После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 
108 година од Мојковачке битке
Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице.
„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.
