уторак, 28. јул 2015.

Радоје Домановић, писац-сатиричар



            Родио се 1873. у шумадијском селу Овсишту. Као учитељско дете провео је детињство на селу, гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет у Београду; био је професор у Врању, Пироту и Лесковцу, а једно време и чиновник у Министарству просвете. Године 1898. и 1902. отпуштан је из државне службе као противник режима краља Александра Обреновића, да би на крају завршио као коректор државне штампарије.
            Домановић је најважнији политички сатирични писац. Политички је активан као писац и публициста, сарадник опозиционих листова. У књижевност је ушао као реалистички приповедач из сеоског живота, па затим прешао на сатиру. Његове сатире остале су у свом књижевном роду ненадмашне и донеле му реноме највећег српског сатиричара. По политичкој припадности самостални радикал, он се после атентата на краља Александра и краљицу Драгу приближио официрима завереницима и у листу Страдија (излазио 1904. и 1905) бранио њихове политичке погледе.
            Најпознатија дела су му: Приповетке I и II (1899), Данга (1899), Вођа (1901), Краљевић Марко по други пут међу Србима (1901), Страдија и Мртво море (1902).
            Умро је у Београду 1908. године.
            О најпознатијој фантастично-сатиричној Домановићевој приповеци Страдији Љубивоје Ршумовић је написао:

Страдија је наше, српско, немилосрдно огледало. Све нам се чини да земља Страдија и град Крадија не постоје, да су се ратоборни варвари Анути с југа уморили и одустали, да нам се свима љушно мозак у глави и да смо временом постали лепши, бољи и паметнији, а онда се погледамо у Радојевом огледалу и видимо горку истину: да је, и после 110 година све исто!“
Радоје Домановић

28. јули 1330. године - Битка код Велбужда

На данашњи дан 1330. године српска војска под вођством краља Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) поразила је бугарску војску. Византијски цар Андроник III и бугарски цар Михајло Шишман склопили су савез уперен против Србије. Две савезничке војске требале су да се споје и нападну Србију. Да би то предупредио, српски краљ кренуо је у сусрет бугарској војсци. У српској војсци су поред 15 000 домаћих војника били још 2 000 каталанских и немачких војника, док су Бугари имали 15 000 војника. 
Сукоб се одиграо у суботу, 28. јула 1330. године, код места Велбужд (данашњи Ћунстендил). Српска војска је, после једнодневног примирја, извршила силовит напад на неорганизоване бугарске трупе. Бугарски цар је покушао да сакупи и организује своје војнике, али кад је уведео да је то немогућа мисија дао се у бег. Данилов настављач пише да је млади краљ Стефан Душан на челу најамника правио нечувену пометњу и панику у бугарским редовима. Сам бугарски цар је страдао у боју, док су његове трупе претрпеле велике губитке.
За српску средњовековну историју ова битка је од велике важност. Након ње српска држава остварила је превласт на Балканском полуострву и остварила излаз на Егејско море и одлучујући утицај у Македонији. Бугарска је сведена на подручје између Дунава и Марице, док је Ромејско царство страховало за свој опстанак.

Стефан Душан убија бугарског цара, детаљ иконе Стефана Дечнског са житијем, крај 16. века 




субота, 25. јул 2015.

На данашњи дан рођен Гаврило Принцип

На данашњи дан 1894. рођен је Гаврило Принцип, борац за уједињење свих Јужних Словена. Родио се у месту Обљај код Босанског Грахова као четврто од деветоро деце. Гимназију и Трговачку школу похађао је у Сарајеву. Због своје повезаности са организацијом Млада Босна избачен је из шестог разреда. Током 1912. године прелази у Београд да настави школовање. Ту је и уписао пети разред Прве гимназије. Због објаве да ће аустроугарски престолонаследник посетити војне манаевре у околини Сарајева на Видовдан, одлучује се на атентат на Франца Фердинанда. То је и извршио у Сарајеву 28 . јуна 1914. године. Одмах после извођења атентата ухапшен је, да би на судском процесу био осуђен на доживотну робију. Послат је у казамат Терезин на издржавање казне. Умро је у  затвору 28. априла 1918. године од туберкулозе. У ћелији је урезао поруку: "Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу". 


четвртак, 16. јул 2015.

Време Николаја II Романова

Последњи цар огромне Руске империје био је Николај II Романов (1868-1917). На престо државе која се простирала од Варшаве до Владивостока дошао је 1894. године. После стварања Тројног савеза, Русија је увидела да мора пронаћи савезника у Европи. Зато је заједно са Француском направила савез 1894. године. Цар Николај је том савезу придавао велики значај. Поред тога желео је да у Европи влада мир па је иницирао сазивање мировне конференције у Хагу 1899. године. Зато је 1901. године номинован за Нобелову награду за мир.

Николај II Романов (1868-1917)
На Далеком истоку сукобљавали су се утицаји Русије и Јапана, па је 1904. године избио рат. Јапан су подржавале Велика и Британија и Сједињене Америчке Државе. Велики кредити су Јапану омогућени у САД-у, док су Русији сви приступи иностраним кредитима били блокирани. У том рату, који је завршен 1905. године, Русија је претрпела велики пораз. У земљи је након тога због лоше економске ситуације и отпора царизму избила револуција. Царска влада је  угушила револуцију из 1905. године, обећавајући устав. Октобарским манифестом из 1905. године цар је гарантовао свим становницима грађанске слободе, оснивање Думе (Скупштине). Следеће године, 23. априла, донет је први устав у Русији.

Отварање  рада Државне Думе 1906. године у Зимском дворцу
Руска економија је била на путу спорог али сигурног развитка. Захваљујући савезу са Француском , француске банке су почеле улагање у руску привреду. Године 1892. Русија је имала је железничку мрежу од 31 202 километара да би 1905. године имала 61 085 километара. Производња сировог гвожђа порасла је са 1,1 милиона метричких тона (1892) на 2,7 милиона (1905). Производња угља, као битне ставке развоја индустрија, повећана је са 6,9 милиона тона  (1892) на 18,7 милиона тона угља (1905). По производњи нафте Руска царевина била је на првом месту што је јако погађало америчке компаније. Само на подручју Бакуа (данас Азербејџан) 1900. произведено је више нафте него у читавом САД-у. Одатле подршка Сједињених Америчких Држава Јапану у руском-јапанском рату 1904-1905. године. Пољопривреда се развијала, повећаван је број засађених хектара. Финансије су држане под контролом захваљујући дугогодишњем министру финансија Сергеју Виту. Високо царине су стављене на страну робу да би се заштитила руска индустрија и пољопривреда, затим је 1897. године уведен златни стандард што је довело до повећања инвестиција.
Становништво је такође расло. Током 1894. године у Руској империји је живело 125 милиона становника, да би 1904. године број се повећао на чак 146 милиона.


Русија 1913. године

Савез са Француском је проширен 1907. године приступила Велика Британија. Тада је формирана Срдачна Антанта као противтежа Тројном савезу (Немачка, Аустро-Угарска и Италија). У току Балканских ратова Русија је давала подршку Србији у борби за ослобођење од Турака и одбрану од Бугара. Због Краљевине Србије Руска империја је и загазила у Први светски рат.

 "Држећи се својих историјских традиција и једнаки вером и крвљу са словенским народима, Русија није никад била равнодушна према њиховој судбини. Нарочито снагом солидарности пробудила су се осећања руског народа према Словенима последњих дана, кад је Аустро-Угарска поставила захтеве Србији који се не могу примити од стране ниједне независне државе." (август 1914, Цар Николај II)

Руска армија је загазила у рат иако није била спремна испуњавајући дужност према словенској браћи. Интервенција цара Николаја спасила је српску војску сигурне пропасти током повлачења преко Арбаније. Наиме, савезнички бродови су одбијали да приме српске војску, да би тек након претње цара Николаја да ће Русија потписати сепаратни мир са Тројним пактом ако се не пружи превоз српским трупама, савезнички бродови почели да превозе.Иако Агитација комуниста и анархиста, потпомогнутих немачким новцем, довела је да током 1916. године долази до дезертерства и штрајкова у позадини. 

"Бугарска, наш једноверник, којега је Русија недавно ослободила из ропства турског, хришћанском вером и словенством, мучки је напала нашу савезницу Србију. Руски народ гледа са болом на издају Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска и са крвавим срцем извлачи свој мач против ње, предајући издајника словенске ствари праведној казни Божјој." (19. октобар 1915, објава рата Бугарској)

Због Фебруарске револуције цар Николај одрекао се царског престола и био је са породицом спроведен, по одлуци Привремене владе, у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га спровели у Јекатеринбург. Ту је 17. јула 1918, заједно са породицом, стрељан последњи руски цар, Николај II Романов. Императора Николаја II Руска православна црква је прогласила за мученика 2000. године.

Породица Романов 1914. године


















уторак, 14. јул 2015.

Изложба фотографија о Романовима у Храму Светог Саве

Изложба „Четири вијека дома Романових – Буђење сјећања“ биће отворена у крипти Храма Светог Саве у Београду у петак, 17. јула, поводом 400 година од оснивања руске царске династије Романов.
Његова светост Патријарх српски Иринеј ће тим поводом у петак у 9.00 часова служити Свету архијерејску литургију у великој цркви Храма, а у 12.00 часова предвиђено је отварање изложбе, саопштено је на сајту Српске православне цркве.
Поставка се састоји од блока историјских фотографија званичног фотографа царског двора, оригиналних снимака и репродукција, копија умјетничких слика, графика и других илустрованих материјала о Романовима.
Изложба је конципирана као скуп визуелних биљешки које указују на чињеницу да је владавина Романових оставила дубок траг у историји Русије и цијелог свијета.
Изложбу организује Друштво за подизање Храма Светог Саве, а поставка ће бити отворена до 30. јула.


среда, 8. јул 2015.

Историјски пријатељи - Русија подржала Србију

Српска омладинска културна организација "СОКО" дубоко се захваљује великом братском руском народу на подршци коју је данас пружила нашој Србији.
Руска Федерација је данас у Савету безбедности УН ставила вето на британски предлог резолуције о Сребреници. Овим чином показло се да је братски Руски народ како кроз историју па тако и данас на страни Србије. Ово је још један доказ ко су нам заправо прави и истински пријатељи. СПАСИБО РОССИЯ!




среда, 1. јул 2015.

Трибина "Сребреница од политичког оружја до средстава за постизање мира у БиХ"

Прошле недеље у сали Поморавског округа у Јагодини одржана је занимљива трибина под насловом ,,Сребреница од политичког оружја до средстава за постизање мира у БиХ” у организацији Српске омладинске културне организације "СОКО".


Пред бројним посетиоцима, трибину је отворио Александар Рацић, један од старешина "СОКО" организације. О Сребреници, али и далеко ширим темама, говорили су Стефан Каргановић, председник невладине организације из Холандије – Историјски пројекат Сребреница, и пуковник Војске Републике Српске Ратко Шкрбић, предавач на Војној академији, вештак одбране у судским процесима у Хашком трибуналу и аутор књиге ,,Сребреничка подвала”.
Ову трибину смо организовали јер желимо да чујемо мишљење и причу о Сребреници из другог угла. Желели смо да чујемо нешто другачије од онога што слушамо ових дана и предходних година. Заправо циљ ове трибине је како решити проблем и како довести до помирења и нормализације будућих односа Србије и Босне и Херцеговине – истакао је у уводној речи Александар Рацић и додао: 


– Желео бих да напоменем да је на ову тему 17. јуна ове године под покровитељством холандске невладине организације ,,Историјски пројекат Сребреница” на Факултету политичкх наука у Бањалуци одржан научни скуп на коме су, поред наших гостију, говорили и Шеик Ирман Хусеин, Срђа Трифковић, Вељко Ђурић (директор Музеја геноцида), Миодраг Стојановић, Џевад Галијашевић и један од најбољих руских религиозних филозофа данашњице проф. др Александар Дугин.
Потом је на видео – биму емитовано излагање професора Дугина који је говорио о избегавању конфликата и постизању сагласја између православаца и муслимана и притом апострофирао да би чвршћа сарадња сачувала идентитет и културу народа пред најездом глобализма. Притом је помињао трагичан распад СФР Југославије, распад СССР-а, проблеме Срба на Косову и Руса у Украјини, утицај НАТО пакта, Сирију и Ирак, америчку хегемонију и, наравно, Сребреницу.

 
       
Стефан Каргановић, председник невладине организације из Холандије ,,Историјски пројекат Сребреница”, у свом излагању истакао је да је Сребреница и у Јагодини и у Београду и у Паризу, јер је то симболичко планетарно питање и зато га и треба истражити и сакупљати документацију јер ће на дуги рок допринети разумевању природе сукоба у бившој Југославији. Каргановић је појаснио да је професор Дугин настављач школе по којој је геостратешки положај државе изузетно битан, а његова мисао изазовно интересантна – тежња да се цивилизацијски споразумеју и обједине православни и муслимани као кичма нове парадигме у свету како би се одупрли опасном процесу глобализације. Они су и живели суживот стотинама година уназад иако је присутан страни фактор који жели да их раздвоји, а тај Велики Брат је врховни арбитар који се служи опробаном методом: ,,Завади, па владај!” Зато је потребан дијалог између Срба и муслимана како би се заједничком методологијом утврдиле чињенице и о Сребреници, а потом и заједничке перспективе.





Онда је представљена књига пуковника Ратка Шкрбића ,,Сребреничка подвала”, а ваља подсетити да је пуковник Шкрбић био вештак одбране у судским процесима у Хашком трибуналу у процесу генералима Здравку Толимиру и Радивоју Милетићу, а претходно је објавио књигу ,,Сребреница – геноцид над истином”. Пуковник је објаснио да је књига ,,Сребреничка подвала” производ анализе докумената тужилаштва у процесима против српских генерала, где је био ангажован као војни експерт. Књига је написана на основу 180 докумената и, по речима пуковника Шкрбића, нико не може приговорити да је било шта измишљено јер су искључиво коришћена документа из Хашког трибунала и то превасходно генералштаба Армије БиХ, МКЦК, УНХЦР, Лекара без граница и УНПРОФОР-а.
Потом је пуковник Шкрбић компаративном методом презентирао податке о броју становништва Сребренице, војно способног становништва, погинулих, стрељаних и оних који су извршили пробој, у периоду од 6. јула, дана напада од стране Војске Републике Српске, до 4. августа и обуставе офанзиве, и указао на низ нелогичности у бројкама – па би и малом детету било јасно да је, заиста, реч о тешкој подвали. Довољно је навести да је у тим документима писало да је пре офанзиве Војске Републике Српске у Сребреници живело око 40.000 цивила и војника, а после офанзиве, и поред толиких бројних жртава, као и расељених лица, који се наводе у разноразним документима Хашког трибунала, испада да их је свеукупно било 53.000. Ово је само једна од подвала Хашког трибунала коју је разоткрио пуковник Шкрбић помоћу математичког упоређивања бројки и тако озбиљно уздрмао кредибилитет тужиоца из Хага и, практично, јасно доказао да се ради о једној неозбиљној и недовољно добро припремљеној ујдурми, иако се зна да сваки изгубљени живот много боли. У књизи је, по речима пуковнка Шкрбића, описано и кретање заробљеника и 28. дивизије Армије БиХ иако су у Хагу апострофирана само дејства Војске Републике Српске као да друге стране није ни било, а описана је и хуманитарна ситуација, евакуација, договор о размени територија.
Надамо се да ће ова трибина допринети бољем схватању догађаја у Сребреници, као и ширих сукоба Срба и муслимана у рату приликом распада СФРЈ, и дати наду за будућу сарадњу народа на просторима бивше СФРЈ. Очување идентитета и културе на овим просторима донеће јаку одбрану од офанзивног и перфидног дејства глобалистичке политике чији је циљ, заправо, поништавање идентитета свих оних народа који се не понашају по њиховој вољи и правилима.