среда, 29. април 2026.

СОКО: Скандалозно скрнављење бисте Сретена Аџића – захтевамо хитну реакцију надлежних

 📜 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ СКАНДАЛОЗНОГ СКРНАВЉЕЊА БИСТЕ СРЕТЕНУ АЏИЋУ


Српска омладинска културна организација СОКО најоштрије осуђује вандалски чин скрнављења бисте Сретена Аџића у Јагодини и захтева хитно утврђивање одговорности и санкционисање починилаца.

Као организација настала на Факултету педагошких наука у Јагодини, чији су оснивачи већином свршени студенти ове установе, не можемо остати неми пред нападом на симболе образовања, културе и националног достојанства.

Оскрнављена је биста човека који је утемељио Учитељску школу у Јагодини и оставио неизбрисив траг у српској просвети. Сретен Аџић није био само педагог — био је пример пожртвованости и човечности. У време Првог светског рата, учитељску школу претворио је у ратну болницу, док је као отац поднео најтежу жртву, изгубивши свог малолетног сина Милована.

Зато је овај чин више од обичног вандализма — он представља удар на вредности које као друштво морамо да бранимо.

Посебно забрињава чињеница да се овакви напади дешавају на месту које треба да буде простор знања, васпитања и поштовања историје. Биста се налази у дворишту Факултета педагошких наука у Јагодини, што овом догађају даје додатну тежину и озбиљност.

Очекујемо од надлежних органа да без одлагања идентификују и казне починиоце. Ћутање и нечињење у оваквим случајевима представљају опасан сигнал да је скрнављење културних и историјских симбола прихватљиво — а то не смемо дозволити.

Позивамо јавност да јасно стане у одбрану наших вредности, јер ако данас ћутимо на овакве поступке, сутра ћемо остати без онога што нас као народ одређује.

Старешинство
Српске омладинске културне организације СОКО

 

Оскрнављени споменик Сретену Аџићу
Оскрнављени споменик Сретену Аџићу

 

субота, 25. април 2026.

ТРИБИНА: ЈАГОДИНСКА СТАКЛАРА – 180 ГОДИНА ИНДУСТРИЈЕ У СРБИЈИ

      У новом парохијском дому Старе цркве у Јагодини одржана је трибина поводом 180 година од оснивања прве српске стакларе и почетка индустрије у Србији, на којој је говорила историчарка уметности и музејски саветник Завичајног музеја у Јагодини, Јасмина Трајков.

       Трибину су организовали Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО, са циљем да се јавности приближи богата индустријска и културна историја Јагодине. Догађај је изазвао значајно интересовање публике, што потврђује и добра посећеност. 
Присутне је у име организатора поздравио један од старешина СОКО организације, проф. историје, Владимир Орбовић, који се захвалио Архијерејском намесништву Беличком на сарадњи, као и Јасмини Трајков, којој је дао реч.


       Говорећи о почецима индустријског развоја у Србији, Трајков је истакла да је јагодинска стаклара представљала један од његових темеља средином 19. века.

     „Прву стаклару отворио је Аврам Петронијевић, истакнута личност политичког живота Србије прве половине 19. века. Занимљиво је да је имао и кућу у Јагодини, где су му живели родитељи и супруга, и где су му рођена деца. Код њега је долазио и кнез Милош Обреновић, који му је био кум.

      Фабрика се налазила у селу Мишевићу, на обронцима Црног врха. Главна зграда, названа ‘Стаклана’, била је изграђена од печене цигле и имала је пет пећи, од којих су две служиле за топљење стакла. У посебној згради вршена је израда стакла за прозорска окна, а за раднике и њихове породице подигнуто је више стамбених објеката. Опрема је набављена у Баварској, а мајстори су доведени из Баварске и Чешке, па је технологија израде била слична оној у чешким и баварским мануфактурама. Према сачуваним изворима, фабрику је посећивао и кнез Александар Карађорђевић. Након смрти Аврама Петронијевића, фабрика је престала са радом. Ипак, њено оснивање представљало је важан корак у развоју државе, која је у том периоду тежила економском осамостаљивању и преласку са аграрне на индустријску привреду“, истакла је Трајков.

           Она је додала да су након затварања прве стакларе у Јагодини основане још две фабрике.

       „Другу фабрику отворио је Јулије Позитовац, Србин из Пеште, а трећу наш суграђанин Нацко Јанковић. Ипак, производња није могла да задовољи потребе домаћег тржишта, па је стакло увожено, што је отежавало пословање домаћих фабрика". Предузећа су се суочавала са финансијским потешкоћама и дуговима. Након смрти Нацка Јанковића 1898. године, његов син Душан покушао је да одржи производњу и спречи пропаст фабрике, али упркос напорима у томе није успео. Тако је једина домаћа фабрика стакла продата ‘Првој српској повлашћеној фабрици стакла за прозоре’ у Костолцу“, закључила је Трајков.



























недеља, 12. април 2026.

Васкршња честитка

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива, односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима, како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи. Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! 

Старешинство Српске омладинске културне организације

уторак, 31. март 2026.

Предавање: ИСТОРИЈА БАЛКАНА ИЗМЕЂУ САВЕЗА И СУКОБА: СРПСКО–БУГАРСКИ ОДНОСИ

ИСТОРИЈА БАЛКАНА ИЗМЕЂУ САВЕЗА И СУКОБА: СРПСКО–БУГАРСКИ ОДНОСИ

У препуној сали Парохијског дома Старе цркве у Јагодини одржана је трибина „Велике силе и српско–бугарски односи (од Берлинског конгреса до Балканских ратова)”, на којој је говорио велики пријатељ наше организације, историчар и докторанд Ненад Анжел.

Трибина је одржана поводом 140 година од Српско–бугарског рата, а организовали су је Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО.

Присутне је на почетку, у име организатора, поздравио један од старешина организације СОКО, Александар Рацић, који је подсетио да СОКО постоји више од једанаест година, те искористио прилику да се захвали свештенству Архијерејског намесништва Беличког, које, како је истакао, годинама уназад пружа подршку да организација истраје на путу очувања и промоције српске историје, традиције и културе.

У свом излагању, докторанд Ненад Анжел осврнуо се на улогу великих сила у обликовању српско–бугарских односа крајем 19. и почетком 20. века, као и на шири историјски и политички контекст тог периода.

„На почетку је то био однос између српске Кнежевине и бугарског народа, а касније, оснивањем бугарске Егзархије као црквене организације 1871. године, тај однос прераста у однос између кнежевине и бугарског националног покрета. Српски и бугарски народ су два блиска народа која су делила многе заједничке вредности, али су била разједињена по питању Македоније. Највећа препрека у дипломатском смислу управо је било македонско питање, односно право на македонско наслеђе“, истакао је Анжел.

Он је додао да је почетком 20. века Балканско полуострво постало полигон за разрачунавање великих европских сила око превласти у Источном питању. У Србији је дошло до смене династија, што је додатно условило потребу за споразумом са Бугарском.

„Дана 30. марта 1904. године потписан је споразум, уз посредовање Русије у спорним питањима. Међутим, у периоду од 1906. до 1911. године, главни спољнополитички циљ великих сила на Балкану био је како ослабити и уништити Србију. Беч је сматрао да подстицањем антагонизма између Србије и Бугарске и промовисањем стварања Велике Бугарске на рачун Србије ствара неопходне предуслове за коначни обрачун са Србијом, када се за то укаже повољна прилика“, нагласио је Анжел.

Према његовим речима, подршком Бугарској у вези са Македонијом, Беч је тежио стварању стабилног окружења: независне Албаније под окриљем Монархије, Црне Горе са којом би одржавао пријатељске односе и Велике Бугарске, која би дуговала захвалност за подршку и помоћ око македонског питања.
Ипак, упркос таквим плановима, Србија је наставила интензивне преговоре са Бугарском. Тако је 13. марта 1912. године потписан Уговор о пријатељству и савезу, а од 2. до 5. маја исте године, у манастиру Буково код Неготина, потписана је и Војна конвенција, коју су потписали бугарски начелник Генералштаба генерал Фичев и министар војни Краљевине Србије Радомир Путник. 8. октобра 1912. године отпочео је Први балкански рат.

Анжел је закључио да је овај савез имао посебну историјску тежину, јер је то био једини случај у историји да су балканске државе и народи сопственим снагама покушали да реше своја национална питања.

На крају трибине, присутни су постављали питања и водили срдачан и садржајан разговор са предавачем.

Линк целе трибине можете погледати овде 

 

 



 

 

 

среда, 7. јануар 2026.

110 година од Мојковачке битке

 После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 

108 година од Мојковачке битке

Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице. 

„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Божићна посланица

  Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима најрадоснији хришћански празник, Божић. Наша жеља је да на свети дан рођења Господа нашег, Исуса Христа, пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 



МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!