Двеста десет година од ослобођења Јагодине у Првом српском устанку, 26. април 1804. године

Сама варош имала је добре услове за прихват велике војске, а тиме и за дуготрајну одбрану. Јагодина је имала 160 турских и 60 српских кућа, 6 кафана, 7 пекара и осам ханова у чијим шталама се смештало 700-1.000 коња. У осталим шталама могло је да се смести још 1.400 коња. Према мосту на Белици, на путу ка Београду, налазио се четвороугаони шанац, са странама од 60 корака, ограђен палисадима, са каменом зградом од 30 корака дужине, одакле је могла да се пружи сигурна одбрана. Турци су по улицама изградили заклоне, а све прилазе оградили палисадом. Шанац према Ђурђевом брду су уредили, ископали нови ров, а од дењкова начинили заклон за одбрану. Према устаничком плану, требало је напад на Јагодину извршити 31. марта (13. априла) и то истовремено са Ђурђевог брда, Црвеног брега и из правца Липара. Приликом напада није дошло до потпуне координације. Када је Карађорђе са својом војском кренуо у напад, војске Милана Обреновића и Младена Миловановића нису се појавиле на уговореним местима. Турци су, спазивши Карађорђеву војску, кренули у напад, али су их устаници потиснули назад. У противнападу Карађорђева војска је успела да се приближи вароши и да заузме неколико првих кућа. Тек тада су друге две српске војске кренуле у напад, али због изненадног изливања Белице, само су мање групе успеле да приђу Јагодини. Турци су, видевши да ове две војске не могу озбиљније да их угрозе, окренули све снаге против Карађорђа и приморали га на повлачење. По потискивању Карађорђа, окренули су се оним групама Миланове и Младенове војске које су се пребациле преко надошле Белице, опколили их и велики број људи убили. Само се мањи део спасао бекством преко Белице. Потом су се Турци поново окренули остацима Карађорђеве војске. Већину устаника су побили, а неке су заробили. Тада је заробљен и Јован Јаковљевић, брат Стевана Јаковљевића. Од познатијих устаника заробљени су и Петар Кара из Трешњевице и хајдук Милован из Плане. Они су се затворили у једну воденицу на Белици и пружали жесток отпор, убивши око 20-так Турака. Кад нису успели да их истерају из воденице, Турци су им обећали слободан пролаз ако се предају. Устаници су се предали и пред Кучук Алијом се заклели да ће убити Карађорђа и Младена Миловановића. Такође су обећали да ће саветовати народ да прекине са борбом против Турака. После тога враћено им је оружје и пуштени су да оду. У овом неуспелом нападу на Јагодину погинуло је око 150 устаника, око 50 рањено, а 20-так заробљено.  Заробљеном свештенику Максиму из Груже, Турци су живом одрали кожу са обе руке до лаката и од врата низ леђа до појаса. Извори наводе да су Турци одрали још једног заробљеника, неког Милована.
Ипак, устаници су успели у другом нападу да заузму Јагодину, 26. априла 1804. године. Том приликом је Јагодина у потпуно изгорела.