Српска поезија

МИ ЗНАМО СУДБУ

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свико,
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, ко планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

Алекса Шантић (1868-1924) 

МОЈА ОТАЏБИНА

Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца…

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана…

У мени цвиле душе милиона…
 

Мој сваки уздах, свака суза бoна,
Њиховим болом вапије и иште…

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште…

Алекса Шантић

ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

ВЕРУЈТЕ ПРВО!

Прво је: сваки нека зна шта хоће.
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’
У успех борбе верујте, – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Велика дела тврду ишту шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара.
Дигните срца, згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Вера у успех успеха је пoла.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола.
И церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!

– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!

Вељко Петровић