Срби између Рима и Цариграда у раном средњем веку

Имајући у види црквене сукобе Цариграда и Рима око универзалне власти над свим хришћанима, у њима су посредно или непосредно били увучени и јужни Словени насељени од Истре до Пелопонеза. С тим у вези, на почетку сукоба, дакле у IX веку пале су хрватске земље под Франке 803. године и почела је христијанизација Хрвата, организована из Рима. Међутим, ако је крајеве на далеком северозападу Балканског полуострва препустила верском утицају Рима, Византија се трудила да његове југоисточне делове задржи по окриљем своје цркве. Управо на тим просторима живели су Срби. Са ширењем црквене византијске власти ширила се и државна власт, Срби су то знали и мудро су наступали у борби за своју самосталност. Но, у својој политици поновног освајања Балканског полуострва, којом је лагано, али упорно сужавано подручје слободних Словена, Византија се рано сукобила са јаким и енергичним супарником, државом Бугара. У то време припремала се мисија солунске браће и истовремено распламтела се борба за црквену јурисдикцију између Цариграда и Рима над Бугарском. После више од деценије сукоба Византија је ипак успела да задржи Бугарску цркву под својим надзором. Уследио је прекид сукоба чији је исход био помирење источне и западне цркве на Фотијевом сабору 879. године. Са друге стране спроводила се мисионарска делатност међу Србима. Како је Византија у време Василија I имала приступ до Србије само из својих приморских градова на Јадрану, могућно је да су мисионарски рад обавили свештеници из приморских црквених центара у којима је богослужбени језик био латински. Отуда је у старој хришћанској црквеној терминологији приметан романски утицај. Тако су речи oleum-уље, acetum-оцат, arca-рака, paganus-паганин, altare-олтар, sanctus-свети, vinum-вино, cruh-крст, calendae-коледа, compater-кум, monachus-монах, ecclesia-црква, повезане са латинским светом. Црквена седишта византијске Далмације добила су и црквену јурисдикцију над христијанизованим словенским областима у залеђу на чијем подручју су се начазили Срби. Архиепископија у Сплиту као наследница провинцијске метрополе Салоне где је постојала архиепископија још у VI веку имала је црквену власт и над областима у унутрашњости. Почетком X века, на црквеним саборима у Сплиту учествовали су и представници Срба. На самом почетку, можемо рећи црквеног живота Срба и њиховог опстајања између политичке и црквене власти Цариграда и Рима, дошло је до спора око јурисдикције. Папа Јован VIII (872-882) тражио је од српског кнеза Мутимира (851-891) да се врати под панонску дијацезу, имајући у виду нешто пре тога обновљену панонско-сремску Методијеву архиепископију. Папино писмо српском кнезу датира се у 873. годину и потврда је да је у Србији постојала црквена организација коју је папа желео да стави под јурисдикцију епископа Сирмијума. У X веку судбина Србије обележена је политичким сукобима између Византије и Бугарске. У том случају врата грчкој цркви за ширење утицаја у Србији остала су отворена. У време владавине византијског цара Романа I Лакапина догодиле су се битне промене које су се одразиле на црквена питања. У његово време Далмација - у којој су већину чинили Срби, како сазнајемо на основу списа византијског цара Константина Порфирогенита и једног латинског извора - враћена је под јурисдикцију римске цркве. Тако је извршена реконструкција по римском обасцу и Сплит постао званично архиепископија, са својим суфраганима у Задру, Стону, Макарској и Дубровнику, односно Котору који су тада чинили једну епископију. Преуређење црквене организације у Далмацији сигурно је дало додатни подстицај даљем ширењу хришћанства у словенском залеђу. Два најбитнија црквена центра били су: Сплит, према Хрватима, и Дубровник, према Србима. Током векова средњег века Дубровник ће непрестано истицати своју црквену организацију и супрематију према српским земљама, док су дукљански владари ово право Дубровчана по свој прилици покушавали да оспоре издрадњом сопствене црквене организације у чему су коначно успели у другој половини XI. Веома је важно разумети да су ови градови ујено били и жаришта византијске власти у Далмацију, док су са друге стране у црквеном смислу спадали под римског папу. Тек када Византија буде и војно надзирала спрске архонтије, од времена Василија II, од 1018. године, тек тада ће се створити услови за убрзано формирање озбиљније црквене организације.

Охридска архиепископија 1020. године

Коначни расцеп међу црквама, који се одиграо 1054. године између Римокатоличке и Православне византијске цркве одразили су се и на Србе. Међутим, савременици нису били свесни њеног значаја, јер ће се последице осетити тек много касније. Узајамно анатемисање папе и цариградског патријарха 1054. године, у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Њене западне границе пресецале су српске земље и као развође раздвајале области које су преко Охрида биле повезане са источноправославним Цариградом од области које су преко приморских црквених центара биле повезане са католичким Римом. Битно је напоменути да су на свим овим просторима живели Срби, организовани у својим земљама Рашка, Дукља, Травунија и Конавли, Захумље, Неретљанска област и Босна.