недеља, 13. јануар 2019.

Никола Томазео: Песма Далмацији

Охоли свет, јадна земљо моја,
Мрзи те ил' жали. Као што с трупа
У пола откинута мишка болно виси,
Тако, Далмацијо моја, туђи живот,
Напором тешким кроз жиле ти струји.
Ти беше српска, турска, талијанска, 
И француска беше, али још никад 
Ни сасма туђа, а ни сасма своја!
Отаџбине живе нема ко се од тебе роди 
Ал'не лажу ли мојој љубави болној 
Ведро небо и у отвореном ветру 
Слободан кедар и мирисави снег
Бадемова, весника прамалећа,
Видећеш ти своје голе хумове покривене
Шумовитом гором и облацима плодним.
Као пловне горе изгледаће ти луке 
И димови брзи (дисања лађа брекћућих брзином)
Бацаће свој гар кроз ваздух ти ведар.
Kао што птица, после дугог лета, 
Спушта се на одмор у шумскоме хладу, 
Тако ће са севера и запада, 
Крећући ка врелој светлости Истока, 
Свраћати к теби и лађе и мисли. 
И тад нећеш више бити само парче сироте земље 
Измеђ брда и мора и неколико растрканих острва, 
О отаџбино мој а, него ће васкрсла Србија 
(Ратничка мишка и благородно срце), 
И све земље, као под италским осмехом рођене, 
Које у баре претвори отоманска лењост, 
Са тобом један живот иједну вољу уцинити, 
И унећe ти y уморне жиле
Нову снагу. И ти, пружајући десницу Италији 
И леву руку Хелади, спајаћеш их 
У свето коло љубавних загрљаја. 
Ваљда ће и Угри и Германи 
Скинути преда те бахатост и бесност 
И осетит се као браћа са срцима 
У која сунце улива љубав у крв узаврелу. 
Јер је у теби Бог, ка оно у новој Италији, 
Саздо српски род из разних сојева 
И облика и осећаја људских, 
И  сложио у теби и плахост и разбор.
Дао ти је језик младеначки крепак, 
Који је између свих других којима Европа збори
Најбоље очувао трагове јаких времена 
Када је свет био дете у сумњи а див у љубави. 
Трпи презир и надај се, мила моја домовино. 
Ти си презрена, али твоју чедну главу 
Не обавиј а венац ни нечистог богатства 
Ни срамне славе. 
С временом ћеш већа ти постати
Али ћеш и зрелија за велике болове бити.

Никола Томазео 

Споменик Николи Томазеу у Шибенику

Никола Томазео (Шибеник, 9. октобар 1802 — Фиренца, 1. мај 1874), италијански и српски књижевник, новинар и лингвист. Рекао је: „Нама Србима народне су песме једина школа из које се можемо учити чистоти језика”. Писао је углавном на италијанском. Био је уредник Речника италијанскога језика у осам томова и Речника синонима. Борио се за слободу штампе у Италији и за уједињење Италије под републиканским уређењем. Често је био прогањан и затваран због својих политичких ставова. Заслужан је за ослобађање Венеције од аустријске власти, па је једно време био министар просвете (1848) у једногодишњој Републици Светога Марка.

















Нема коментара:

Постави коментар