понедељак, 09. јул 2018.

Посета Јадовну 2018.


           
''Јадовно'', велика трагедија која је заувек надкрилила и надјачала моћан, горостасни и пркосни Велебит и његово питомо подножје.  Једна мисао је стално била присутна; да овај диван крајолик у коме Велебит разговара са облацима и ветровима, а подножје се ливадама шири до слободе, никада неће бити весео. Лепота Лике скрушено лежи у сенци неме, несхватљиве масовне погибије која је невољно постала срођен и неотуђив део целе области. Становници Госпића и даље је, верујем, осећају иако можда не знају сви да је препознају и именују као узрок својеврсне тежине и горчине у мислима и срцу. ''Јадовно'', као вечна епизода у прошлости лебди над овом облашћу и својим непојмљивим ужасом достојанствено ћути.

                   У шумама Велебита, време је стало.  Деведесет шест мрачних бездана представља исто толико белега ружне истине о страдању преко четрдесет хиљада људи. Битна су имена народа, идеали у име којих су рођене жртве али поред самих јама, тешко је о томе мислити. Путићи до јама зарастају травом; шуме исцељују рану, скривају људску срамоту али упорност оних који желе да се помоле за жртве води до посвећених  јама . Поред самих јама  јасно се ''виде'' само покорни редови, храбрих и уплашених људи. Бацање и крај. Мислима се улази у јаму али је толико црно, незамисливо и беспомоћно да се мисли одмах кукавички враћају горе. Затим, неверица поново обузима. Мозак је туп. Тако је све тешко...заиста је тешко. Колоне племенитих, младих и старих ходочасника не желе да забораве ове храмове страдања; желе да их симболично оживе заувек, јер док има поклоника, истина о пореклу и земљи једног народа ће се чувати.

Споменик посвећен жртвама усташког терора Госпић-Јадовно-Паг 

Утисака је много и осипају пажњу; појединачне приче страдања, колективни удес, апсурд, људска глупост и  срамота...У име једне неумољиве идеологије требало је ''очистити се'' од једног народа, ''другости'' и доказа о његовом постојању на тим просторима;  мучно,  дословно и симболично бацити га под земљу, да нестане, да се сатре. ''Јадовно'' је горак залог неизвесне будућности једног народа и строга опомена том истом народу да се сачува. ''Јадовно'' је чиста бол, осећај немоћи и беспомоћности. ''Јадовно'' је неправда, угушен утробни бес и достојанствено тиховање сународника који се уз молитву клањају пред  баченима.
Масовна гробница мештана села Смиљана. Убијено је 550 становника села, од тога 117 су били чланови породице Тесла
Културна и цивилизована Европа, моћни гласноговорник о идеалима демократије, барјактар људских права, заговаратељ мира и правде, лицемерно и цинично ћути. На темељима доследног и педантног прозивања, ударања васпитних пацки једном дефанзивном народу који страда пред њеним очима и тихо нестаје (јер се то од њега и очекује, јер се томе силни делиоци правде и надају), Европа позива на стварање лепше и просперитетније ''заједничке'' будућности. Међутим, суживота и  заједништва напросто нема. Једног народа у Лици више нема. Нема га ни на многим другим територијама где је систематски, индустријализованим убијањем ''покошен''. Будућност коју нам моћнији, јачи део света креира, темељи са на селективном сећању, измишљеној и прекројеној прошлости, и некој ''правди'' која празна, јечи.  Управо зато, колективно памћење и чување истине о страдању урушавају неприродну, вештачки дизајнирану будућност већ на дневном нивоу.
Јаме у Лици плачу. Оне собом подсећају и вапе да се неман поново не роди. Оне остају такве заувек, да тужном причом и немиром у нашем срцу љубоморно чувају нашу врпцу, наш извор коме ћемо се једном у будућности, сасвим природно, тихо, ненаметљиво и у миру вратити. Јер оне су, на крају,  наша нада, позив да се не отуђимо од сопствене суштине и наш нови победоносни и животворни почетак.                                                                                                                                                                Невена Костић, старешина "СОКО" организације        
                                                                                                                                



Нема коментара:

Постави коментар