Долине тутње

Долине тутње, а гора јечи

И грокћу пушке, бије се бој.

Додија ропство и љута патња,

Србин се диже за народ свој.

Душманска рука пали и руши,

У огњу пламти село и град.

Сунашце јарко с' неба се клони,

Неће да гледа тај голем јад.

Неслоге клете било је доста,

Доста је раздор давио нас.

Слога нек' стару подигне славу,

У слози лежи Србину спас.

Слободе златне, сунашце јарко,

Целоме Српству сини што пре.

За тебе Србин крвцу је лио,

За тебе живи, за тебе мре.

Од Товачовског, пре 1896. године

Владимир Станимировић, Поклич

О поздравна песмо слоге и јединства,

Шири се Балканом  у најдаљи кут,

Још живи и лута наше племе храбро, 

Покажи Словену за будућност пут!

О поздравна песмо братства и прегнућа,

Купи нас и буди наш полет и жар.

Нек братими, спаја велика идеја

Омладину целу за народну ствар.

Диж' те се из чаме младалачке душе 

Нек' не плаше срца рад мучан и дуг:

Око нас се  јата завидни душмани

А ћути и спава наш Словенски југ...

В. Станимировић, Из Југословенске лирике, Словенски и бугарски песници, Препеви Владимира Станимировића, 141. издање Задужбине Илије Милосављевића Коларца, Београд 1909.