Охоли свет, јадна земљо моја,
Мрзи те ил' жали. Као што с трупа
У пола откинута мишка болно виси,
Тако, Далмацијо моја, туђи живот,
Напором тешким кроз жиле ти струји.
Ти беше српска, турска, талијанска,
И француска беше, али још никад
Ни сасма туђа, а ни сасма своја!
Отаџбине живе нема ко се од тебе роди
Ал'не лажу ли мојој љубави болној
Ведро небо и у отвореном ветру
Слободан кедар и мирисави снег
Бадемова, весника прамалећа,
Видећеш ти своје голе хумове покривене
Шумовитом гором и облацима плодним.
Као пловне горе изгледаће ти луке
И димови брзи (дисања лађа брекћућих брзином)
Бацаће свој гар кроз ваздух ти ведар.
Kао што птица, после дугог лета,
Спушта се на одмор у шумскоме хладу,
Тако ће са севера и запада,
Крећући ка врелој светлости Истока,
Свраћати к теби и лађе и мисли.
И тад нећеш више бити само парче сироте земље
Измеђ брда и мора и неколико растрканих острва,
О отаџбино мој а, него ће васкрсла Србија
(Ратничка мишка и благородно срце),
И све земље, као под италским осмехом рођене,
Које у баре претвори отоманска лењост,
Са тобом један живот иједну вољу уцинити,
И унећe ти y уморне жиле
Нову снагу. И ти, пружајући десницу Италији
И леву руку Хелади, спајаћеш их
У свето коло љубавних загрљаја.
Ваљда ће и Угри и Германи
Скинути преда те бахатост и бесност
И осетит се као браћа са срцима
У која сунце улива љубав у крв узаврелу.
Јер је у теби Бог, ка оно у новој Италији,
Саздо српски род из разних сојева
И облика и осећаја људских,
И сложио у теби и плахост и разбор.
Дао ти је језик младеначки крепак,
Који је између свих других којима Европа збори
Најбоље очувао трагове јаких времена
Када је свет био дете у сумњи а див у љубави.
Трпи презир и надај се, мила моја домовино.
Ти си презрена, али твоју чедну главу
Не обавиј а венац ни нечистог богатства
Ни срамне славе.
С временом ћеш већа ти постати
Али ћеш и зрелија за велике болове бити.
Никола Томазео
 |
| Споменик Николи Томазеу у Шибенику |
Никола Томазео (Шибеник, 9. октобар 1802 — Фиренца, 1. мај 1874), италијански и српски књижевник, новинар и лингвист. Рекао је: „Нама Србима народне су песме једина школа из које се можемо учити чистоти језика”. Писао је углавном на италијанском. Био је уредник Речника италијанскога језика у осам томова и Речника синонима. Борио се за слободу штампе у Италији и за уједињење Италије под републиканским уређењем. Често је био прогањан и затваран због својих политичких ставова. Заслужан је за ослобађање Венеције од аустријске власти, па је једно време био министар просвете (1848) у једногодишњој Републици Светога Марка.
Нема коментара:
Постави коментар