уторак, 29. септембар 2015.

24 године од херојског чина мајора Милана Тепића у Бјеловару

Мајор Милан Тепић
На данашњи дан 29. септембра 1991. у Бјеловару, дизањем у ваздух војног складишта, погинуо је мајор Милан Тепић, спасивши тиме своје војнике и наносећи тежак ударац непријатељу.
У јулу 1991. хрватске паравојне формације „Зенге“ опколиле су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни у Бјеловару. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој, међутим, припадници „Зенги“  нису дозволили приступ у касарну.
Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант хрватске "одбране Бјеловара", припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје, нападнута је са 2.000 војника.
Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља. 
Око 200 војника ЈНА је тада заробљено. Тепић је међутим, одбио да се преда и са групом војника се повукао у Централно складише борбених средстава у оближњем селу Беденик у којој је организовао одбрану од хрватских формација које су опколиле објекат.
Не желећи да препусти оружје из касарне хрватским паравојним формацијам, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима:
„Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“ 
Кад су се војници удаљили на довољној удаљености, а Хрвати се већ приближили одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин на који и ресавски војвода Стеван Синђелић, који је 1809. дигао у ваздух себе заједно са турским војницима,
Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
Због овог чина мајор Тепић је постухмно одликован Орденом народног хероја Југославије и проглашен за народног хероја. Његово име данас носе улице у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан  Орден за заслуге у рату.

Српска омладинска културна организација "СОКО" је априла месеца посетила Козарску Дубицу родно место мајора Тепића и положила венац на спомен обележије. Након полагања венца делегација је посетила родну кућу мајора Милана Тепића и том прилом се упознала и разговарала са члановима породице Тепић. Љубазно су их примили и угостили сетра Марија и мајка страдалог хероја Милена.






субота, 26. септембар 2015.

Маричка битка 1371. - почетак краја српске средњовековне државе

Цар Душан се у два маха сукобљавао са Турцима и оба пута био поражен: код Стефанијане, 1344. и код Димотике, 1352. управо ономад када су Турци заузимали Цимпе. Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском цару да се суочава с много озбиљнијим и тежим супарником него што су били Византинци.
Године 1355. умро је, у том тренутку сигурно, владар најјаче балканске државе, цар Душан и тако су се изјаловиле шансе за крсташки поход против Турака под његовим вођством као „капетаном хришћанства“. Турци су, 1362. године, освојили Једрене и преместили своју престоницу у овај град што је јасно говорило о њиховим намерама у Европи. Да ствар буде гора, српска војска је и даље била супериорнија у односу на турску, чак и када је у питању само део деспота Угљеше и краља Вукашина, који ће им се директно супротставити, а да не говоримо о војсци уједињеног царства, какво оно није било.
Утврдивши се у Једрену, следећа препрека ка експанзији биле су српске територије, пре свега серска област деспота Угљеше, рођеног брата краља Вукашина Мрњавчевића. Територије ове двојице заузимале су пространство од Призрена, Новог Брда и Приштине на западу, до језера Пору на истоку. Мрњавчевићи су, такође, рачунали и на подршку великаша са којима су били у родбинским и пријатељским везама, пре свега браће Балшића, Радослава Хлапена и севастократора Влатка Паскачића. Ипак, уочи одлучне битке, Мрњавчевићи су остали сами, што је и разумљиво када се имају у виду лични интереси обласних господара. Треба рећи да је Вукашин био једини српски великаш који је директно, из неугрожених крајева, помогао серском деспоту. Како год било, изузимајући Угарску, ово су биле најјаче хришћанске снаге на Балкану.


Како је дошло до српског похода против Турака, није са сигурношћу тврдити. Само четири месеца раније, краљ Вукашин је, са сином Марком, био под Скадром и деловао против Николе Алтомановића. Ипак, највероватније је да је постојала иницијатива међу Србима да се крене на Турке. О томе нам говори и монах Исаија када каже да се кренуло на „изгнање Турака“, а импликативно је и то што су Угљеша и Вукашин напустили своју територију. Деспот Угљеша, за којега се каже да је био даровит за дипломатију, очигледно је знао да би сукоб на граници био само привремено решење, тако да се одлучио за упад на турску територију и одлучно решавање овог проблема.
О самој бици, осим времена и места одигравања и њених главних учесника, не знамо скоро ништа. Десила се 26. септембра 1371. године, близу Једрена и реке Марице. Највероватнија је прича да је бројнија српска војска изненађена и на препад савладана. О овоме, опет, има неких претпоставки да је војска изненађена на спавању па чак и да се понапијала, прослављавши своју будућу победу. О бројкама, такође, немамо података осим претпоставки. Лаоник Халкокондил помиње бројку од 60-70 000 војника али је то, уистину, претеривање. Такође, број турске војске под заповедништвом Лале-шахина, румелијског беглербега, се креће од 700 до неколико хиљада. 
Оно што је са сигурношћу констатовано, то је да су оба брата Мрњавчевића погинула. Да ли у самој бици или поубијани као рањеници од стране слуга или Турака, како народно предање сведочи, није толико ни битно. Серска држава је престала да постоји, јер ју је освојио солунски деспот Манојло, будући византијски цар Манојло II. Суседне области Мрњавчевића и Дејановића у Македонији, примиле су на себе вазалне области. Исто су морале да учине и Византија и Бугарска. Недуго после овога, умро је и цар Урош, 2. или 4. децембра 1371. године. Тиме је српска грана Немањића престала да постоји. Грчка линија се одржала до 1423. када је умро „цар“ Јован Урош, у монаштву Јоасаф.
Српски пораз одлучио је судбину источнобалканских држава. Оно што је битно је то да је, после ове битке, Турска сломила најјачег противника на Балкану и био јој је отворен пут до Мораве на северу и Неретве на западу. Србија је била сведена на државу другог реда. Ово је била најдалекосежнија турска победа пре 1453. и пада Цариграда. Србија, после овога, није престала да постоји. Формално-правно, она је поново постала краљевина са краљем Марком на челу, Вукашиновим сином, који је оца наследио на савладарском месту цара Уроша, а којега нико није признавао. Номинално краљевина, а у стварности стециште области, зависних или немоћних на већу акцију и обнову државе. Средиште српске државе померало се ка северу.
Место на којем се битка одиграла и данас се назива „срб-синдири“ – српска погибија.
Крајем 1371. године старац Исаија је забележио „да књигу ову у добра времена почех, а сврших је у најгора од свих времена...“

уторак, 22. септембар 2015.

Пројекат "Заштити природу, заштити себе!" прошао на конкурсу Млади су закон

Српска омладинска културна организација "СОКО" је у сарадњи са Омладинским парламентом Јагодина формирала неформалну групу под називом "Омладински парламент СОКО Јагодина" и са својим пројектом "Заштити природу-заштити себе" конкурисала на програму "Млади су закон" који финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије. Пројекат се реализује уз подршку Удружења "Сунце", ресурс центра за Подунавски, Шумадијски и Поморавски округ. Пројекат НГ "Омладински парламент СОКО Јагодина" прошао је на овом конкурсу и реализоваће се током октобра месеца. Сам пројекат подразумева чишћење паркова у градским насељима Сарина међа, Пивара, Стрелиште, Табане и спомен парк "Руско гробље", такође је пројектом предвиђено пошумљавање одређених локација. Након реализације чишћења и пошумљавања биће одржана трибина на тему заштите животне средине. Овим путем позивамо све младе људе да нам се придруже да што боље реализујемо овај пројекат и подигнемо свест о значају заштите и очувања животне средине.



среда, 16. септембар 2015.

Литија до манастира Јошаница

У суботу, 12. септембра у 13.00 часова кренула је литија из Старе цркве до манастира Јошаница у циљу прославе манастирске славе Сабора српских светитеља. Српска омладинска културна организација учествовала је у литији.




четвртак, 10. септембар 2015.

Позивамо вас на традиционалну литију до манастира Јошаница

Манастир Јошаница код Јагодине прославиће манастирску славу Сабор српских светитеља.
У суботу, 12. септембра у 13.00 часова, из порте Старе цркве у Јагодини кренуће свечана литија до манастира, а у 17 часова почиње вечерња служба после које ће бити изнешене мошти Светог великомученика Пантелејмона на поклоњење. Света литургија је у недељу, 13. септембра, у 8.30 часова. Позивају се верни да својим учешћем допринесу овом молитвеном сабрању.




четвртак, 3. септембар 2015.

Радио Исток је почео са радом!


Укратко, на радију ће, као и на нашем порталу, фокус бити на заједници Русије, Белорусије и Србије. По нашем разумевању, за сарадњу у оквиру ове заједнице нису потребни уговори или споразуми. То је нешто у срцима људи.
Мало опширније, на Радио Исток интернет радију ћемо вам показати како људи живе у нашим земљама, шта их интересује, о чему маштају, како раде и одмарају, како се деца васпитају и уче. Разговараћемо о компанијама које послују у нашим земљама и шире, о пословима у потрази за партнерима, о некретнинама и туризму, моди и уметности, новцу и филозофији, спорту и историји спорта. Свет није линеаран и долази у много варијанти. Свет је мултиполаризован. Свет може да се развија у многим различитим правцима. Ми смо, на нашем порталу и на Радио Исток интернет радију, изапрали пут мирног развоја, креативни правац, оријентисан ка сарадњи. Међутим, не смемо заборавити и на одбрану. Наш свет мора бити у стању да се заштити.
О свему овоме ће нам бити задовољство да причамо са нашим слушаоцима. Очекујте доста музике, поезије, песама, као и доста највећих домаћих и руских музичких хитова.
Добродошли на наш портал, и добродошли на Радио Исток!

Делиградска битка 1806. године

Срби су у Делиграду, 3. септембра 1806, на улазу у Ђуниски теснац између Ражња и Алексинца, под командом вође Првог српског устанка Карађорђем одбили напад бројчано надмоћнијих турских снага и потисли их ка Нишу. Истог дана, војвода Станоје Главаш ослободио је Прокупље.


среда, 2. септембар 2015.

2. септембар 1945 - Коначна победа Антифашистичке коалиције у Другом светском рату

На данашњи дан 1945. године министар спољних послова Мамору Шигемицу у име Јапана потписао је капитулацију на америчком ратном броду Мисури. Тиме је завршен Други светски рат у свету у коме је страдало око 60 милиона људи.


Потписивање капитулације 2. септембра 1945.