој соколани. Изложбу су посетили сви припадници друштва и око 450 нечланова. Друштвени лекар одржао је предавање о анатомији, туберкулози, алкохолизму, а за мајке још предавање о нези и исхрани детета. Изложба је била намењена првенствено члановима сељацима, да се путем њих дође до виднијег хигијенског напретка села.  (7)


Правила Соколске Петрове Петољетке одобрена су на састанку делегата Соколских жупа Цетиње, Мостар и Сарајево на ,,Соколовцу” код Траста-Пржна (Тиват)  8. августа 1937. године. У књижици „Соколска Петрова Петољетка 1936-1941”, у издању Соколске жупе Цетиње, речено је да су на рад у оквиру петолетке позвани како чланови соколских друштава тако и сва друштва, удружења и пријатељи Југославије. Циљ С.П.П. Био је да оснажи, прикупи и ободри све синове и кћери народа за сложан родољубиви рад и стави их у службу соколског рада, … „сећајући их трагичне прошлости нашега народа за време нејаког Уроша, кад „великаши проклете им душе на комаде раздробише царство”.  Свака соколска јединица морала је да има своју соколску читаоницу и књижницу. Циљ предавања био је да се и грађанство изван соколских редова задобије за рад на извршењу С.П.П. Од сокола се тражило : „Лични и непрекидни рад на познавању соколске књижевности и народних умотворина, обичаја и живота на селу, као животворних извора народног духа и жаришта за сва соколска стремљења;” Између осталог: „Да се чине међусобни излети соколских јединица у циљу упознавања и развијања соколског духа и живота; Да се изврше екскурзије општег народног значаја, као: посећивање прослава, јуначких и војничких славља, народних светковина, народних просветних великана, знаменитих места и т. сл. у циљу упознавања народне историје, народног живота и домовине.” Наводи се : „Стога сваки који се заветује мора свих пет година рада, да да максимум корисног дејства да задатак потпуно, тачно и на време изврши”. (8)
На позив Соколског друштва у Дубровнику упућеног 1937. дубровачким друштвима и установама да у Петровој  Петољетки  изврше хумана дјела заветовали  су се : 1) Пододбор друштва Кнегиње Зорке помагаће старце и старице у дому на Посату и о Ускрсу ће сваке године обући 15 сиромашних ђака основних школа; 2) Х.П.Д. „Орјен” настојаће да уреди путеве и подигне планински дом; 3) Државна Поморска трговачка академија узгајаће ђаке у соколском духу …; 4) Љечничко удружење спрема се одржавати пучка предавања; 5) Женска занатска школа основаће фонд за сиромашну дјецу;  6) Ш.К. Грађански и Ш.К. Велебит одиграће утакмице и приход одредити за фонд Петрове Петољетке; 7) Ватрогасна чета набавиће неке ватрогасне справе, повећати број извршујућег чланства и ширити љубав и слогу по начелу  „Брат је мио које вјере био”; 8) Јеврејска вјероисповиједна општина ће за време петолетке сваке године на 9 октобра одјенути 5 сиромашних ђака сокола. То је и урадила 1937.; 9)  „Нова  Југославија” засадиће 1.000 комада борових садница на Срђу. Основаће „фонд краља Петра II”. По околним селима соколске чете су се заветовале да ће  подизати соколске домове, спомен чесме, споменике. Грађани су давали прилоге за подизање соколских домова. (9) Соколско друштво у Цавтату одржало је 30. јануара 1938. своју седму редовну главну скупштину, којој је од стране жупске управе био присутан Новак Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић је у свом говору истакао да је Цавтат увијек високо носио свој национални барјак и предњачио у националном раду и дјеловању. Наглашавајући важност соколства, чија ће улога престати једино нестанком Југославије, позвао је све присутне да у будуће свој рад подвоструче, јер је то од њих и свих сокола захтијевао свети завјет којег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе 6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достојан дар, који ће вам бити на част”. (10)
У оквиру Соколске Петрове петољетке, од 1936. до 1939, соколи су засадили 170.369 воћних садница  и 245.961 шумских садница. Уређено 90 чесама, подигнуто 15 споменика. Соколи су уредили 19 стрелишта за вежбање свог чланства. (11) У Соколској Петровој петогодишњици подигнуто је у Југославији 18 соколских домова, 10 мостова, 13 амбара, 3 расадника, уређено 1.780 вртова, 27 вежбалишта, засађено 54 Петрових гајева,  подељено 2.504 кошнице, 5.895 разног семења, 399 комада боље стоке. Основано је 7 задруга. У краљевини Југославији било је 1938. 267 соколских домова и 99 у градњи. У 1919. на територији краљевине СХС. било је само 20 домова. Савез Сокола изградио је 27 мостова и 40 путева. (12) Сеоске чете су путем СПП морале себе да натерају на акцију овог обима. На предлог Бранка Валаџије, прочелника СПП жупе Београд, београдски соколи су се на седници међудруштвеног одбора одржаног 5. марта 1940. у Соко-Матици заветовали да ће пошумити комплекс земљишта у околини Београда, који би се звао „Соколска Петрова шума”. (13) У „Оку соколовом” истакнуто је 1941. : „Ми соколи решили смо да чувамо Југославију тиме што ћемо је јачати привредно, просветно, културно и социјално.” На предлог Соколске жупе Мостар, а преко Савеза сокола, скоро све соколске јединице заветовале су се да ће провести у раду на опште добро … један период времена од пет година. Овај завет назван је Соколском Петровом Петољетком. … почев од 6 септембра 1936. потписивањем личне заветнице, чланова, нараштајаца, па чак и деце. Друштва су се заветовала да изграде споменике, школе, чесме, паркове, летовалишта, оснивају задруге, раде на просвећивању сеоских жена, оснивају здравствене задруге. (14)
Соколи су учествовали у организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. У  незавршеном дугометражном филму „Косовски бој”  Михајло А. Поповић  снимио је  долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (15)  Богдан Сперњак, просветар Соколског друштва Београд-Матица, истакао је : „Прилике у којима се развијао целокупан рад нису биле најповољније; нарочито трагедија братске Чехословачке и Пољске, па и промена унутрашње политике. Све је то имало утицаја и на просветни рад. … У данашњим озбиљним данима мора се највећа пажња посветити националном васпитању у борбеном правцу, јер само потпуно спремни моћи ћемо да се одупремо сили и сачувамо оно што смо од старијих примили. У овим тешким данима соколи мора да дижу дух, јачају моралну снагу, кују јединство воље и осећања и проповедају да је права срећа у раду за друге.” (16)
Петрова Петољетка требала је да буде завршена  II свесоколским слетом 1941. у Београду. Слетска  година је почињала 6 септембра 1940. Из Београда полазиле су штафете које су носиле позив на слет у сва седишта жупа. По свим соколским јединицама у земљи прослављао се Дан уједињења (1 децембар) на нарочито свечан начин. У јануару 1941. требало је да се одржи соколски музички фестивал.  Фебруара 1941. требало је да се одрже смучарске утакмице и утакмице у клизању. Јуна 1941. планиран је слет у Београду. Завршетак слетске године требао је да буде 6 септембра 1941. Из свих жупа требале су да стигну штафете у Београд. Тог дана требали су соколи који нису учествовали на свечаностима у Београду да поседну и чувају државне границе. У програму се истицало да ако због политичких прилика поседање границе не буде изводљиво, предвиђена је мобилизација целокупног чланства у свим жупама. Чланство је требало да изврши задатке из подручја одбранбености. (17) Уместо на слету соколи су учествовали на манифестацијама 27. марта 1941.



             Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије

понедељак, 26. мај 2014.

Саша Недељковић: СОКОЛИ У СТАРОЈ СРБИЈИ

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу биле су Српска митрополија, Конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Задојена националним духом, одушевљена за свако родољубиво прегнуће, скопљанска омладина  окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладинце да збију редове. У оваквим приликама  прво се јавља идеја о оснивању певачког друштва. Тако је основано крајем 1907 године певачко друштво „Вардар”.   Омладина и национални борци из Скопља прелазили су у Србију, састајали се са водеђим личностима и припремали рад на ослобођењу. У Србији су се упознали са  радом Савеза  витешких  друштава „Душан  Силни”. Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они  су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”.  Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело  друштва. До 1908. Рајко Караклајић био је наставник гимнастике у Нишу, одакле је премештен у Скопље. У Нишу је од 1904. водио  Нишко гимнастичко друштво „Душан Силни”. Отпочео је редован и интензиван рад Силног. Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом  се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајњих граница. У Булачанима и Кучевишту су давали јавне вежбе. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља  чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто  прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига.  Поред књига редовно је читан лист „Вардар” који је излазио у Скопљу. Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову. У Куманову  Силни је основан  1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу  „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини. У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић. У Призрен су пошли Рајко Караклајић, Пера Илић, наставник музике, и вежбачи : Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић. (1)

Силни је 1909. основан у Куманову и Призрену, а 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини. У  областима  под  турском  влашћу (Македонија, Косово  и  Метохија)   до  1912.  био  је  забрањен назив  Душан, па су    друштва  називана „Силни”, а  свечано  одело  било  је  одора  од  белог  платна,  плави  појас  и  црвени  фес (2).  Силни из Скопља учествовао је на слетовима и  јавним часовима 1910.  код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911. у Загребу и 1912. у Новом Саду и Прагу. У лето 1910. организован је слет у манастиру Девичу, у Дреници. Слет је одржан у Грачаници, а други део изведен је у Девичу. Одобрење од власти издејствовао је митрополит призренски Нићифор. Вежбачи из Скопља дошли су под вођством Глише Елезовића и Рајка Караклајића. Они су одржали јаван час у Урошевцу на станици, па се затим упутили у Грачаницу. У Грачаници учествовала су душановачка друштва из Скопља и Куманова, вежбачи из Гњилана, Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Музика из Куманова је на челу колоне свирала „Радо иде Србин у војнике“ и народне мелодије. Учествовало је скоро 400 вежбача. Народа је било много, а одушевљење је било неописиво. Из  Грачанице скопски вежбачи отишли су у Вучитрн, преноћили и кренули за Девич, где је крај манастира, одржана  вежба, пред народом окупљеног из целог Косова и Метохије. После слета Рајко Караклајић је отишао у Тетово, окупио омладину и припремао друштво тетовско, пре јавног часа Скопљанаца у Тетову.

                   Савез  витешких  друштава  Душан  Силни  и  Савез  српских  соколова  ујединили  су  се  8.11.1909.  у  Савез  соколских  друштава  Душан  Силни. Први састанак  ради  расправљања  питања  уједињења  одржан  је  25.октобра 1909. у  Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза. Савез  је  окупио  20  друштава. Слет  бугарских  Јунака приређен  је  1910. у  Софији, а  пут  за  Софију  водио  је  преко  Београда. Том  приликом  у  Београд  су дошли  претставници  српских  соколских и  витешких друштава  из  Срема, Крајине, Приморја, Старе Србије, Босне и Херцеговине. У Београду скопски душановци били су гости  друштва „Српска браћа” . Соколске свечаности у Београду започеле су 6. јула 1910. увече, кад су стигли први соколи. На дочеку на железничкој станици госте је поздравио академик Стеван Тодоровић. Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Дефиле 1.000 сокола започео је 7. јула око 15 часова. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори, па до Града  у коме је било слетилиште (3).  После одржане  јавне  соколске  приредбе  у  Горњем  граду, којој  је  присуствовао  и  престолонаследник  Александар, и   после  пријема  у  двору  краља  Петра, представници  српског  соколства  из  Србије, Старе Србије  и  са  територије  Аустро-Угарске  одржали  су   састанак  у  Београду. На  састанку  одржаном од 7 до 9  новембра 1910. Глиша Елезовић и Јово Алексић  представљали су Стару Србију.  На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата. На  састанку  одлучено   је   да  се  створи  Српски  соколски  савез  са  седиштем  у  Београду.  На  слетовима  у  Загребу  и  Прагу  наступало  би  се  под  заједничком  савезном  заставом  (Душана  Силног)  и  заједнички  вежбало  симболичну  вежбу  ослобођења. При повратку из Србије душановци су одржали јавну вежбу у Куманову. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови Силног од којих је доста пало на бојном пољу, а међу њима и њихов учитељ Рајко Караклајић, који је погинуо у албанској буни 1913.  Године 1913. била су реорганизована друштва у Куманову, Скопљу, Призрену, а отпочео је рад у Битољу и Штипу. Прва  скупштина  Српског  соколског  савеза  одржана  је  у  Београду  28.  фебруара  и  1. марта 1911. У  прогласу  Управе  савеза  истиче   се :  „Као  јако  средство  за  вођење  културне  борбе, соколство  биће  неопходна  потреба  српском  народу,  и  у  тој  борби  мора  бити  што  више  бораца, јер  и  то  ће  бити  услов  победе  коју  српски  народ  мора  изборити ….”. (4)

После Првог светског рата обновљен је рад соколског друштва Скопље-Матица. Деловала је у оквиру Жупе Краљевића Марка која је обухватала Македонију, Косово и Метохију. Матица се 1927.  уселила у Соколски дом Краљевића Томислава. У дому је радила соколска књижница, музика, драмски одсек, луткарски, трезвењачки, стрељачки и коњички одсек. Приком прославе 25-годишњице соколства у Скопљу 1933.  отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. Соколско друштво Скопље-Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку. (5)


Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет  ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова  ЈСС,  чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили  Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства.  (6) Соколска Жупа Скопље окупљала је 1934. 40 друштава, 75 сталних и 33  привремене сеоске соколске чете. (7) Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. У Скопљу су приказани филмови у свим школама, Учитељској школи, за ученике Женске гимназије, у Дому Краља Александра (средњошколски интернат) и у великој Медреси. (8) Филм „Крунисање Душаново“ је био сцена са V покрајинског слета у Скопљу. Дужине 75 м, трајање око 8 минута. Садржај је био : Душанов град, Црква Св. Богородице, Душанов долазак и поздрав велможа, Народ, Велможе, Душан поздравља народ, Патријарх благосиља и крунише Душана, Душан крунише царицу и свог сина Уроша, Душан прима жезло, Народ поздравља свог цара, Душан одликује свога шурака Јована, чита проглас народу и заклиње се да ће по правди владати. (9)

Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. почела је соколским слетом у Скопљу, чији је покровитељ био Кнез Павле. У прогласу слетског одбора истицало се :  „Ријетко које мјесто осим Београда, тако изразито оличава судбину Балкана, колико наше Скопље. Упркос невољама робовања, у њему се никад није гасила национална мисао и културна снага нашег народа, чак ни онда, када су под туђинским ударцем исчезле драгоцјене творевине Немањића … “. Прослава ослобођења трајала је три дана, а завршила се поворком кроз Скопље, дугом три километра. (10) Лист „Дубровник” пренео је из листа „Аграрна Мисао” из Београда опис прославе у Скопљу : „Велика, … поворка нашег живља из Јужне Србије сутрадан у Скопљу, била је достојан наставак оног духовног славља на Куманову. Огромна је то била поворка омладине, ветерана, инвалида, четника, жена са дјецом на грудима, сокола, младих дјевојака у народној ношњи …”. (11) На V покрајинском слету учествовали су соколи из целе Југославије.  Највеће заслуге за успех слета имао је Велимир Поповић, старешина Соколске жупе Скопље и председник слетског одбора. (12)

Соколи су  припремали своје чланове да буду браниоци  отаџбине. Соколско друштво Скопље-Матица одржало је 22 јула 1939. код села Бразде такмичење у гађању бојним метком. Гађањем је руководио прочелник стрељачког одсека капетан I класе Александар М. Толић. Гађање је имало карактер излета, који се после гађања продужио цео дан у манастиру Св. Илија. Командант артиљеријског пука II Армијске области ставио је на расположење за извршење гађања потребно људство, материјал и транспортна средства. (13)

Јубилеј Соколског друштва у Приштини прослављен је 22. октобра 1939. На тај дан  1912. Приштина је ослобођена од Турака. Друштво у Приштини прославило је своју 30-годишњицу. Основано је 1909. као прво на Косову. Године пре ослобођења биле су тешке. Друштво није радило за време рата. Одмах по ослобођењу било је обновљено и постало је матично друштво многим соколским јединицама у Старој Србији. (14)

Соколи су учествовали у организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. У  незавршеном дугометражном филму “Косовски бој”  Михајло А. Поповић  снимио је  долазак соколске штафете која је носила пламен упаљен за време јутарње литургије у манастиру  Грачаници, да би се њиме запалиле свеће на Газиместану и  дефиле сокола у паради витешких организација. Окупљени гледаоци срдачно су поздравили соколе. (15)

Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу. У Споменици су истакли : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.“ (16) После Априлског рата 1941. Савез Сокола  био је забрањен.

                                                     Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије

Саша Недељковић: НАЦИОНАЛНИ РАД ВИТЕШКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СОКО



Соколски покрет настао је у борби за очување националне свести. Како је истакао др. Лаза Поповић : „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе“.  У часопису „Српски Соко“ истакнуто је : „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. …Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа.“ (1) Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ.  Соколи су истицали да се у нацији одржавају везе са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. Соколи су славили  Видовдан.
Скупштина делегата жупе Мостар „Алекса Шантић” одржана је 6.марта 1927. у Дубровнику. Староста жупе Чеда Милић говорио је о задацима Соколства у националној држави и о раду за опше циљеве Славенства. Приликом скупштине одржан је  „Соколски дан у Дубровнику”. Поворка сокола са соколском музиком кренула је до Гундулићевог споменика, а затим до спомен плоче погинулим Дубровчанима омладинцима-добровољцима, да положи ловор-вјенце и „прослави њихову мисао, коју је наше Соколство прихватило и високо истакло.” Пред  споменицима говорили су  Чеда Милић, др. Павао Занки, Гавро Милошевић, Антун Бартуловић и Чедомир М. Шкекић. У вече приређена је свечана академија. (2)
Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет  ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова  ЈСС,  чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили  Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства.   На прослави пробоја Солунског фронта 7 и 8 октобра 1928. у Београду учествовало је 700 сокола. На прослави соколи су учествовали у поворци народних делегација. Поворка је прошла центром Београда од цркве Св. Саве до Калемегдана. Испред соколских застава ишла је музика соколског друштва у Куманову. У поворци су биле соколска музика из Суботице и фанфаре из Винковаца. (3)
На прослави Дана Уједињења 1. децембра 1928. у Дубровнику учествовало је 149 чланова Соколског друштва у Дубровнику са музиком. Соколи су заједно са националним грађанством и омладином посетили гробове Томе Пољака, добровољца преминулог у Дубровнику 7.2.1920. и сахрањеног на Војном гробљу, и Милоша Маржана, стрељаног 1914. сахрањеном у православном гробљу на Бонинову. На гроб Пољака положио је Соко ловор-вијенац уз говор старосте Ника Шутића, а на гроб Маржана соколи су положили трнов-вијенац уз говор старосте. На надгробном споменику Маржану, подигнутом трошком Сокола, писало је : „Милошу Маржану. Објешеном 24.9.1914. од крволочне Аустрије. Постави Соколско Друштво 1928”. (4)
Соколи су учествовали на прославама 700 годишњице смрти св. Саве, 100 годишњици Варваринске битке, на прослави подизања споменика Његошу у Београду, на прослави Филипа Вишњића, Церске битке, … . Посећивали су редовно Опленац, гроб Незнаног јунака на Авали, Кајмакчалан и давали су помене изгинулим ратницима на Космају 1914.  Прослава 550-годишњице Косовске битке 1939. одржана је пред спомеником  који је 1928. подигло соколство. (5)
Државни лугар Ђорђе Цветковић нашао је на Космају гроб артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914 крај свог топа. Др. Пера Илић, прочелник Соко X Београд-Вождовац, био је пуковски ратни лекар у Првом светском рату. Решио је да у свом родном крају подигне споменик на месту где су нађене кости једног од незнаних јунака. Предложио је Соколском друштву X Београд да  оно подигне споменик као свој завет у  Соколској Петровој петогодишњици. Деветог октобра 1938. на дан смрти краља Александра освећен је споменик и положен у крипту ковчег са костима незнаног Космајског јунака. Кренула је литија из села Кораћице на гроб на Космају. Друга група, после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви, са свечаном пратњом кренула је ка гробници-споменику. После помена одржали су говоре свештеник М. Ракић, подстарешина соколског друштва Бора Јосиповић, др. П. Илић, просветар Милић Мајсторовић и управитељ Неменикућке школе Стојан Милосављевић. На споменику је било уклесано „Српским витезовима изгинулим 1914. год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије”, „Захвални Соко X Београд-Вождовац” и „У спомен Петрове петолетнице 1938 год.” (6) Уредништво  „Ратног Поменика” истакло је : „Захвалност је највећи подстрек за нове подвиге. Духовно оживљавање и поштовање палих жртава за своју отаџбину и свој народ, најбоља је гаранција за морално васпитање и данашњице и покољења. Дижимо и оживимо пале жртве! Дижимо их, јер тек тада имамо права да и ми живимо. Они су пали да ми подигнемо, они су изгинули да ми живимо.” (7)
Соколска жупа Београд одлучила је да се 1. децембра 1938. на свечан начин обележи двадесетгодишњица ослобођења и уједињења. За ову прославу прихваћена је сугестија Савеза сокола да у њој узму учешћа престолничке ратничке, националне, културне организације и савезна управа и то у соколској поворци и на свечаној жупској седници где би представници ових организација дали своје изјаве и солидарисали се са соколским погледима. Хиљаде старих ратника, резервних официра, добровољаца, чланова Народне одбране, Јадранске страже, Кола Српских Сестара, Југословенског и Српског културног клуба, Савеза емигрантских удружења Истра-Трст-Горица, чланови Друштва словенска мисао, Народна свест и маса студената београдског Универзитета. Сви су били са својим заставама а студенти са транспарентима и натписима: Студенти са соколима!, Чуваћемо границе! У Савезном дому, данашњем Протоколу на Теразијама, одржан је део свечаности а настављен у Соколском дому у Тиршовој улици. Ту су представници удружења из Београда говорили о значају 1. децембра. (8)
Упркос хајци на соколе у Бановини Хрватској старешинство Савеза Сокола К.Ј. организовало је прославу 25-годишњице боја на Мојковцу. Прослава је одржана 31. августа 1940. на Цетињу. У Зетском дому одржана је свечана седница  Савеза Сокола К.Ј. и Соколске жупе Цетиње. Седници су присуствовали соколи из свих крајева наше земље. У име војске говорио је генерал Варјачић. Свечаност је настављена 1. септембра 1940. на Мојковцу. Приређен је помен палим жртвама у борбама  које су завршене на Бадњи дан и Божић Мојковачким бојем. После помена одржана је парада војске и свих присутних живих ратника. Уредништво Ратног поменика истакло је: „Приређивањем ове свечаности на Мојковцу као и ходочашћем на Кајмакчалану, соколи нам дају вере и поуздања, да ће у будуће повести омладину оним путем, којим су је водили њихови очеви и дедови. Ово витешко буђење код сокола само нас може обрадовати и ми им желимо успеха на правоме путу националног и витешког васпитања омладине. Не клоните, драги соколи, већ напред и само напред, за свога Краља и свој народ.”  Соколи су следили речи краља Александра  : „Југославија ће бити достојна свију славних победа, ако своја поколења васпитава примерима наших националних мученика и јунака.” (9)
Међу књижевницима члан сокола био је Милош Црњански. У једном чланку истакао је: „Соколски домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у хроникама нашег свакодневног живота. У тренутку ма каквих мрачних облака  око нас и међу нама, њих се треба сетити. … Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав : Здраво соколи ! “(10).

Антун Гаудер, нараштајац из Винковаца пишући о соколској нараштајској школи на Палићу истакао је шта је задатак  соколског образовања : „… једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева свима нападима завидника и соколских противника, којима је наш успех трун у оку и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске школе.” (11)
Савез Сокола Краљевине Југославије отворио је почетком 1941. у Београду у  згради Протокола на Теразијама Музеј Народног јединства и Музеј Југословенског Соколства (12). Зграда је одабрана јер је престављала најдрагоценији објекат музеја. У тој згради проглашено је Уједињење 1. децембра 1918. Музеј Народног Јединства налазио се у великој дворани, у којој је проглашено Уједињење. Соколски Музеј налазио се у три просторије зграде. Осим тога, предње одаје служиле су за свечане соколске пријеме. У тој кући налазио се Краљевски двор од краја Првог светског рата, па до венчања краља Александра. Зграду је краљ Александар поклонио Соколима. До отварања музеја у згради се налазио Дом (седиште) Савеза Сокола Краљевине Југославије. У музеју су били изложени предмети који су подсећали на суделовање Соколства у борби за ослобођење и уједињење ( Добруџа, Солунски фронт, Пивков батаљон ).  Докази о стрељањима Сокола за време Првог светског рата,  …. .(13)
Соколски покрет настао је у борби за очување националне свести. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ.  Соколи су истицали да се у нацији одржавају везе са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. Зато су прослављали Видовдан и Дан Уједињења. Соколи су омладину васпитавали на  примерима националних мученика и јунака. Савез Сокола Краљевине Југославије отворио је почетком 1941. у згради Протокола на Теразијама Музеј Народног јединства и Музеј Југословенског Соколства.