СОКО: Скандалозно скрнављење бисте Сретена Аџића – захтевамо хитну реакцију надлежних

 📜 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ СКАНДАЛОЗНОГ СКРНАВЉЕЊА БИСТЕ СРЕТЕНУ АЏИЋУ

Српска омладинска културна организација СОКО најоштрије осуђује вандалски чин скрнављења бисте Сретена Аџића у Јагодини и захтева хитно утврђивање одговорности и санкционисање починилаца.

Као организација настала на Факултету педагошких наука у Јагодини, чији су оснивачи већином свршени студенти ове установе, не можемо остати неми пред нападом на симболе образовања, културе и националног достојанства.

Оскрнављена је биста човека који је утемељио Учитељску школу у Јагодини и оставио неизбрисив траг у српској просвети. Сретен Аџић није био само педагог — био је пример пожртвованости и човечности. У време Првог светског рата, учитељску школу претворио је у ратну болницу, док је као отац поднео најтежу жртву, изгубивши свог малолетног сина Милована.

Зато је овај чин више од обичног вандализма — он представља удар на вредности које као друштво морамо да бранимо.

Посебно забрињава чињеница да се овакви напади дешавају на месту које треба да буде простор знања, васпитања и поштовања историје. Биста се налази у дворишту Факултета педагошких наука у Јагодини, што овом догађају даје додатну тежину и озбиљност.

Очекујемо од надлежних органа да без одлагања идентификују и казне починиоце. Ћутање и нечињење у оваквим случајевима представљају опасан сигнал да је скрнављење културних и историјских симбола прихватљиво — а то не смемо дозволити.

Позивамо јавност да јасно стане у одбрану наших вредности, јер ако данас ћутимо на овакве поступке, сутра ћемо остати без онога што нас као народ одређује.

Старешинство
Српске омладинске културне организације СОКО

 

Оскрнављени споменик Сретену Аџићу

 

ТРИБИНА: ЈАГОДИНСКА СТАКЛАРА – 180 ГОДИНА ИНДУСТРИЈЕ У СРБИЈИ

      У новом парохијском дому Старе цркве у Јагодини одржана је трибина поводом 180 година од оснивања прве српске стакларе и почетка индустрије у Србији, на којој је говорила историчарка уметности и музејски саветник Завичајног музеја у Јагодини, Јасмина Трајков.

       Трибину су организовали Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО, са циљем да се јавности приближи богата индустријска и културна историја Јагодине. Догађај је изазвао значајно интересовање публике, што потврђује и добра посећеност. 

Присутне је у име организатора поздравио један од старешина СОКО организације, проф. историје, Владимир Орбовић, који се захвалио Архијерејском намесништву Беличком на сарадњи, као и Јасмини Трајков, којој је дао реч.

       Говорећи о почецима индустријског развоја у Србији, Трајков је истакла да је јагодинска стаклара представљала један од његових темеља средином 19. века.

     „Прву стаклару отворио је Аврам Петронијевић, истакнута личност политичког живота Србије прве половине 19. века. Занимљиво је да је имао и кућу у Јагодини, где су му живели родитељи и супруга, и где су му рођена деца. Код њега је долазио и кнез Милош Обреновић, који му је био кум.

      Фабрика се налазила у селу Мишевићу, на обронцима Црног врха. Главна зграда, названа ‘Стаклана’, била је изграђена од печене цигле и имала је пет пећи, од којих су две служиле за топљење стакла. У посебној згради вршена је израда стакла за прозорска окна, а за раднике и њихове породице подигнуто је више стамбених објеката. Опрема је набављена у Баварској, а мајстори су доведени из Баварске и Чешке, па је технологија израде била слична оној у чешким и баварским мануфактурама. Према сачуваним изворима, фабрику је посећивао и кнез Александар Карађорђевић. Након смрти Аврама Петронијевића, фабрика је престала са радом. Ипак, њено оснивање представљало је важан корак у развоју државе, која је у том периоду тежила економском осамостаљивању и преласку са аграрне на индустријску привреду“, истакла је Трајков.

           Она је додала да су након затварања прве стакларе у Јагодини основане још две фабрике.

       „Другу фабрику отворио је Јулије Позитовац, Србин из Пеште, а трећу наш суграђанин Нацко Јанковић. Ипак, производња није могла да задовољи потребе домаћег тржишта, па је стакло увожено, што је отежавало пословање домаћих фабрика". Предузећа су се суочавала са финансијским потешкоћама и дуговима. Након смрти Нацка Јанковића 1898. године, његов син Душан покушао је да одржи производњу и спречи пропаст фабрике, али упркос напорима у томе није успео. Тако је једина домаћа фабрика стакла продата ‘Првој српској повлашћеној фабрици стакла за прозоре’ у Костолцу“, закључила је Трајков.

Васкршња честитка

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива, односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима, како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи. Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! 

Старешинство Српске омладинске културне организације

Божићна посланица

  Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима најрадоснији хришћански празник, Божић. Наша жеља је да на свети дан рођења Господа нашег, Исуса Христа, пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Божићна честитка 2024. године

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима најрадоснији хришћански празник, Божић. Наша жеља је да на свети дан рођења Господа нашег, Исуса Христа, пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Најава трибине: "Вожд Карађорђе и Кнез Милош"

Српска омладинска културна организација "СОКО" позива Вас на трибину: "Вожд Карађорђе и Кнез Милош",  у част државног и духовног празника Сретење, а на којој ће говорити мр Дејан Танић, историчар. Трибина ће се одржати у Народној библиотеци "Радислав Никчевић" 14. фебруара са почетком у 18 часова. Добро дошли. 

Најава трибине: "Лик Св. Саве у култури и уметности 19. века"

Српска омладинска културна организација "СОКО" традиционално четврти пут по реду организује вечери у част Светог Саве. Позивамо Вас 26. јануара на трибину:"Лик Св. Саве у култури и уметности 19. века", предавач је Јасмина Трајков, историчар уметности из Завичајног музеја у Јагодини. Трибина ће се одржати у сали Поморавског округа са почетком у 18 часова. Добро дошли.

Храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио звоно

         

     Благословом његовог преосвештенства епископа шумадијског Јована, 12. јуна, првог дана Петровског поста, храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио је прво од три звона која су пројектом планирана приликом пројектовања и изградње овог храма, а звоно се први пут огласило данас на светој литургији у 08:30.

              Звоно је даровао благочаствени Коста Огњановић, дипломирани правник, отац старешине Јагодинског одбора Српске омладинске културне организације „СОКО“. 

„Мој отац приложио је ово звоно храму Пресвете Богородице за здравље и спасење наше породице, али и као пример и подстрек да се добри људи укључе колико могу сходно својим могућностима и помогну изградњу и завршетак изградње ове светиње. Звоно је тешко 100 кг, а израђено је у рекордном времену у ливници „Јеврем Поповић“ ДОО Београд, која иза себе има традицију у изради звона дугу 200 година. Носаче звона урадила је јагодинска фирма Ралекс.“ Каже Богдан Огњановић и додаје: „Овај гест наше породице је само мали допринос и ми тим гестом нисмо желели никакву рекламу већ желимо да дамо подстрек и позив другим људима да се укључе у изградњу светиње. Желимо да будемо попут наших славних предака који су били велики ктитори и задужбинари. Пратећи тај пут светих предака правимо један нови путоказ  ка вечности нашим потомцима.“

Породица Огњановић са Протојерејем Радославом Јаћимовићем

Данашњим оглашавањем звона и одржавањем Свете литургије уједно се најављује и да ће храм Покрова Пресвете Богородице постати засебна Црквена општина, и да ће  ускоро благословом валaдике шумадијског Јована, уз Божију помоћ, молитвама Пресвете Богородице почети редовна богослужења: јутарња и вечерња служба, а свете литургије недељом и празницима.

Српска омладинска културна организација „СОКО“ позива све људе добре воље да уколико могу помогну даљу изградњу храма Покрова Пресвете Богородице.

Како радили, тако нам Бог помого! 

Косовски завет у Јагодини

“Нека буде што бити не може,

Нека буде борба непрестана“

У овим стиховима песника и владике Петра II Петровића Његоша, нобеловац Иво Андрић видео је потпуни израз нашег основног и најдубљег колективног сећања, потпуни израз нашег најважнијег предања и завета, косовског завета. Косовски завет међу Србима живи још од средњег века, од славног боја на Косовом пољу. Да је жив и данас, доказано је и синоћ на трибини која се одржала у Јагодини, а на којој је говорио проф. др. Милош Ковић.  

Професор Ковић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду је један од оних Срба, који попут великана из наше прошлости носи у срцу косовски завет наслеђен од предака. У то смо се уверили синоћ у Јагодини. Професор Ковић је одржао трибину која је носила назив „Косовски завет“ пред препуном салом у јагодинској гимназији. Више од стотину присутних нетремице је пратило излагање овог врсног историчара. Пре трибине професора Ковића сачекали су новинари а након трибине низ питања публике.

Милош Ковић је истакао да је косовски завет, предање које је уобличило нашу нацију, да је то предање заслужно јер смо се одржали као народ кроз векове туђинске власти. Такође је истакао да је косовски завет дубински повезан са вером и да једино кроз веру има прави значај. Професор Ковић је рекао да је косовски завет, уз култове наших светих владара из рода Немањића и култ Св. Саве, основни супстрат српства. Да је то оно што је Србе одвајало од суседних, њима сродних словенских народа. Ковић је говорио о томе како је косовски завет преживео векове, уз приче предака, епске гусларске песме и саборност око православне цркве. Говорио је и о нашим великанима који су на себи својствен начин промовисали косовско предање: Вуку Караџићу, Његошу, Милану Ракићу, владици Николају Велимировићу и Иву Андрићу. Али и о онима који нису били Срби али су косовски завет видели као нешто суштински значајно: Мавру Орбинију, Јернеју Копитару, Гетеу и браћи Грим, као и о низу познатих светских историчара. 

Ковић је говорио и о важности очувања косовског предања међу нама, данас живућим Србима. Напоменуо је и то да је косовски завет имао своје успоне и падове током историје али да није нестао. Да је нестао, нестало би и нас. Истакао је важност тога да знамо наше основно предање, наш завет, јер то је оно што нас чини Србима и одваја од других али уједно и спаја са осталим европским и светским народима који себе сматрају заветним народима – Јеврејима, Јерменима, Етиопљанима и Енглезима, као и са другим народима који себе сматрају изабраницима Божијим. Ковић се дотакао и теме о значају Видовдана кроз нашу историју. На крају, професор Ковић је истакао како сматра да је косовски завет итекако жив међу нама, а тај закључак, каже, донео је на основу тога јер је у публици било пуно младих људи заинтересованих за ову тему. 
Oрганизатори трибине били су Српска православна црквена општина јагодинска и 
Српска омладинска културна организација „СОКО“.

Аутор: Марио Јегдић, старешина "СОКО" организације

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА

Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. 

Воскресеније Христово

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!

Старешинство 

Српске омладинске културне организације

Диван је Бог у светима својим

Диван је Бог у светима својим

Бог Израиљев.

Овим речима, драга браћо и сестре, Старозаветни песник је једном  за свагда дефинисао хришћански антрополошко-онтолошки концепт и занавек одредио телиолошки смисао човека – имати Бога у себи, на један тајни и разумом несазнатљив начин, противречни, начин где се сазнање више дешава у срцу, него у свести, нечин где се срећу пролазно и вечно.

Али и на један динамичан и подвижнички начин, где се човек предаје Богу да води кроз поноре и буре живота и где га моли да се небеса Његова у њему огледају.

Човеково стремљење ка Богу, а самим тиме и ка ближњем, било је и остало императив хришћанства, његова основна идеја, али и основни избор, примарни човеков одговор на Божије питање. Исто питање, које је пре више хиљада година чуо Аврам, а после њега његови потомци, па пророци, па Пресвета Богородица, па апостоли – питање које се увек у тишини и самоћи постављало, питање, које је заправо било одговор, одговор на ону човечију тежњу о којој пророк Исаија говори: „Е кад би раздрао небеса и сишао на земљу, и затресле се горе од тебе.“ Питање које је била испружена рука и позив да се остави све. И крене у непознату земљу и, најзад, позив да се буде савршен као сам Отац Небески.

Растко Немањић рођен је у једном несрећном времену епских размера, на рушевинама једне древне цивилизације и културе која је још постојала само у рушевинама древних градова и причама путника, о остацима вечног царства, негде далеко. Растко је, такође, рођен у земљи пуној путева којима су некад пролазиле легије и каравани, а који су сада запустели, земљи у којој су остаци величанствених грађевина сведочиле о величини једне културе, земљи у којој се један непросвећен и варварски народ срео са нечим што није могао да разуме на прави начин, са чим са чиме је требало тек, на прави начин, да буде упознат. Млади Растко је одрастао и сазревао у једним непостојаним политичким приликама и у једном суровом свету који је своја правила наметао свима и своју болест преносио сваком, али не и њему: у потрази за задовољењем своје жеђи за сазнањем да то што му свет нуди није све, да не може бити све, и он сам је постављао питања и убрзо је стигао одговор, исти онај који су многи добили пре њега. Растко, у својој младалачкој, али пламтећој вери, прихвата Божију руку и Божији позив, оставља све и полази у далеку, непознату земљу тражећи свој пламтећи Грм, тражећи извор Воде Живота. Пут га води, преко оног што је остало од једном моћног и суровог царства, царства које је је некада давно покрено не мржњом, него љубављу, не мачем него Крстом, царству коме је учињена милост и дар да у једном тренутку историје буде проносиоц светолости просвећења многобожаца, све до полуострва Атос, Врта Мајке Божије, места које је свети псалмопојац много раније опевао, певајући: „Све што дише нека хвали Господа!!!“

Тамо, под окриљем Пресвете Богомајке и светих стараца, Растко се усавршава и пење на лестве које воде у небо и, исто као што је Јаков преображен у Израила, Симон у Петра, Саул у Павла, тако Растко постаје Сава, стављајући на тај начин тачку на причу свог пређашњег живота, али у исто време, почињући да пише нову причу. Орошен благодаћу, он одмах, на почетку, показује своју величину и мудрост – он, препознајући тугу својих родитеља који га моле да се врати, нуди соломонску мудрост – место он да оде њима, он њих зове да дођу код њега, стављајући им парадигму монашког живота као најузвишенијег пута којим човек може ходати.

У незаборављању свога народа и неизмерној љубави према свом народу, он диже Хиландар, темељ и сидро које ће занавек бити центар српског духа, српског језика, културе, уметности - свих позитивних тежњи које један народ може имати у свом бићу. Пратећи Христове речи да су блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати, он мири завађену браћу на очевим моштима.

И опет, он у својој тишини гледа свет, сада зна да има нечег вишег, нечег бољег, али зна да је његов народ у истом том свету, још у турбулентнијим временима, на размеђи две цивилизације, две вере, две културе, он препознаје опасност која долази са запада, препознаје опасност која долази и са истока, али И опасност која долази од самог његовог народа. Сава пре Шекспира поставља питање: бити или не бити? И не зауставља се ту, већ даје свој, а можда и аутентични одговор српског народа – он пре Његоша изговара: нека буде што бити не може! У околностима када је, чини се, све било против њега, када је његов народ имао све историјске шансе да нестане, било под латинским унијаћењем било под грчким етнофилитизмом, он, уздајући се само у Бога и Мајку Божију,  успева да издејствује независну српску Цркву, постављајући тако темељ српском народу и држави и показујући један историјски правац који је остајао познат и у најтежим временима.

Остаје велика тајна како један човек може носити цео један народ у свом срцу, као што је и тајна како је том срцу било када је напуштало свој народ, када је, због неслагања са политикама и понашањем својих синоваца, Сава напустио трон архиепископа српског и отишао из Србије, када је, стојећи на граници тадашње Србије, окренуо се и задњи пут је погледао, знајући засигурно да је више никада неће видети, постављајући, можда, задњи узор великанима овог народа – да умру ван своје земље.

Данас, ми можемо бити сведоци једног крајње лицемерног и фарисејског односа према светом Сави, са једне стране истицања њега као српског просветитеља, учитеља и велики историјске личности, док са друге стране, ми смо, колективно, одбацили пут који нам је Сава оставио, одбацили његова начела, његову веру, затворили га у школу, дали му један дан у години указујући му поштовање излизаним приредбама и читањем биографије. Остаје само да се питамо: да ли бисмо ми, да се Сава сада појави испред нас, као велики инквизитор Христу, рекли: „Што си дошао да нам сметаш?“

Стеван Симоновић

Позивамо вас на традиционалну литију до манастира Јошаница

Манастир Јошаница код Јагодине прославиће манастирску славу Сабор српских светитеља.

У суботу, 12. септембра у 13.00 часова, из порте Старе цркве у Јагодини кренуће свечана литија до манастира, а у 17 часова почиње вечерња служба после које ће бити изнешене мошти Светог великомученика Пантелејмона на поклоњење. Света литургија је у недељу, 13. септембра, у 8.30 часова. Позивају се верни да својим учешћем допринесу овом молитвеном сабрању.

ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР:19.август (06.авг) Преображење Господа Бога и спаса нашег Исуса Христа

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДA БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА
Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе!

Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу?

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Тропар, глас 7:
Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару

Изволи се тамо и Небесном Цару

На молитве поћи и на ноћна бдења,

Да покаже славу Свог Преображења,

И утврди веру својих следбеника

У победу трајну Њега – Победника.

Ту светлост божанску Он из Себе пусти

Па обасја Тавор, мрак разагна густи;

Светлост што ј’ у Себи дуго задржав’о

Од које је свету по мало раздав’о

Пустио је сада лучама обилним,

Лучама радосним, лучама умилним.

Небу да открије блесак човечанства,

Земљи и људима истину Божанства.

Нека небо види Посланика свога,

Нека земља позна Спаситеља Бога.

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) … Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар – веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков – наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован – љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја.

Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова. Често је једног верног човека Бог ценио више него цео један народ. Тако је Он у више махова хтео уништити народ Јеврејски, но због молитава праведнога Мојсеја оставио је народ тај у животу. И више је слушао Бог верног Илију пророка него целу царевину неверног Ахава. Због молитава једног човека често је Бог спасавао градове и народе. Тако грешни град Устјуг имаше бити срушен огњем и градом, да га не спасе молитвама својим један једини праведник у њему, св. Прокопије јуродиви (8. јула).

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Промисао Божји који награди врлину Руте и Воза (Рут.) и то:

1. како Рута оставши удова оста верна свекрви својој старој и трудом својим храњаше и њу и себе;
2. како богати Воз беше милостив и помагаше ове две сироте жене;
3. како Воз и Рута ступише у брак, из ког, се роди Овид, отац Јесеја, оца Давидова.

БЕСЕДА
о узвишености цркве Божје
Биће у потоња времена гора дома
Господњега утврђена уврх гора и
узвишена изнад хумова, и стјецаће
се к њој сви народи (Иса. 2, 2).

Ово пророчанство односи се на Цркву Христову. Колико је ово пророчанство могло изгледати тајанствено за Јевреје пре Христа, толико је оно нама данас сасвим јасно. Гора, или висина, дома Господњега заиста је утврђена уврх гора, т.ј. уврх висина небесних; јер Црква Христова прво не држи се земљом него небом, и јер најзад један део чланова цркве (и то сада већи део) налази се на небу док је други још на земљи.

Даље, Црква Христова узвишена је изнад хумова, т.ј. изнад свих земаљских и људских величина. И философија људска, и уметност, и све културе народа, и све вредности земаљске представљају само ниске хумове према недогледној висини Цркве Христове. Јер све те хумове цркви није било тешко створити, док ниједан од њих – нити сви они укупно, у течају многих хиљада година – није могао створити цркву. Најзад, говори пророк, стјецаће се к њој сви народи.

Коме су се, у истини, до сада стекли сви народи, ако не Цркви Христовој? Храм Јерусалимски био је неприступан незнабошцима под претњом смртне казне. Црква је пак од почетка призивала све народе на земљи, послушна заповести Господа: идите, и научите све народе (Мат. 28, 19). То је виђење Исаије, сина Амосова, виђење из далеке даљине, виђење истинито и чудесно.

О Господе чудесни, ми Ти благодаримо непрекидно, што си нас удостојио, да будемо деца цркве Твоје свете и истините, и узвишене изнад свих светских висина. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 (pravoslavnikalendar.iz.rs)

На Видовдан у Раваници

На Видовдан 28. јуна један од старешина Српске омладинске културне организације "СОКО" Рацић Александар кренуо је пешице из Јагодине заједно са својим пријатељима (Златомиром, Рушком и Живком) пут манастира Раваница да се поклоне моштима Св. Цара Лазара. Путовање је кренуло у 04:00 ујутру, а у Раваницу су стигли тачно на литургију у 09:00 часова. Након литургије у Раваницу је пристигло још пар чланова који су били спречени да пешаче.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА: САЧУВАЈМО СВЕТИЊУ БРАКА И ЗДРАВУ ПОРОДИЦУ

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ако си и у гроб сишао, Бесмртни,
но разорио си силу пакла
и васкрсао си као победитељ, Христе Боже,
женама мироносицама говорећи: Радујте се!
и Својим апостолима мир дарујући,
Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење!

Ову песму бесмртности, драга наша децо духовна, певамо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу.

У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море.

Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, овога светога дана у који Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени.

Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку.

Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.

Сила, пак, Христовог Васкрсења јесте управо квасац једине истинске слободе, као квасац и залог бесмртности и вечног живота. Том силом и божанском светлошћу се обједињује Бог и човек, обасјава небо и земља, анђели и људи, време и вечност. Светлошћу Васкрслог Христа и Љубављу Божјом, прожети и загрљени, постају једно у Христу Васкрсломе преци и потомци, сва људска покољења, и сва творевина сабрана у Цркви као Његовом Богочовечанском телу.

Ми Хришћани смо по томе Хришћани што смо сведоци и носиоци тог вечног и непролазног људског достојанства, поставши, по благодати, „синови Светлости и Дана“.

Отуда је празновање Христовог Васкрсења – празновање Живота вечног и непролазног. Земаљски живот је само семе за тај вечни живот. То семе се зачиње у материној утроби, силом и дејством једног за свагда делотворног Божанског благослова: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. (в. 1. Мој 1,28).

У светлости Христовог Васкрсења – свако зачеће, рођење, и свако људско биће има вечни смисао, представља рађање за вечност, као и нашу вечну људску одговорност за њега.

Васкрсли Христос, „Који је смрћу смрт уништио и онима у гробовима живот вечни даровао,“ основа је човекове пробуђености за одговорност за свако људско биће, не само у времену него и пред вечношћу. Исповедајући Васкрсење Христово и верујући у опште Васкрсење мртвих, ми исповедамо и постајемо свесни своје непролазне одговорности за светињу сваког људског бића и сваког створења, и празнујемо неуништивост вере и људске наде у вечни смисао живота, у Христу, Богу љубави, Жртвованом „за живот света“.

Данас, као и одувек, самољубље и саможивост прете да униште значај ове и овакве несебичне саможртвене Христове љубави, на чијем пламену се греју сва бића и сва створења. Само вера у човекову бесмртност и вечну одговорност за свој живот и дела сажиже својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући, да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем, нашем вечном брату и сабрату, излаз и спас из свих човекових заблуда, мрака и безизлаза. Само душе обасјане и обновљене светлошћу Васкрсења Христовог и надом у опште Васкрсење мртвих ослобађају се себичности и непоштења, страха и грамзивости; задобијајући стид и доброту, налазе праву меру свега што је пролазно и равнотежу између светиње општег и заједничког добра и личних потреба; уче се братском дељењу добара и срдаца у тајни ломљења хлеба живота, то јест, у Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом.

Славећи Васкрсење Христово, „у Коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17,28), руковођени пастирском бригом, позивамо вас, браћо и сестре, да исповедате и чувате своју веру православну, и то, не речима, већ животом – делатно и истрајно. Чувајмо се свих оних који „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 7,15). У миру и љубави похађајмо своје храмове и своје светиње, учествујући у богослужењу и причешћујући се Божанским Тајнама Христовим.

Знамо добро шта значи држати се здравог учења о побожности, а шта, пак, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6,4-5). Зато, у заједничкој молитви, „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.

Помолимо се Господу Васкрсломе да се мир врати свуда одакле је протеран, на првом месту у наша срца и у наше домове. Чувајмо светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите хришћанске породице.

Велики руски старац, Свети Серафим Саровски, све своје посетиоце је увек поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја,!” показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине, и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења.

Поздрављајући вас, браћо и сестре, најрадоснијим Васкршњим поздравом, позивамо вас да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот, јер ћемо само тако постати и бити синови и кћери Васкрсења. Стога, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живимо и радимо. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане.

Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи, и чувајмо се да Господа не увредимо својим гресима. Кад нас непријатељ нападне, завапимо попут Апостола Петра: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30).

У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).

На овај Празник над празницима, обрадовани радошћу Васкрсења Христовог, поздрављамо све: мајку која чува чедо под срцем и нагнуту над колевком свога болесног детета; поздрављамо оне који страдају и пате, прогнане правде Божје ради; поздрављамо све презрене и понижене, и сужње у тамници; поздрављамо трудбенике и раднике, путнике по сухом, мору и ваздуху; поздрављамо учене и неуке и све оне који трагају за вечним смислом и тајном живота; поздрављамо све болесне и напаћене; поздрављамо све људе поздравом вечне победе: Христос васкрсе – веру, наду, љубав и вечни живот донесе, тугу и смрт однесе!

Овим поздравом, обрадујмо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији који данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над силама таме.

Обраћамо се свим нашим синовима и кћерима, духовној деци наше Цркве која живе на свим континентима, али са којима смо у молитви сједињени, да се са нама радују Васкрсењу Христовом, које нас позива да чувамо јединство Свете Цркве Христове, да у љубави и слози једни са другима чувамо „јединство Духа свезом мира” (Еф 4,3), и да никада своје земаљске интересе не стављамо изнад интереса Цркве и свеопштег добра нашег народа.

Нека мука и тескоба наших дана узмакне пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог! И никада не заборавимо да Васкрс значи почетак, сигурни залог и темељ нашега Васкрсења.

У радости Васкрсења Христовог загрлимо једни друге и сва створења, и запевајмо свету песму вечног живота и Светлости:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши.

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, Васкрсу 2015. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ славонски ЈОВАН

Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ

Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА


Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД

(СПЦ)

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА

Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Ускрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ!

                                                                                    Старешинство

Српске омладинске културне организације „СОКО“