Кратак текст о напретку Јагодине писао је лист Време у броју од 25. августа 1937. године под називом Јагодина напредује...
Текст можете наћи на овој повезници: Јагодина напредује...
Кратак текст о напретку Јагодине писао је лист Време у броју од 25. августа 1937. године под називом Јагодина напредује...
Текст можете наћи на овој повезници: Јагодина напредује...
Ова песма Илије Будровца објављена је у часопису Босанска вила 1899. године и посвећена је сежању на Косовски бој 1389. године како се треба уздигнути против стране власти.
После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 108 година од Мојковачке битке
Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице.
„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.
Уједињавањем српског народа императиван је задатак времена у којем живимо. Након свих искустава кроз историју, које је српски народ имао у борби за слободу живота у самосталној српској држави и живота у Југославији заједно са другим народима, данас, након разједињавања Југославије одвајањем Словеније и Хрватске, српски народ се налази на новом историјском искушењу поновног тражења форме свог државног обједињавања и конституисања.
Садржавај те државе изражава се кроз начело да "сви Срби живе у једној држави". Прихватљиве су двије опције облика будуће државе. Југославија, као федерација Србије и Црне Горе и осталих који желе да живе у њој, и самостална српска држава.
Значајан корак у процесу српског државног обједињавања након разједињавања Југославије, јесте уједињавање двију српских крајина: Заједница општина Босанска крајина и САО Крајине. Зато Скупштина заједница општина Босанске крајине и САО Крајина, на заједничкој сједници у Босанском Грахову, уочи Видовдана 1991. доносе:
ДЕКЛАРАЦИЈУ О УЈЕДИЊЕЊЕ
Заједница општина Босанска крајина и Српске аутономне области крајина.
1. Декларацијом о уједињењу Заједница општина Босанска крајина и САО Крајина конституишу се у јединствену политичку-територијалну цјелину. Уједињена Крајина имаће јединствену политичко-територијалну цјелину. Имаће пуни политичко-правни субјективитет у одлучивању о карактеру веза са другим народима на простору Југославије, ма шта се под њом подразумијевало.
2. У циљу пуног изражавања свог политичког и територијалног субјективитета, легитимитета и интегритета Уједињена Крајина посебним одлукама, а на основу ове Декларације конституисаће своје институције и органе власти.
3. Декларација о уједињењу представља политички чин, јер је израз воље српског народа Заједнице општина Босанске крајине и САО Крајине да живе заједно. Она представља и правни акт који обавезује све субјекте који дјелују на територији Уједињене крајине да поступају у складу с њеном изреком и суштином.
4. Декларација о уједињењу чини правну и политичку основу интегративне сарадње у областима привреде, политике, културе, просвјете, образовања, здравства, социјалног рада, социјалне политике, саобраћаја, веза, информисања, полиције, одбране и других сектора живота и рада у којима се укаже потреба за таквом сарадњом како је предвиђено уговором о сарадњи.
5. Према другим субјектима Уједињена Крајина наступа јединствено и своју политичку активност усмјериће у смјеру сопствене интеграције и интеграције српског народа у цјелини, а све с циљем стварања јединствене државе у којој ће живјети сви Срби на Балкану.
***********************************************************************************
Српска аутономна област Крајина проглашена је 21. децембра 1990. у Книну на заједничкој седници Привременог предсједништва Заједнице опћина Сјеверне Далмације и Лике и Српског националног вијећа. САО Крајину тада су чиниле општине Бенковац, Книн, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Титова Кореница и Војнић. За председника Извршног већа САО Крајине изабран је др Милан Бабић 30. априла 1991. године. Прва влада САО Крајине створена је 29. маја 1991. године и њен први председник постао је др Милан Бабић.
Заједница општина Босанске крајине створена је 29. априла 1991. године и чиниле су је општине: Бања Лука (седиште ЗОБК), Босанска Градишка, Челинац, Лакташи, Прњавор, Скендер Вакуф, Србац, Кључ, Босанска Дубица, Босански Петровац, Дрвар, Мркоњић Град, Босанско Грахово, Гламоч, Купрес и Шипово. На чело скупштине Заједница општина Босанске крајине био је кадар Српске демократске странке Војо Купрешанин. ЗОБК 16. септембра 1991. прогласила је себе за Аутономну регију Босанску крајину са 19 општина.
У Босанском Грахову, у спомен дому "Гаврило Принцип", 27. јуна 1991. године одржана је заједничка свечана седница Скупштине Заједнице општина Босанске крајине и Српске аутономне области Крајине која је започета уз звуке "Марша на Дрину" где је донета Декларација о уједињењу две крајине. Претходно је у Бањалуци потписан уговор о сарадњи ЗОБК и САО Крајине 24. јуна 1991. године.
Литература:
M. Marić, Podmetanje kukavičijeg jajeta, Šta se, zapravo, uoči Vidovdana dogodilo u Bosanskom Grahovu, Borba br. 186, petak 5. jul 1991, str. 14.
S. Stamatović, Cilj - jedinstvena država Srba, U Bosanskom Grahovu proglašeno ujedinjenje dveju krajina, Borba br. 179, petak 28. jun 1991, str. 9.
Nepoznato, Ujedinjenje srpstva imperativan zadatak, Deklaracija o ujedinjenju Zajednice opština Bosanska krajina i SAO Krajina, Borba br. 296, utorak 22. oktobar 1991, str. 13.
М. Марић, Гдје Југославија ту и Крајина, Проглашење Аутономне регије Босанска крајина, Борба бр. 262, среда 18. септембар 1991, стр. 9.
На данашњи дан, 15. јула (по јулијанском календару), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали кнегиња Милица и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, стоји да је она издата у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац владара. Књегиња Милица после боја на Косову 1389. године заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.
Попис на територији Републике Србије (без територије АП Косово и Метохија која се налази под управом Уједињених нација) одржан је 2022. године јер 2021. године још увек трајала пандемија коронавируса. На попису 2011. године на територији града Јагодине живело је 71 852 становника, на градском подручју 37 282 становника и на сеоском подручју 34 570 становника. По последњем попису из 2022. године на подручју града Јагодине живело је 64 644 становника, на градском подручју 34 892 становника и на сеоском подручју 29 752 становника. Треба узети у обзир да на последњем попису насеље Буџино Брдо се пописивало као део Вољавча, део насеља Колонија до некадашње фабричке пруге као део Мајура и део насеља Железнички мост као део Буковча, део Ракитова пописиван је као део Јагодине, део који је на прошлом попису пописиван као део Драгоцвета сада је пописиван као део Винораче.
Демографија Поморавског округа 2011-2022. Преузето са инстаграм странице serb.hist.mapper |
Овде ћемо представити број становника 52 села на подручју града Јагодине, према попису из 2022. године, а у заградама биће представљен број становника према попису 2011. године.
Багрдан 645 становника (809 становника према попису из 2011. године), - 20.27%
Белица 266 становника (342 становника према попису из 2011. године), - 22.22%
Бресје 515 становника (650 становника према попису из 2011. године), - 20.76%
Буковче 834 становника (844 становника према попису из 2011. године), - 1.18%
Бунар 343 становника (461 становника према попису из 2011. године), - 25.59%
Винорача 1084 становника (999 становника према попису из 2011. године), + 7.85
Вољавче 1703 становника (1910 становника према попису из 2011. године), - 10.83%
Врановац 113 становника (137 становника према попису из 2011. године), - 17.51%
Врба 149 становника (207 становника према попису из 2011. године), - 28.01%
Главинци 410 становника (524 становника према попису из 2011. године), - 21.75%
Глоговац 1102 становника (1287 становника према попису из 2011. године), - 14.37%
Горње Штипље 83 становника (145 становника према попису из 2011. године), - 42.75%
Горњи Рачник 62 становника (88 становника према попису из 2011. године), - 29.54%
Деоница 524 становника (613 становника према попису из 2011. године), - 14.52%
Добра Вода 311 становника (379 становника према попису из 2011. године), - 17.94%
Доње Штипље 158 становника (202 становника према попису из 2011. године), - 21.78%
Доњи Рачник 403 становника (548 становника према попису из 2011. године), - 26.45%
Драгоцвет 978 становника (1147 становника према попису из 2011. године), - 14.73%
Драгошевац 346 становника (450 становника према попису из 2011. године), - 23.11%
Дражмировац 311 становника (419 становника према попису из 2011. године), - 25.77%
Дубока 439 становника (632 становника према попису из 2011. године), - 30.54%
Ивковачки Прњавор 77 становника (88 становника према попису из 2011. године), - 12.5%
Јошанички Прњавор 18 становника (36 становника према попису из 2011. године), - 50%
Каленовац 13 становника (21 становника према попису из 2011. године), - 33.3%
Ковачевац 269 становника (287 становника према попису из 2011. године), - 6.27%
Коларе 396 становника (588 становника према попису из 2011. године), - 32.65%
Кончарево 1565 становника (1640 становника према попису из 2011. године), - 4.57%
Кочино Село 743 становника (930 становника према попису из 2011. године), - 20.11%
Ловци 637 становника (798 становника према попису из 2011. године), - 20.17%
Лозовик 226 становника (282 становника према попису из 2011. године), - 19.86%
Лукар 79 становника (116 становника према попису из 2011. године), - 31.89%
Мајур 2480 становника (2863 становника према попису из 2011. године), - 13.37%
Мали Поповић 265 становника (377 становника према попису из 2011. године), - 29.70%
Медојевац 119 становника (131 становника према попису из 2011. године), - 14.50%
Међуреч 359 становника (394 становника према попису из 2011. године), - 8.88%
Милошево 771 становника (1043 становника према попису из 2011. године), - 26.08%
Мишевић 112 становника (150 становника према попису из 2011. године), - 25.33%
Ново Ланиште 507 становника (618 становника према попису из 2011. године), - 17.96%
Рајкинац 300 становника (412 становника према попису из 2011. године), - 27.18%
Ракитово 1741 становника (2017 становника према попису из 2011. године), - 13.68%
Рибаре 3152 становника (3601 становника према попису из 2011. године), - 12.47%
Рибник 237 становника (287 становника према попису из 2011. године), - 17.42%
Сиоковац 315 становника (352 становника према попису из 2011. године), - 10.51%
Слатина 110 становника (167 становника према попису из 2011. године), - 34.13%
Старо Ланиште 417 становника (460 становника према попису из 2011. године), - 9.35%
Старо Село 30 становника (52 становника према попису из 2011. године), - 42.31%
Стрижило 225 становника (365 становника према попису из 2011. године), - 38.36%
Топола 21 становник (20 становника према попису из 2011. године), + 5%
Трнава 2394 (2448 становника према попису из 2011. године), - 2.21%
Црнче 141 становника (201 становника према попису из 2011. године), - 29.85%
Шантаровац 310 становника (390 становника према попису из 2011. године), - 20.51%
Шуљковац 584 становника (643 становника према попису из 2011. године), - 9.18%
Целокупна територија града Јагодине од пописа 2011. до пописа 2022. изгубила је 7 208 становника или 10.03%. Само градско подручје је изгубило 2 390 становника или 6.41%, док су сеоска подручја изгубила чак 4 818 становника или 13.93%. Једина села која су имала повећање броја становника су Винорача (са 999 на 1084, због промена територије пописивања) и Топола (са 20 на 21). Највише су становника изгубила црновршка села од којих су нека имала већи број становника у 19. веку него данас. Такође треба додати да је епидемија коронавируса повећала број умрлих током 2020. и 2021. године за више од 50%. Наталитет и одлазак на рад у стране државе, где већина трајно остане, су највеће бољке наше државе.
Литература:
Рађено на основу података Републиког завода за статистику за 2011. годину и 2022. годину.
...истога Радича Петровића, а преко њега и његове синове Милована, Јована и Михаила, добијене и рођене од супруге му Смиљане Васиљеве, као и све њихове наследнике и потомке оба пола који се у будућности благословом Божјим буду законито родили, на основу пуноће наше Царске и Краљевске власти и по нарочитој милости изузимамо из статуса и положаја неплеменитих лица, у којем је, како се наводи, до сада био, те налазимо за сходно убројати га, а њих изабрати и уписати у број истинских, исконских и непорецивих племића горепоменуте наше краљевине Угарске и придружених јој области, пристајући ту у пуној урачунљивости и по својој одлуци допуштајући му да свагда од сада надаље у будућа и вечита времена сме и може имати, користити и уживати све оне милости, почасти, допуштења, привилегије, слободе, права, прерогативе и имунитете које су до сада на било који начин по праву или по устаљеном обичају имали и уживали те имају и уживају остали истински, исконски и непорециви племићи речене наше краљевине Угарске и придружених јој области, те да то могу и смеју и његови наследници и потомци оба пола.
Улица Митра Радановића налази се у јагодинској МЗ Табане и мањим делом у МЗ Стрелиште. Секу је улице Воје Марковића, Марка Радовановића, Живадина Смиљковића, Петра Кочића, Сарајевска, Лазе Лазаревића, Црновршка, Милана Премасунца, Живорада Костића.
Митар Радановић рођен је, пре Другог светског рата, у Турмету код Требиња, па је зато носио надимак Требињац. После одређеног времена прешао је да живи на подручје Горње Јабланице, у село Леце. Након завршетка Априлског рата, 17. априла 1941, у неком тренутку је Митар Радовановић приступио Жандармерији Владе народног спаса генерала Милана Недића. Добио је чин жандармеријског наредника али је сарађивао са партизанима. Он је помогао партизанима у нападу на рудник "Леце" септембра 1941. године и новембра 1941. у нападу на Лебане, Медвеђу и Леце. Вероватно је после тога приступио партизанском Јабланичком одреду. Као десетар Јабланичке чете Јабланичког НОП одреда Митар Радановић Требињац кажњен је, негде 1941-1942, опоменом пред стројем јер је у селу Лалиновцу одбио да руча јер је домаћица изнела само хлеб и со.
На планини Кукавици, у селу Калуђерцу, 7. фебруара 1943. године створен је Први јужноморавски НОП одред од Јабланичко-пасјачког одреда и Лесковачког одреда. За командира Друге чете Јабланичког батаљона Првог јужноморавског НОП одреда одређен је Митар Радовановић Требињац. Јула 1943. године због већег прилива нових бораца створе још два ударна батаљона у оквиру Првог јужноморавског НОП одреда. За команданта Другог ударног батаљона је постављен Митар Радановић Требињац. Од Јужноморавског партизанског одреда 11. октобра 1943. године на простору формирана је Прва јужноморавска бригада на простору Пусте реке. За команданта Другог батаљона Прве јужноморавске бригаде одређен је Митар Радановић Требињац. На Пониквама, код Чајнича (дана Република Српска), од Шумадијске и Јужноморавске бригаде формирана је Трећа српска пролетерска ударна бригада фебруара 1944. године. Та бригада дошла је на простор Пусте реке августа 1944. године. У листу Борба, од 12. априла 1945. године, у делу Личне вести, наишли смо на обавештење Митра Радановића, сада капетана Југословенске армије, својој мајци и сестри у Требињу да је жив и здрав.
Ипак, након тог јављања мајци и сестри преко листа Борба, Митар Радановић није дуго поживео. Према подацима са његовог надгробног споменика погинуо је 1. маја 1945. године али није записано место страдања. Стоји да је био заменик команданта 47. дивизије и то у чину мајора Југословенске армије. 47. српска дивизија створена је 1. октобра 1944. године код Лебана. До пребацивања на простор Славонског Брода почетком маја 1945. године ова дивизија је имала задатак да чисти терене око Крагујевца и Краљева од заосталих припадника Југословенске војске у Отаџбини (четника).
Надгробни споменик мајора Митра Радановића на јагодинском гробљу |
Литература:
1) Д. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002.
2) Н. Илић, Партизанско судство - фактор правде, морала и дисциплине у лесковачком крају 1941-1942, Лесковачки зборник 50 (2010), 273-288.
3) Лист Борба, од 12. априла 1945, бр. 90 страна 4.
За династију Обреновић кобан је 10. јун.