Последњих година, у целој Европи, узнемиреност људи била је непрекидна. Тумачење узрока сваковрсних недаћа гласило је, обично: општа економска криза... Данас је јасно да није велики неред само у економским односима, него још већи у психи и главама. Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих "криза", можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више, ни за најобичнијег савременика, није тајна. Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има. Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике, колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање, поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је, кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду.
... у нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје стварање једног бољег нашег друштва. Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке. Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка ХХ века у нас између идеје јединства и наших недаћа. Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизам, трпљивост и морала. Првих година мира, нарочито при културном раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе. Било је воље, рада, ширине у нас. Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте... Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички завршетак досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба и једина нада...
Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа.
Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја.
Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" (уводник), Идеје бр. 1 (1934)