На данашњи дан, 28. јула, (по јулијанском календару 15. јула ), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Књегиња Милица, после боја на Косову 1389. године и погибије кнеза Лазара Хребељановића, заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.
Други помен Јагодне у писаним историјским изворима везује за једну повељу деспота Стефана Лазаревића. Наиме, деспот је у Јагодни 8. јуна 1411. године издао повељу манастиру Хиландару којом је приложио манастиру неколико села у својој држави у замену шест аделфата (доживотно издржавање) у Хиландару.
 |
| Споменик књегињи Милици у Јагодини |
Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - трг, село или летњиковац владара. Ипак, највећи број историчара се слаже да је Јагодна у позном средњем веку имала статус трга. Треба напоменути да је Јагодна припадала жупи Белица која се помиње у Житију Св. Симеона (Стефана Немање). Постоји мишљење да је жупа Белица припадала српској држави већ у време великог жупана Вукана (оснивача династије Вукановић са краја 11. века), али да је дефинитивно ушла у састав тек са освајањем Стефана Немање. Саво Ветнић, познати јагодински археолог, сматрао је да се трг у Јагодни налазио око тадашње црквице (данас оронула зграда некадашње задруге "Вихор, угао улице Вука Караџића и Иво Лоле Рибара).
Историчари сматрају да је Јагодна једно време била део властелинства познате породице Јакшић (помињу се у народним епским песмама; некадашња улица Масарикова носи данас име Браћа Јакшић). Након што су Турци Османлије освојили Српску деспотовину 1459, Јагодна се поново помиње у вези са османским дефтером (попис) из 1476. године. Наводи се да је Јагодна припадала тимару (турски спахилук са могућим приходима до 20 хиљада акчи) хришћанина-спахије Милоша Белмужевића и да је доносила приход од 8 583 акче. У самом месту пописан је да има има 101 рајетинска кућа, 4 удовичке куће и да је досељено 26 влашких (влашких се односи на друштвени слој а не народност; слој становништва који је имао мање пореских обавеза од раје) породица. Ипак, због угарско-турских сукоба део становништва се разбежао а процењени приходи за закуп пазара у Јагодни био је 2600 акчи. Забележено је да су постојале и две воденице у Јагодни, једна рајетинска а друга је припадала нечијем хасу (турски спахилук са могућим приходима преко 100 хиљада акчи). На основу овог дефтера можемо сматрати да је у Јагодни живело отприлике 600-700 житеља.
Већ на дефтеру из 1516. године у Јагодни имамо 98 рајетинских кућа, две удовичке куће и 26 неожењених мушкараца. Саво Ветнић је сматрао да се у османско доба трг налазило на падини испод Црвеног брда, између Вољевачког потока и Лозног расадника. Током изградње фабрике "Елмос" нађен је дубровачки новац, а током проширења Лозног расадника, после 1945, нађен је млетачки новац из 17. века. На раскршћу путева између Јагодине, Багрдана и Доњег Штипља налази се потес који има назив Панађуриште где су налажени археолошки остаци од 12. до 18. века.
Статутом Града Јагодине који је донела Скупштина Града Јагодине 2008. године за Дан града је узет датум првог помена Јагодине - 28. јул.
Истраживачи из 19. века о јагодинској средњовековној историји
Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини
"У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало." (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)
Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини
"На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало. У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина." (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)
Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској
"Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611)
"...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)
.png)
