Бежећи од сиромаштва Срби
из Далмације, Војводине и Црне Горе исељавали су се у Америку. Национални
прегаоци тежили су да их окупе у српска друштва. У Америци су постојали: Савез
Сједињених Срба „Слога“, Српски Културни и Добротворни Фонд, Црквено Просветни
Фонд у Њујорку и Српски Народни Фонд у Сан Франциску (1). Савез Сједињених Срба
„Слога“ као највећа српска организација у Америци, окупљао је 1913. више од
9.000 Срба из Сједињених Држава Америке и Канаде (2). Прво српско гимнастичко
друштво било је витешко друштво „Душан Силни“ у Питсбургу. После анексије Босне
и Херцеговине 1908. национални прегаоци почели су да оснивају соколска друштва.
Прво српско соколско друштво основано је 30. маја 1909. у Синсинатију (Охајо),
а одмах за њим 10. октобра 1909 г у Детроиту. Идуће 1910. основано је 7
соколских друштава. Соколска друштва су одржавала везу са соколима у Србији
тражећи инструкције и претплаћујући се на соколске листове (Српски витез,
Српски соколски гласник, Соко-лист за соколске ствари Зајечар).
Српску соколску жупу
основало је 1. октобра 1911. 7 соколских друштава у Гери. Састанку је
присуствовао Петар О. Стијачић као представник Српског културног и добротворног
фонда из Њујорка. У Правилима се износи као основно : „Задатак је Српског
сокола да своје чланове оспособљава за народни српски и грађански позив, и да
подиже дух у српском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално
васпитање а нарочито национално просвећивање. У ту сврху, уз савремену, има се
употребити и српска народна гимнастика, српске народне јуначке игре и стрељачка
вежбања како би соколи дорасли великом позиву народне узданице за рад на
ослобођењу и уједињењу српског народа. Зато братска љубав, узајамно
пожртвовање, лично самопрегоревање, темељно упознавање народне прошлости и
савремено образовање, имају бити нарочита одлика и дужност сокола“(3). У свом
чланку „Наша дужност према соколству“ Михаило Пупин је овим речима изразио
соколски завет : „Под крилима Српског Сокола ми очекујемо сједињење Српског
Народа“ (4). Гласник Жупе био је „Соко-лист српских соколова у Америци“.
Излазио је једанпут месечно у Њујорку, а уредник листа био је Петар. О.
Стијачић. Жупа је сем листа издавала годишњак „Летопис“. Обе публикације су уз
чланке о соколству доносиле и српске народне песме. У управу жупе изабрани су
старешина Лука П. Грковић, подстарешина Петар Секуловић, начелник Петар
Кумановац, тајник Милан Мусулин и благајник Мато Ћук. Први слет одржан је
9.6.1912. у Чикагу. На скупштини Српске соколске жупе у Чикагу, одржаној пре
слета, за почасног старешину изабран је научник и председник Савеза Сједињених
Срба „Слога“ Михаило И. Пупин (1857-1935). Жупи је на скупштини приступило још
10 соколских друштава. Жупа је окупила 19 друштава. Седиште Жупе било је у
Чикагу. Старешина жупе 1914. био је Душан В. Поповић а вођа Петар Н. Кумановац.
(5)
Соколи су у време
Балканских ратова организовали слање лекова и завојног материјала у Србију. На
седници Соколске Жупе у Чикагу одлучено је да се уведу у соколство вежбе у
гађању и руковању оружјем. Први је увео у своју обуку стрељаштво Српски соко у
Лос Анђелосу, а затим Српски соко у Детроиту. У чланку „Неколике рефлексије на
први слет српских сокола у Америци“ истакнуто је : „Ту су се сви сложили, да
српски Соколи у Америци морају бити српска војска, која ће у оном часу када:
„трубач с’ бојне Дрине захори: Народни Збор“, преко валова оцеана отпослати
свој одговор, да смо спремни и да се добро постројни крећемо у свети бој за
народ свој.“(6)
По избијању Првог светског
рата Соколи у Америци организовали су прикупљање добровољаца за Србију.
Соколска друштва су са својим заставама као добровољци кренули на фронт.
Добровољци су послати на војну обуку у логор Лазуаз у Северној Африци. Били су
из свих српских покрајина, али највише је било Личана, а било је нешто Хрвата и
Словенаца. Долазили су у бизертско пристаниште по групама са заставама. Од
пристаништа су полазили кроз град Бизерту са заставама напред, а предводила их
је српска коњичка музика. У логору су распоређивани по баракама, на које су они
истицали своје заставе донесене са собом још из Америке. Године 1917. образован
је официрски кор за добровољце у Солуну. Официрски кор пребачен је у Бизерту
као Команда Југословенског Добровољачког Пука. Командант пука са својим штабом
боравио је у логору Лазуазу. Вршена је обука у ратним вештинама, ту су
добровољци положили заклетву. По полагању заклетве, око 50 најписменијих
добровољаца пребачено је у подофицирску школу, да сврше официрски курс за
резервне официре. Кад су добровољци завршили војну обуку, онда су пред српску
офанзиву на Солунском фронту, кренули из Бизерте у Солун, “где су својим
херојским делима доказали, да нису узалуд дошли.” У редовима српске војске
учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине.(7)
После завршетка Првог
светског рата у Дубровнику се окупило преко 700 добровољаца из Америке, који су
испунивши своју дужност, чекали да се врате у Америку. О њима је писао
дубровачки лист „Рад”, чији је диреткор био др. Љубо Леонтић, који је агитовао
за долазак добровољаца у Првом светском рату. У појединим листовима названи су
„талијански гусари”. У договору са редакцијом листа „Рад” „Југославенски
академски клуб” позвао је дубровачку омладину и добровољце на састанак у
Соколану у Спонзи. Сврха састанка била је да омладина протествује против писања
појединих листова о добровољцима и да саслуша жеље добровољаца, како да им
помогне и одужи се за њихове жртве у борби за ослобођење и уједињење. На
састанку је др. Љубо Леонтић објаснио намере дубровачке омладине. Неколико
добровољаца захвалило је срдачно дубровачкој омладини на заузимању, али је
поносно одбило материјалну помоћ од грађана. Омладина је донела резолуцију :
ЈУГОСЛАВЕНСКА АКАДЕМСКА ОМЛАДИНА, на скупшини одржаној у „Соколу” у Дубровнику,
дне 16. новембра 1919., једногласно је прихватила овај закључак : 1.
Најенергичније протествује против неистинитих вијести у неким новинама, којима
се блати част јуначких добровољаца што напустише своје породице и имања одрекоше
се богате зараде, те у најопаснијем часу пређоше оцеан да помогну засужњеној
отаџбини, готови да се жртвују за ослобођење и уједињење … 2. Позива грађане
Дубровника и народ цијеле државе да посвети достојну пажњу овим синовима наше
патничке земље, коју они по други пут морају да напусте, јер због
несусретљивости и немара не могу у њој да нађу зараде за пристојан живот.”
Приком протеста дубровачког грађанства због ултиматума из Париза због граница
са Италијом 27. јануара 1920. учествовали су корпоративно добровољци из
Америке. (8) У листу „Рад” истакли су : „Након седам-осам мјесеци досадног
чекања и убитачне беспослице, која је скоро деморализирала ове неустрашиве,
неуморне и борбене соколове, … Ми знамо добро какви су људи југословенски
добровољци из Америке. Гледали смо их онда кад су напуштали удобне домове и
добре плаће у Америци; видјели смо каквом су смјелошћу кренули преко Оцеана за
време најопасније субмаренске кампање; знамо какви су били су били на солунском
фронту, на Кајмакчалану, кад су растворили својим јуначким грудима врата
отаџбине; напокон, посматрали смо их овдје кроз толико мјесеци и дивили се
њиховој невјероватној устрпљивости и још увијек непоквареном мужевном срцу и
бистром оку бораца које не може да сатару ни ратни напори ни бирократска
миродобна гњављења.” (9)
На месном војничком гробљу
9. фебруара 1920. био је покопан Тома Пољак, добровољац из Америке. Родио се
1884. у селу Церовнику код Огулина. У Америку је пошао 1903. По избијању Првог
светског рата соколи су организовали прикупљање добровољаца за Србију. Тома
Пољак је агитовао као оснивач и староста Сокола у Чикагу, одакле је кренуо са
соколском четом „Томислав”, у славном чикашком батаљону „Милоша Обилића”, преко
океана на солунски фронт. Учествовао је у борбама на положају Ветернику у 1.
чети III батољана 11 пука Шумадијске дивизије. Након што је отпуштен из војске
посетио је своје родитеље, а онда дошао у Дубровник да чека пола године на
најављени транспорт за Америку. По писању листа „Рад” због живота у лошим
приликама и спавања на голом поду тешко оболео и умро. Браћа и другови из чете
„Томислав” испратили су свог саборца достојанствено. Спровод је био
величанствен. Све трошкове су исплатили добровољци, који нису хтели да траже
помоћ изван свог круга. Сви добровољци из Дубровника учествовали су у спроводу.
Соколско друштво Дубровник корпоративно је испратио бившег соколског старосту,
као и део гарнизона са официрима на челу. Добровољци и соколи послали су венце.
Спровод су увеличали Дубровачка Грађанска Музика и Омладински пјевачки клуб.
Над гробом говорили су др. Луко Дражић, старешина у име Соколског друштва
Дубровник, др. Љубо Леонтић у име добровољаца из Америке, а Омладински пјевачки
клуб отпевао је жалобну химну. Ковчег је био прекривен југословенском и
америчком заставом. У листу „Рад” истакли су : „Дирљив је био призор кад су
наши славни добровољци остављали дрвени крст са натписом „Тома Пољак,
добровољац из Америке”, … са сузама у очима,” (10) Добровољци су требали да
крену паробродом „Сантарен”. Одбор за испраћај издао је проглас у коме је
између осталог стајало : „ … да изложе своје животе за ослобођење своје родне
груде и за уједињење свога народа. Они су градили основице Југославије. Ни
народ, ни домовина, нијесу им се одужили. Остављају нас огорчени и разочарани, али
је њихова љубав за гнијезда и за гробове мученика и јунака југославенских јача
од неизрецивих патња и страдања њихових. Они ће се опет вратити у своју
отачбину, кад им она буде могла пружити услове за бољи живот и кад ће им се она
моћи достојно да одужи. … Испратимо их као наше славне хероје. “ (11)
Добровољци су у Дубровнику били седам месеци. У листу „Рад” истакли су : „Кроз
све ово вријеме нијесу ни једним инцидентом нарушени најбољи одношаји наших
грађана са овим јунацима. … Знајући колико кроз ово вријеме препатише поштовање
је наших грађана према овим херојима било још веће. На глас о одласку свак се
је натјецао да што љубезније поздрави милу браћу. … Вас се град у почаст
јунацима завио барјацима. Сви дућани бијаху затворени. Између Двора и Дивоне стала
је поређана чета добровољаца, сви окићени југославенским заставама, а око њих
купљаше се народ, корпорације и омладина са барјацима. Градска музика свираше
веселе даворије. Добровољци се поздрављаху са пријатељима и певаху пјесме.”
Пред полазак добровољаца пред општином говорио је начелник и посланик др. Мелко
Чингрија. Захвалио им се у име свих грађана на њиховом држању, које је оставило
најбољу успомену. Добровољачки заставници приступили су начелнику Чингрији, а
он им је предао две заставе југословенску и америчку. Музика је свирала
југословенску химну, а окупљени народ је клицао добровољцима. Затим су сви
кренулу у грушку луку. Поворку су предводиле девојке са великим ловор венцем,
за њима омладина свих школа под државним заставама. Иза њих су ишли
добровољачки барјактари, Дубровачка Грађанска Музика, барјактари свих
дубровачких корпорација, певачки хор, соколи, добровољачка чета и маса народа.
По писању листа „Рад” у поворци је било више хиљада људи у густим редовима. У
редовима је било 15 до 20 особа. Маса се уз певање и свирање музике кретала
према Гружу. Поворка је прешла преко Гружа и допратила добровољце до пароброда.
Опет је настало поздрављање и клицање. Док је музика свирала, омладина је
певала. Грушка обала била је пуна народа, који је долазио и поздрављао
добровољце. Испред пароброда поздравио је добровољце у име омладине др. Дане
Кнежевић и један гимназијалац. Одговорили су им беседама два добровољца.
Пароброд се отиснуо уз певање, вијање барјака и клицање. (12)
По избијању Првог светског
рата Соколи су организовали прикупљање добровољаца за Србију. Соколска друштва
су са својим заставама као добровољци стигли на Солунски фронт. У редовима
српске војске учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине.
Тиме су испунили свој соколски завет. Дубровник се 23. фебруара 1920, у име
отаџбине, опростио са добровољцима на најсвечанији начин, уз пуно учешће
војске, општине и грађанства. Добровољачка поворка окупила се испред Спонзе
(Соколског дома). Свечана поворка школске омладине, сокола, корпорација са
својим заставама, с музиком на челу, уз свирку и урнебесно клицање, допратила
је борце до лађе у грушкој луци.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе Србије
Нема коментара:
Постави коментар