''Јадовно'', велика
трагедија која је заувек надкрилила и надјачала моћан, горостасни и пркосни
Велебит и његово питомо подножје. Једна
мисао је стално била присутна; да овај диван крајолик у коме Велебит разговара
са облацима и ветровима, а подножје се ливадама шири до слободе, никада неће
бити весео. Лепота Лике скрушено лежи у сенци неме, несхватљиве масовне
погибије која је невољно постала срођен и неотуђив део целе области. Становници
Госпића и даље је, верујем, осећају иако можда не знају сви да је препознају и
именују као узрок својеврсне тежине и горчине у мислима и срцу. ''Јадовно'',
као вечна епизода у прошлости лебди над овом облашћу и својим
непојмљивим ужасом достојанствено ћути.
 |
У шумама Велебита, време је стало. Деведесет шест мрачних бездана представља исто толико белега ружне истине о страдању преко четрдесет хиљада људи. Битна су имена народа, идеали у име којих су рођене жртве али поред самих јама, тешко је о томе мислити. Путићи до јама зарастају травом; шуме исцељују рану, скривају људску срамоту али упорност оних који желе да се помоле за жртве води до посвећених јама . Поред самих јама јасно се ''виде'' само покорни редови, храбрих и уплашених људи. Бацање и крај. Мислима се улази у јаму али је толико црно, незамисливо и беспомоћно да се мисли одмах кукавички враћају горе. Затим, неверица поново обузима. Мозак је туп. Тако је све тешко...заиста је тешко. Колоне племенитих, младих и старих ходочасника не желе да забораве ове храмове страдања; желе да их симболично оживе заувек, јер док има поклоника, истина о пореклу и земљи једног народа ће се чувати.
 |
| Споменик посвећен жртвама усташког терора Госпић-Јадовно-Паг |
Утисака је много и осипају
пажњу; појединачне приче страдања, колективни удес, апсурд, људска глупост и срамота...У име једне неумољиве идеологије
требало је ''очистити се'' од једног народа, ''другости'' и доказа о његовом
постојању на тим просторима; мучно, дословно и симболично бацити га под земљу, да
нестане, да се сатре. ''Јадовно'' је горак залог неизвесне будућности
једног народа и строга опомена том истом народу да се сачува. ''Јадовно'' је
чиста бол, осећај немоћи и беспомоћности. ''Јадовно'' је неправда, угушен
утробни бес и достојанствено тиховање сународника који се уз молитву клањају
пред баченима.
 |
| Масовна гробница мештана села Смиљана. Убијено је 550 становника села, од тога 117 су били чланови породице Тесла |
Културна и цивилизована
Европа, моћни гласноговорник о идеалима демократије, барјактар људских права,
заговаратељ мира и правде, лицемерно и цинично ћути. На темељима доследног и
педантног прозивања, ударања васпитних пацки једном дефанзивном народу који
страда пред њеним очима и тихо нестаје (јер се то од њега и очекује, јер се
томе силни делиоци правде и надају), Европа позива на стварање лепше и просперитетније
''заједничке'' будућности. Међутим, суживота и заједништва напросто нема. Једног народа у
Лици више нема. Нема га ни на многим другим територијама где је систематски,
индустријализованим убијањем ''покошен''. Будућност коју нам моћнији, јачи део
света креира, темељи са на селективном сећању, измишљеној и прекројеној
прошлости, и некој ''правди'' која празна, јечи. Управо зато, колективно памћење и чување
истине о страдању урушавају неприродну, вештачки дизајнирану будућност већ на
дневном нивоу.
Јаме у Лици плачу. Оне
собом подсећају и вапе да се неман поново не роди. Оне остају такве заувек, да тужном
причом и немиром у нашем срцу љубоморно чувају нашу врпцу, наш извор коме ћемо
се једном у будућности, сасвим природно, тихо, ненаметљиво и у миру вратити.
Јер оне су, на крају, наша нада, позив
да се не отуђимо од сопствене
суштине и наш нови победоносни и животворни почетак. Невена Костић, старешина "СОКО" организације
Нема коментара:
Постави коментар