петак, 25. март 2016.

СОКО организација положила венац на споменик хероју пилоту Животи Ђурићу

У петак 25. марта 2016. године у спомен на седамнаесту годишњицу НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије делегација Српске омладинске културне организације положила је венац хероју пилоту Животи Ђурићу у селу Давидовац крај Параћина.
Пре седамнаест година почела је злочиначка НАТО агресија на нашу земљу за коју нико није одговарао. Пилот потпуковник Живота Ђурић је дао живот за своју Отаџбину и сву њену децу. Борио се да заштити сваког становника ове прелепе земље. Српска омладинска културна организација је данас одала почаст хероју који се храбро ухватио коштац са непријатељем. Никада не смемо да заборавимо жртве НАТО агресије на нашу земљу! Србија мора да памти овакве хероје као што је потпуковник Ђурић и никада не  сме да их заборави јер је њихова жртва била зарад нас и наше отаџбине. Нека им је вечна слава и велико хвала! 
Живота Ђурић рођен је 11. априла 1963. године у селу Давидовац у општини Параћин. Похађао је ваздухопловну гимназију у Мостару, ваздухопловне академије у Задру и Подогорици. Своју каријеру започео је на аеродрому Петровац код Скопља. Од 1992. стациониран је на аеродрому Лађевци, где постаје командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле. Потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК који су имали подршку НАТО авијације из ваздуха. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 "Орао", евиденцијског броја 25104. Постхумно је унапређен у чин потпуковника.










среда, 9. март 2016.

ПИСМО СТУДЕНАТА ПРАВОСЛАВНИМ ПАТРИЈАРСИМА-Спасимо Ваљевску Грачаницу

Ваша Светости,

Ми, млади српски студенти обраћамо Вам се у нади да ћете као осведочени пријатељи нашег народа саслушати наш апел и упознати се са варварским уништавањем средњеовековних православних светиња од стране државе, те у складу са великом мишљу Ф. М. Достојевског да смо сви одговорни једни за друге, учинити што је у вашој моћи.

У непосредној близини града Ваљева који је удаљен 100 километара од главног града Србије Београда, налази се на темељима манастира из 15. века, истог имена као славна косовска задужбина српске краљевске лозе Немањића посвећен светом Архангелу Михаилу – црква познатија као Ваљевска Грачаница. Постоји и народно предање према коме су овај манастир заједно са манастиром Јовањом и Пустињом саградила три старија брата светог Симеона (Стефана) Немање – Страцимир, Тихомир, и Мирослав. Зато се каже да су темељи ове чудотворне светиње из првих векова. У самој порти је сахрањено око 400 монаха мученика побијених од Турака крајем средњег века, што манастир сврстава у културно и верско добро од значаја за светску баштину. Међутим, манастиру прети потоп због изградње хидроакамулационе бране „Стубо-Ровни“.


Брана је почела да се гради 1987. године са туристичком наменом, а потом од 1992. године за потребе акумулације пијаће воде и воде за термоелектрану у Обреновцу. У међувремену, проблем водоснабдевања је решен тако да 2016. године нема потребе за браном, а детаљним анализама научници и хидрогеолози су доказали да је ова брана опасна. Та вода би била загађена рудама арсена и антимона из оближњег рудника, те би загадила висококвалитетне подземне воде и све највеће изворе Ваљева. Такође, сеизмолошке активности тла нису праћене на ваљан начин, иако је то основно правило при изградњи брана. Земљотреси или војна интервенција би могли да сруше брану, што би довело у велику опасност град Ваљево који је удаљен само 10км од бране и налази се на нижој надморској висини (за читавих 180 метара). На тај начин био би потопљен и сам град светих Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића.

У септембру 2015. године, локални полицијски службеници уз одобрење локалне власти града Ваљева срушили су манастирски звоник, оскрнавили цркву и привели верни народ да би брана Стубо-Ровни била пуштена да се пуни водом. Ових дана због надолазећих поплава и киша, вода је дошла на сам праг манастира и ако се овако настави он ће ускоро бити потопљен, а са њим и део православне традиције на том страдалном подручју.

Српска православна црква и верни народ су све учинили да се сачува овај средњовековни манастир, али небригом локалне и републичке власти, у којима и даље има доста кадрова из комунистичко-атеистичке епохе и/или полујавних организација које стоје иза тога, силом државне принуде спровели су овај пројекат који почео да се планира одмах након Другог светског рата.

Зато се обраћамо вама у нади да помогнете братској православној Србији и немоћном српском народу у овом страшном искушењу и страдању! Управо по речима Светог владике Николаја Охридског и Жичког: „Кућа кад гори – гаси се споља, а не изнутра“! Ми као млади људи сматрамо, да ако изгубимо идентитет грађен вековима будућности сигурно немамо!

У овим критичним тренуцима када вода запљускује праг цркве, молитвама Господа Исуса Христа и вашом брзом интервенцијом молимо вас да утичете на власти Републике Србије како би се спасао манастир од потапања и испустила вода из бране. Након овога морале би да се спроведу озбиљне анализе о потреби за браном и начину заштите манастира, било евентаулним спуштањем нивоа воде у брани на 333м (тренутно је 375м) или премештањем манастирске цркве, што је већ неколико пута извођено са другим светињама Српске православне цркве (Пива и Дубочица).

Сам Христос је рекао: „…сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. (Матеј 16,18)“ Сада када су се паклени језици и библијски потоп надвили над Србијом и њеном зеницом ваљевском Грачаницом, позивамо гласом вапијућег за помоћ и спас овог манастира који припада целој православној васељени.

Српски студенти из Београда, Бањалуке, Новог Сада, Косовске Митровице, Бијељине, Источног Сарајева, Крагујевца и др.

*Писмо ће бити преведено на руски, грчки и енглески језик и биће упућено васељенском, руском, јерусалимском и другим православним патријарсима.

уторак, 8. март 2016.

Диван је Бог у светима својим

Диван је Бог у светима својим
Бог Израиљев.

Овим речима, драга браћо и сестре, Старозаветни песник је једном  за свагда дефинисао хришћански антрополошко-онтолошки концепт и занавек одредио телиолошки смисао човека – имати Бога у себи, на један тајни и разумом несазнатљив начин, противречни, начин где се сазнање више дешава у срцу, него у свести, нечин где се срећу пролазно и вечно.
Али и на један динамичан и подвижнички начин, где се човек предаје Богу да води кроз поноре и буре живота и где га моли да се небеса Његова у њему огледају.
Човеково стремљење ка Богу, а самим тиме и ка ближњем, било је и остало императив хришћанства, његова основна идеја, али и основни избор, примарни човеков одговор на Божије питање. Исто питање, које је пре више хиљада година чуо Аврам, а после њега његови потомци, па пророци, па Пресвета Богородица, па апостоли – питање које се увек у тишини и самоћи постављало, питање, које је заправо било одговор, одговор на ону човечију тежњу о којој пророк Исаија говори: „Е кад би раздрао небеса и сишао на земљу, и затресле се горе од тебе.“ Питање које је била испружена рука и позив да се остави све. И крене у непознату земљу и, најзад, позив да се буде савршен као сам Отац Небески.
Растко Немањић рођен је у једном несрећном времену епских размера, на рушевинама једне древне цивилизације и културе која је још постојала само у рушевинама древних градова и причама путника, о остацима вечног царства, негде далеко. Растко је, такође, рођен у земљи пуној путева којима су некад пролазиле легије и каравани, а који су сада запустели, земљи у којој су остаци величанствених грађевина сведочиле о величини једне културе, земљи у којој се један непросвећен и варварски народ срео са нечим што није могао да разуме на прави начин, са чим са чиме је требало тек, на прави начин, да буде упознат. Млади Растко је одрастао и сазревао у једним непостојаним политичким приликама и у једном суровом свету који је своја правила наметао свима и своју болест преносио сваком, али не и њему: у потрази за задовољењем своје жеђи за сазнањем да то што му свет нуди није све, да не може бити све, и он сам је постављао питања и убрзо је стигао одговор, исти онај који су многи добили пре њега. Растко, у својој младалачкој, али пламтећој вери, прихвата Божију руку и Божији позив, оставља све и полази у далеку, непознату земљу тражећи свој пламтећи Грм, тражећи извор Воде Живота. Пут га води, преко оног што је остало од једном моћног и суровог царства, царства које је је некада давно покрено не мржњом, него љубављу, не мачем него Крстом, царству коме је учињена милост и дар да у једном тренутку историје буде проносиоц светолости просвећења многобожаца, све до полуострва Атос, Врта Мајке Божије, места које је свети псалмопојац много раније опевао, певајући: „Све што дише нека хвали Господа!!!“
Тамо, под окриљем Пресвете Богомајке и светих стараца, Растко се усавршава и пење на лестве које воде у небо и, исто као што је Јаков преображен у Израила, Симон у Петра, Саул у Павла, тако Растко постаје Сава, стављајући на тај начин тачку на причу свог пређашњег живота, али у исто време, почињући да пише нову причу. Орошен благодаћу, он одмах, на почетку, показује своју величину и мудрост – он, препознајући тугу својих родитеља који га моле да се врати, нуди соломонску мудрост – место он да оде њима, он њих зове да дођу код њега, стављајући им парадигму монашког живота као најузвишенијег пута којим човек може ходати.
У незаборављању свога народа и неизмерној љубави према свом народу, он диже Хиландар, темељ и сидро које ће занавек бити центар српског духа, српског језика, културе, уметности - свих позитивних тежњи које један народ може имати у свом бићу. Пратећи Христове речи да су блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати, он мири завађену браћу на очевим моштима.
И опет, он у својој тишини гледа свет, сада зна да има нечег вишег, нечег бољег, али зна да је његов народ у истом том свету, још у турбулентнијим временима, на размеђи две цивилизације, две вере, две културе, он препознаје опасност која долази са запада, препознаје опасност која долази и са истока, али И опасност која долази од самог његовог народа. Сава пре Шекспира поставља питање: бити или не бити? И не зауставља се ту, већ даје свој, а можда и аутентични одговор српског народа – он пре Његоша изговара: нека буде што бити не може! У околностима када је, чини се, све било против њега, када је његов народ имао све историјске шансе да нестане, било под латинским унијаћењем било под грчким етнофилитизмом, он, уздајући се само у Бога и Мајку Божију,  успева да издејствује независну српску Цркву, постављајући тако темељ српском народу и држави и показујући један историјски правац који је остајао познат и у најтежим временима.
Остаје велика тајна како један човек може носити цео један народ у свом срцу, као што је и тајна како је том срцу било када је напуштало свој народ, када је, због неслагања са политикама и понашањем својих синоваца, Сава напустио трон архиепископа српског и отишао из Србије, када је, стојећи на граници тадашње Србије, окренуо се и задњи пут је погледао, знајући засигурно да је више никада неће видети, постављајући, можда, задњи узор великанима овог народа – да умру ван своје земље.
Данас, ми можемо бити сведоци једног крајње лицемерног и фарисејског односа према светом Сави, са једне стране истицања њега као српског просветитеља, учитеља и велики историјске личности, док са друге стране, ми смо, колективно, одбацили пут који нам је Сава оставио, одбацили његова начела, његову веру, затворили га у школу, дали му један дан у години указујући му поштовање излизаним приредбама и читањем биографије. Остаје само да се питамо: да ли бисмо ми, да се Сава сада појави испред нас, као велики инквизитор Христу, рекли: „Што си дошао да нам сметаш?“

Стеван Симоновић



понедељак, 7. март 2016.

Полагање венаца на споменик хероју Драгану Симоновићу Сикију

Делегација Српске омладинске културне организације "СОКО" је у недељу 6. марта, положила је венац на споменик хероју ратова за југословенско наслеђе Драгану Симоновићу Сикију у његовом родном селу Ракитову крај Јагодине. На полагању венаца и парастосу поред мештана Ракитова и Јагодине био је присутан велики број Сикијевих поштоваоца из Републике Српске. 
Драган Симеоновић Сики, рођен је у Ракитову 4. јула 1964, погинуо је код Велике Кладуше 6. марта 1995. године као припадник бригаде "Пантери".
Нека му је вечна слава и велико хвала!