уторак, 29. мај 2018.

Годишњица Мајског преврата


          29. маја навршава се стопетнаеста година од убиства краљевског пара којим је окончана владавина династије Обреновића. Последњи представник династије Александар V Обреновић живот је окончао у мајском преврату 1903.године.

          Александар Обреновић рођен је 14.августа 1876. у Београду од оца кнеза Милана и мајке кнегиње Наталије. Детињство проводи на двору у Београду а затим је послат у париски Лицеј где стиче солидно образовање, учи француски и руски језик. У Београд се враћа 1887.године а бригу о његовом образовању преузима Лазар Докић и више гувернанти које се труде да научи вештине младог аристократе, учи да свира клавир, пише поезију, лови... По повратку у земљу постаје свестан лоших односа између оца и мајке који су кулминирали разводом што оставља трага на принчевој личности.
          Недуго након развода са мајком борави у Висбадену где српски агенти уз помоћ немачке полиције одузимају Александра од мајке. Отмица је изазвала скандал у европском друштву а остала је упамћена као КРАЂА ПРИНЦА. Александар је враћен оцу у Београд.
          На дан Краљевине 22. фебруара 1889. краљ Милан проглашава абдикацију и уступа престо тринаестогодишњем Александру. Млади краљ је миропомазан у манастиру Жича на петстоту годишњицу Косовског боја.

                                                                   Краљ Александар Обреновић

 Због Александровог малолетства  власт је образовало трочлано намесништво које су чинили Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. Долази до заокрета у спољној политици Србије, која се окреће Русији и занемарује дотадашњу аустрофилску политику краља Милана. Владу су формирали радикали које је намесништво помиловало.
До првог државног удара дошло је 1.априла 1893.године када се Александар прогласио пунолетним и збацио намеснике. Наредне године, још једним државним ударом, збацује радикалски Устав из 1888. и на снагу враћа Устав из 1869.
У лето 1894. одлази у дипломатску мисију у Цариград да би покушао да побољша положај српског народа у Отоманском царству. По повратку у земљу сукобљава се са оцем због чега краљ Милан одлази из земље а наредне године Александар позива краљицу Наталију да дође у Београд из ког је четири године раније протерана. Однос између мајке и сина је освежио живот на двору. На лето, исте године њих двоје су отишли у краљичину вилу Сашино у Бијарицу у Француској. Током тромесечног боравка у Бијарицу Александар упознаје дворску даму своје мајке Драгу Машин са којом започиње љубавну везу.
На пролеће 1896. отварају се прве модерне Олимпијске игре у Грчкој на којима је краљ Александар био једини европски владар који је пристуствовао. Тада је обишао и манастир Хиландар који је због дугова био у опасности да постане бугарски. Краљ је отплатио дуг манастира а братство му је у знак захвалности поклонио Мирослављево јеванђеље.
У жељи да обнови идеју кнеза Михајла о настанку Балканског савеза Александар позива црногорског кнеза Николу Петровића у посету Србији, који је на Видовдан дочекан у Београду уз велике почасти. Односи између Србије и Црне Горе у Аустро-Угарској изазивају негодовање.
Лоши односи између краља Александра и краља Милана се 1887. поправљају. На синовљев позив краљ Милан долази у Србију и добија команду над активном војском.
Веза између Александра и Драге Машин је настављена, он је одлучио 1887.године да се ожени њоме. Знао је да на брак неће пристати краљ Милан, краљица Наталија и председник Владе др Владан Ђорђевић. У исто време краљ Милан је разматрао питање Александрове женидбе а најозбиљнија кандидаткиња за брак била је немачка принцеза из племићке куће Шамбург-Липе. Три године касније Александар је искористио одсуство оца и председника Владе из земље, образовао је нову Владу и објавио веридбу са Драгом Машин са којом се венчава 23. јула 1900.године у Саборној цркви у Београду. Због неприхватања краљевог брака краљу Милану и краљици Наталији је забрањен повратак у земљу. Разлог зашто брак нису прихватали је то што је дванаест година старија од њега, била је удата и у том браку није имала деце, а постојала је и сумња да је била љубавница краља Милана. У земљи Александар покушава да нормализује ситуацију па се окреће радикалима а у спољној политици Русији. 1901.године доноси нови Устав тзв. Октроисани, чиме уводи дводомни систем који чине Сенат и Народна Скупштина. 1902.године избија велика криза због краљичине неуспешне трудноће за коју су многи веровали да је била лажна. Зато је посета краљевског пара Русији обустављена, за ово је краљ окривио радикале и оборио њихову владу. Нова Влада је формирана 1902.године на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем. То је била петнаеста Влада коју је Александар образовао током своје владавине.
У марту 1903.године долази до великих демонстрација радника и студената, један од учесника био је и Димитрије Туцовић. Два дана касније у року од сат времена краљ је извршио два државна удара, укинувши Устав из 1901. којим је распустио Сенат и Скупштину. Затим је поставио своје људе у Сенат, Државни Савет и судове и опет вратио Устав из 1901.
Због политичке ситуације у земљи, стања у војсци, па и зато што краљица није родила наследника скована је завера против краљевског пара. Након првог неуспешног атентата планираног за краљичин рођендан 1901. завери се прикључују политичари Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић. У ноћи 29.маја 1903.године група завереника, официра упада у двор  и након вишечасовне потраге проналази краљевски пар који убија. Са њима је убијен и краљев ађутант генерал Лаза Петровић. Њихова тела су бачена са балкона двора. Александар и Драга су сахрањени у малој цркви Светог Марка а након рушења 1942. године пренети су у крипту цркве Светог Марка где и данас почивају.

                                                  Краљица Драга и Краљ Александар

Краљ Александар је у време убиства имао само 27 година. Погрешне одлуке које је доносио довеле су до тога да несрећно заврши свој млади живот. Његову владавину обележило је више државних удара, војска је доведена у незавидан положај што је довело до одијума на њега. По убиству краљевског пара општа хистерија је захватила читаву земљу па се дешавало да буду убијене читаве породице које нису у крвној вези са Обреновићима осим што носе исто презиме. Занимљиво је додати да је и књаз Михаило Обреновић убијен у атентату у Кошутњаку на исти дан, 29. маја 1868.
Династију Обреновић заменила је династија Карађорђевић.

                                                   Старешина "СОКО" орг. Љиљана Јовановић, историчар

уторак, 22. мај 2018.

Не разарајте јединство Срба у Црној Гори!

Ових дана се на званичној интернет презентацији „Покрета обнове Краљевине Србије“ појавио текст „Црна Гора да врати српску круну“. У овом тексту се износе неки проблематични ставови и тврдње. У тексту се тражи од државе Црне Горе да круну Светог краља Стефана Дечанског врати држави Србији, јер Црна Гора негира било какве везе са Србима. Истини за вољу, савремена Република Црна Гора заиста има забрињавајући став према својим грађанима српске националности. Република Црна Гора је такође признала независност јужне српске покрајине и успоставила је дипломатске односе са такозваном државом Косово. Све ово стоји у горе поменутом тексту и одговара истини. Шта је онда проблематично од ставова изнетих у тексту на сајту ПОКС-а? Проблематичан је прво сам наслов. Зашто? Зато што Република Црна Гора нема шта да врати. Круна Св. краља Стефана Дечанског припада Српској Православној Цркви и налази се у манастиру Рођења Пресвете Богородице на Цетињу. У тексту се наступа са ставом као да је круна власништво Републике Црне Горе и да се налази у неком од музеја, па да Црна Гора треба да је врати као део културног наслеђа Србије, које се из неког разлога налази ван земље. Нигде се не помиње да је круна власништво Цркве. Круна је свакако део културног и историјског наслеђа Србије али и не само ње, него свих Срба ма где они живели. Исто као што је и Црква која чува круну Немањића, Црква свих православних Срба ма где они били.

Круна Св. краља Стефана Дечанског

Можда аутор текста и председник ПОКС-а, који је у тексту цитиран, нису довољно упућени у питање где се тачно налази круна и ко се о њој стара, па су зато изнели такве ставове. Лично, мислим да није тако. Мишљења сам да су свесно изашли са овим захтевом да би добили на популарности и на медијском простору у Србији, вешто заобилазећи помен Српске Православне Цркве. Дижући себи рејтинг сурово ударају на идентитет Срба у Црној Гори. Срби Црне Горе, окружени националним Црногорцима, Албанцима и Бошњацима, живе у јако тешкој ситуацији. И ако Срба у Црној Гори, по званичном попису из 2011. године, има 28,73 % од укупног броја становника, а српски језик говори 42,88%, они немају право да се школују на свом језику и да пишу својим традиционалним писмом, ћирилицом, када се обраћају званичним органима. Такође, незванично су дискриминисани када је запослење у питању јер су Срби. На њих се у Црној Гори гледа као на антидржавни елемент, јер су листом били против црногорске независности и одвајања од матице. Срби у Црној Гори, не могу да се ослоне на Србију, јер их жаргонски речено, матица „не види“. Једини ослонац њиховог српства су Српска Православна Црква и Његош, обоје прогоњени од званичне Црне Горе. ПОКС овим захтевом непосредно удара на СПЦ у Црној Гори и посредно на Његоша, који је речену круну добио на поклон од Карловачке митрополије. Овакав један нови удар на Србе Црне Горе је крајње неукусан, нарочито јер долази из Србије, матице свих Срба и од једног покрета који би требало да је национално орјентисан. Без јаке подршке из матице, како званичне, тако и незваничне, Срби и Српска Православна Црква, на простору Црне Горе неће постојати још дуго. Преузимање круне Немањића неће ојачати српство у Србији али значајно може да деморалише и ослаби Србе који живе у Црној Гори.

Као нација требало би да будемо јединствени и да не ударамо једни на друге зарад јевтиних политичких поена. Посебно је непожељно добијати на популарности преко леђа Срба из окружења који, нарочито после дешавања у задњих 30 година, једва опстају.  ПОКС својим захтевом никакво зло не наноси Црној Гори као држави, нити њеном владајућем режиму, већ Србима који тамо живе и полако се под притиском асимилују у новонасталу црногорску нацију. Овим захтевом само потврђују уврежено мишљење да је Србија Србе из Црне Горе „пустила низ воду“.

 

                                  Марио Јегдић, старешина „СОКО“ организације

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


четвртак, 3. мај 2018.

Сто година од смрти Гаврила Принципа


У предвечерје обележавања века од смрти Гаврила Принципа, 27. Априла 2018. године, Српска омладинска културна организација „СОКО“ организовала је трибину у част овог револуционара и припадника Младе Босне.

О личности и судбини Гаврила Принципа, о Младој Босни и разлозима за атентат на надвојводу Франца Фердинанда, у пријатној атмосфери Алтернативног Културног Центра у Јагодини, говорила је Љиљана Јовановић, млада историчарка. Трибина је започета стиховима који су остали иза Гаврила Принципа у тамници, урезани на металној посуди за храну:
„Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи“
            Трибина је била својеврсни омаж лику Гаврила Принципа. Оно мало што знамо о њему потиче из сачуваних стенографских белешки са суђења и из психијатријских извештаја. На трибини смо имали прилике да чујемо о пореклу Гаврила Принципа, о друштвеном слоју из кога је долазио, као и о друштвеним и културним приликама у Босни и Херцеговини, у време аустро-угарске окупације и анексије. Љиљана Јовановић је изнела и ставове Младе Босне, правце у којима се њена идеологија кретала. Такође, било је речи о суђењу Принципу, о његовом тамновању у Терезину, у Чешкој и о начинима на које је био мучен. Мучење и оскудна храна, коју је добијао тек сваког петог дана, убрзали су његову смрт. Јовановићева нам је говорила и о слављењу лика Гаврила Принципа после Великог рата и о односу према његовом лику и делу у обе Југославије, током Другог светског рата и за време последњих ратова на простору бивше СФР Југославије. После трибине уследио је низ питања јер је публика била веома заинтересована за ову тему.