Радоје Домановић, писац-сатиричар

            Родио се 1873. у шумадијском селу Овсишту. Као учитељско дете провео је детињство на селу, гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет у Београду; био је професор у Врању, Пироту и Лесковцу, а једно време и чиновник у Министарству просвете. Године 1898. и 1902. отпуштан је из државне службе као противник режима краља Александра Обреновића, да би на крају завршио као коректор државне штампарије.

            Домановић је најважнији политички сатирични писац. Политички је активан као писац и публициста, сарадник опозиционих листова. У књижевност је ушао као реалистички приповедач из сеоског живота, па затим прешао на сатиру. Његове сатире остале су у свом књижевном роду ненадмашне и донеле му реноме највећег српског сатиричара. По политичкој припадности самостални радикал, он се после атентата на краља Александра и краљицу Драгу приближио официрима завереницима и у листу Страдија (излазио 1904. и 1905) бранио њихове политичке погледе.

            Најпознатија дела су му: Приповетке I и II (1899), Данга (1899), Вођа (1901), Краљевић Марко по други пут међу Србима (1901), Страдија и Мртво море (1902).

            Умро је у Београду 1908. године.

            О најпознатијој фантастично-сатиричној Домановићевој приповеци Страдији Љубивоје Ршумовић је написао:

„Страдија је наше, српско, немилосрдно огледало. Све нам се чини да земља Страдија и град Крадија не постоје, да су се ратоборни варвари Анути с југа уморили и одустали, да нам се свима љушно мозак у глави и да смо временом постали лепши, бољи и паметнији, а онда се погледамо у Радојевом огледалу и видимо горку истину: да је, и после 110 година све исто!“

Радоје Домановић