Бој на Таборишту 1815.

Други српски устанак почео је на Цвети 1815. године у Такову под вождом Милошем Обреновићем. Пламен устанка брзо се ширио нахијама Београдског пашалука због великог зулума који су Турци Османлије спроводили над српском рајом. Пошто је Јагодина била важно стратегијско место на Цариградском друму и њој се налазило повремено и до 3.000 османских војника под командом Ђерим-паше, устаници планирали да блокирају Јагодину тако што би запосели Гиље, Табориште код села Белице, и на Липару. Устаници нису успели да запоседну Гиље, већ били на обронцима Јухора и пратили покрете османске војске.

Први сукоб у Јагодинској нахији у Другом српском устанку десио се на Таборишту, после битке на Љубићу маја 1815, када је 1000 Турака под командом Тахир-Кубура кренуло у помоћ Турцима у Крагујевцу где су их устаници држали под опсадом. Турски одред је сматрао да ће лако разбити малобројне српске устанике ушанчене на Таборишту, али показало се другачије. Од 1000 Турака у Јагодину се вратило само њих 300! Милосав Дробњак из Рековца успео је да убије коња команданте турског одреда Тахир-Кубура. Устаници су одсекли главе погинулим Турцима и набили их колац, опасавши њима свој шанац.

Табориште, на ђенералштабној карти из 1894. означено као Логориште

    Крагујевачки Турци после сазнања да је турска војска доживела пораз на Љубићу одлучили су да напусте Крагујевац и дођу до сигурније Јагодине. Њих 600-700 ишли су путем право на Табориште. Устаници који су држали опсаду Крагујевца нису приметили у првом тренутку када је турски одред напустио Крагујевац, а затим се дао у потеру за њима. Сустигли су их код Таборишта у тренутку када је турски одред вршио напад на српски шанац. Преживело је 50 Турака који су побегли у правцу Јагодине. Српски устаници су заробили око 70 турских војника са њиховим командантом Ахметом Смрдибубом. Њих су Срби разменили код Јагодине за заробљене Србе. 

     Када је стигло писмо књаза Милошу Обреновићу о подвигу Срба из јагодинске нахије у тренутку када су губили битку на Љубићу, тада је жена књаза Милоша, Љубица, рекла присутнима: Видите ли шта раде људи? А ви шта сте учинили? Кецеље пашите, а ми, жене, да идемо да се бијемо! (Милићевић 1876, 190)