Oд шездесетих година настаје велики преокрет и у јавном животу и у књижевности. 1859. године Аустрија је побеђена на Мађенти и Солферину и принуђена, ради унутрашњега мира, да даје уставне слободе и да попушта народностима. Од 1860. враћа се уставно стање, а са њиме и бољи услови за јаван живот. У Србији династичка промена од 1858. није била само смењивање на престолу но унеколико и победа уставних идеја. Иако се нису испунила сва очекивања младих либерала, ипак су се услови за јаван рад релативно поправили, нарочито од 1860, када је на престо дошао кнез Михаило. И у Србији и у Војводини јавни живот се буди, и наставља се оно што је насилно прекинуто 1849.
Прву реч у народу сада узима омладина. Већ доста многобројни српски ђаци у Бечу и Пешти почињу се прикупљати и започињати један политички и национални покрет. 1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у књижевности. Ђачки и омладински покрет нагло захвата сва места где је било српских ђака и по вишим и по средњим школама. Између свих тих ђачких дружина одржавала се стална веза. И природно се помислило и на једну заједничку организацију. По угледу на немачки Tugendbund и на талијанску Младу Италију оснива се свечано, 1866, у Новом Саду савез »Младога Српства«, Уједињена омладина српска.
Друштво је основано са циљем да буди народни дух и да шири српску књижевност. У њу су ушли не само ђаци но и млађа интелигенција, трговци, занатлије; у један мах она је била не само савез ђачких дружина но и певачких, учитељских, трговачких и занатлијских. Покрет је захватио нарочито Војводину и Србију: у Војводини, он се окренуо у једну националну и антиклерикалну странку; у Србији, где је због мање повољних политичких прилика мање имао маха, добио је карактер једне либералне, антиапсолутистичке и национално одлучне странке. Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, Далмацију и на Црну Гору.
Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867. Али те године, на другој омладинској скупштини у Београду, због либералних манифестација, дошло се у сукоб са реакционарном српском владом и тиме рад у Србији буде отежан. 1868, после убиства кнеза Михаила, Омладина, осумњичена да је била духовни подстрекач тога дела, била је прогоњена у Србији и у Војводини, и њен рад је био за неко време заустављен. Али омладинске скупштине се стално држе: 1868. у Великом Бечкереку, 1869. у Великој Кикинди, 1870. у Новом Саду, 1871. у Вршцу. И српске, а нарочито мађарске владе су са неповерењем гледале на овај покрет, и 1871. и 1872. он је угушен. Било је тешко са једним програмом радити у две разне земље, у Србији и у Аустро-Угарској. Поред тога, у самој Омладини било је, поред личних размирица, и сукоба локалне природе, између војвођанских и србијанских омладинаца, и сукоба начелне природе, између старијих и умеренијих либерала и млађих, напреднијих социјалиста. Гоњена и од пештанске и од београдске владе, растрзана унутрашњим борбама, без сигурне материјалне подлоге и одређеног програма рада, Омладина није могла бити дуга века. Престанак друштвеног органа Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације.
Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је постала организација целог млађег нараштаја ради културно-националних циљева, најзад је постала национално-политичка странка, која је стала на чело целог српског народа. Захвативши готово све крајеве и све сталеже српске, она је започела обилан рад у свима правцима. Предавањима, »беседама«, часописима, књигама, алманасима, она је радила на националном васпитању српског народа, на национализацији целокупног живота српског. Године њеног рада биле су узбуркана доба када су се потлачене нације буниле и када су се националне државе стварале: то је било доба устанка Луке Вукаловића (1861), бомбардовања Београда (1862), пољског устанка (1863), грчког устанка на Криту (1866) и кривошијског устанка у Боки Которској, очишћења градова у Србији од последњих турских посада (1867), доба стварања уједињене Италије (1859. и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој атмосфери мислило се да је куцнуо »извесни час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и уједињења.
Омладина је у посао ушла са широким програмом и великим плановима. То је било доба полета, заноса, наде и вере у победу. Али успех није одговарао великим очекивањима. Пре свега, Омладина, која је означавала једну општу, прилично магловиту тежњу за националним и човечанским напретком, обухватила је људе од разних, чак и супротних праваца. Било је у њој старијих људи, васпитаних у »славјанском духу«, који нису ишли даље од поетскога панславизма; било је млаких либерала, који су тражили скромну уставност и рад на »српској култури«; било је идеолошких демократа, који су сневали једну балканску републику као саставни део велике демократске републике Сједињених Држава Европских; било је, најзад, и социјалиста, који су сматрали да је политичка и национална слобода само услов рада на економском ослобођењу радних маса, да је уједињење и ослобођење Српства само »један колут на ланцу других слобода«. За тако постављене велике задатке није било довољно снаге, и све се више сводило на речи и на почетке и покушаје. Али то не умањава значај овога покрета. То је први духовни покрет који је захватио цео српски народ, у коме се упоредно и споразумно радило и у Србији и у Војводини. То је први пут да једно српско поколење у целини уђе у јаван живот. Тада су се створиле прве политичке, либералне, странке и у Војводини и у Србији, тада се израдиле идеје које ће дуго међу Србима живети и започео цео један књижеван покрет који ће дати људе и дела од вредности. Све што је у српском јавном животу и књижевности вредело, и у политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине српске. Ако се ни изблиза није остварило све оно што је Уједињена омладина српска маштала, остало је ипак несумњивих резултата: цела једна национално-либерална идеологија, либералне странке и у Србији и у Војводини, романтични национализам, и цела једна књижевност, романтична књижевност, која је дала велики број писаца, међу којима је било неколико првога реда.
Нема коментара:
Постави коментар