Зарија Поповић је српски писац и вишегодишњи учитељ српске школе у Гњилану, рођен 1856. године у истом граду. У својој приповеци Баба Гаја изнео је један случај заузимања и отмице земље неког Траје клисара од стране његових суседа Емина и Бислима. Ова приповетка је објављена 1904. године у другом делу књиге Зарије Поповића Слике из Старе Србије.
 |
| Гњилане 1925. године |
"Каква ти њива, (...) каква ти земља, каква ти кућа, какво имање ти у Турској? Ништа неје твоје, ништа не можеш ни имати!... Најбоље продај све, па иди у Србију, сачувај главу - то је доста! Живи после колико ти дао Бог; барем знаш да ћеш од свог дана умрети, кад ти је суђено, а не овако без дана, од душманске руке... Ето данас умало несам погину (...) - Препирали смо се више од два сахата. Бре хоће бит, бре неће бит. Преорао моју њиву... еј куд је остао "Побијени Камен"! У пола њиве. Толико заузео. Ја кажем: "Моје је - ево белеге"; он каже: "Не, то је моје, ево ове белеге". Бре овако, бре онако, аја. Хоће да отме, па да отме. Реч по реч... реч по реч, и мени прекипе, те му викнем; Е па узми, Емин-ага, за мало ће ти бити. Доћи ће онај (пружи руку на Србију) брзо.. брзо... па ћеш и ти, и твоја њива, и твоја кућа - овако! (Пружи длан и духну на њ). - Хајд, бре ћавур! - викну Емин-ага и ухвати пиштољ".
В. Стојанчевић, Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи 1876-1878, Београд 1998, 162.
Нема коментара:
Постави коментар