Један од најчувенијих српских књижевних критичара и
утемељивача књижевне критике у Срба, уз Љубомира Недића и Богдана Поповића,
јесте Јован Скерлић, рођен 20. августа 1877. у Београду.Његов обимни критичарски опус стао је у девет свезака чувеног дела под називом „Писци и књиге“. Свакако његово најцелокупније и најсинтетичкије дело јесте „Историја нове српске књижевности“ издата непосредно пре његове смрти, 1914, прво у скраћеном издању као средњошколски уџбеник, а онда објављена и у целини. Што се тиче остатка његовог књижевног рада, познате су студије о Јакову Игњатовићу, затим студије о књижевним епохама: „Омладина и њена књижевност“ и „Српска књижевност у 18. веку“. Ту су и огледи: „Поглед на данашњу француску књижевност“, „Уништење естетике и демократизација уметности“, као и књижевно-политички оглед „Светозар Марковић“. Свакако, немогуће је прескочити и његов рад на уредништву у Српском књижевном гласнику, који је у почетку уређивао са Павлом Поповићем, а касније сам.
Поред свог несумњивог критичарског талента и великог
рада на књижевном пољу, Скерлићев није мали ни на политичко-националном питању.
Као ђак усвајао је социјалистичке идеје, да би касније приступио Самосталној
радикалној странци. Последњих година живота истакао се и као посланик у
Народној скупштини својим радом против зеленашке „банкократије“,како је називао
тада један од горућих проблема у Краљевини Србији.
На националном пољу, показао се као један од првих
поборника идеје југословенства. Држао је предавања на многим европским
универзитетима, од којих је најзначаније оно у Прагу, десет дана пред смрт.
Писао је и националне огледе о Анти Старчевићу, једном од зачетника
великохрватске идеје, као и полемику вођену у „Српском књижевном гласнику“ за
увођење латинице у Срба.
Дописни члан Српске краљевске академиије постао је 3.
фебруара 1910, а умро је 15. маја 1914, у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар