После
мира у Једрену који је склопљен на десет година у априлу 1444. године између Османског
царства и Угарске, деспот Ђурађ Бранковић вратио се у Србију и у своју
престоницу Смедерево. Османлије су деспоту Ђурђу вратиле земље које су заузели
1439. као и 24 града. Српска деспотовина се простирала од Скадарског језера на
југу до Дунава на северу. Али убрзо након склапања мира угарски краљ Владислав
Јагелонац, по наговору кардинала Чезаринија и папе, одбацио је склопљени мир.
Исте године, у новембру месецу, покренут је крсташки поход. Крсташка војска је
под вођством краља Владислава и Јаноша Хуњадија, угарског великаша, преко
Влашке и Дунава прешла у Бугарску, где је доживела страховити пораз код Варне
на Црном Мору. Код Варне је погинуо угарски краљ Владислав Јагелонац, а
крсташка војска је била сатрвена. На угарском престолу га наслеђује малолетни
Ладислав V Посмрче, а готово сва власт у краљевини се концентрише у рукама
Јаноша Хуњадија, који је постао губернатор читаве Угарске.
 |
| Османски војник против угарског |
Период
између јесени 1444. и касног лета 1448. године, био је релативно миран. Јанош Хуњади није никако
могао да се помири са предходним губицима и са тиме да Угарска за суседе има
Османлије. Он је на све стране тражио савезнике за крсташки поход али их није
могао наћи, ни у папи, ни у Млечанима, као ни у Арагонцима. Обратио се и
деспоту Ђурђу али он је, знајући да је изузетно важно да остане у добрим
односима са османским султаном чији је вазал био, одбио ову понуду. Без обзира
на противљење српског деспота, Јанош Хуњади је решио да борбу пренесе на тло
Србије. У војсци Јаноша Хуњадија било је Чеха, Немаца, Мађара и одреда које је
послао влашки кнез. Дунав су прешли код Смедерева и после неуспелих преговора
са деспотом Ђурђем Бранковићем, наставили су уз Мораву. Деспот Ђурађ се нашао
обавезним да дојави султану Мурату II. Војска предвођена Хуњадијем, харала је и
пљачкала пролазећи кроз долину Мораве и Расине, као да се креће кроз
непријатељску земљу. Војска је прошла кроз клисуру која дели масив Копаоника и
Јастребца, а која је у народу упамћена као Јанкова клисура, по Јаношу Хуњадију.
Преко Топлице, ова војска се спустила на Косово. У исто време султан Мурат II,
стигао је из правца Софије са својом војском. Две војске, једна хришћанска а друга муслиманска састале су
се на Косову, у близини Приштине, где се 1389. године збила славна битка између
српске и османске војске. Хуњадијева војска је бројала око 24000 добро
опремљених војника, које је он, као најбогатији човек у Угарској, сам платио.
Били су добро опремљени, нарочито Немци и Чеси. Султан Мурат је на Косово довео
око 60000 људи, а главнину војске су чинили јањичари, од којих су неки били
опремљени мускетама и лака коњица. Други бој на Косову, отпочео је 17. октобра
1448. Хуњадијева војска била је боље опремљена али су је влашки одреди издали
прешавши на страну султана Мурата. Битка је трајала два дана и три ноћи.
Последњег јутра остали су да се боре само Немци и Чеси. Они су се заштитили у
свом табору, који су оградили борним колима, користећи тактику коју су
користили у хуситским ратовима. Крсташи су уништени а преживели војници су се
разбежали на све стране. Ова битка је показала да се угарска војска, по
спремности, мотивисаности и броју не може носити са османском. Неки од крсташа
су доспели до обала Јадрана, а сам Хуњади је кренуо на север преко Србије.
Заробљен је и предат деспоту Ђурђу. Деспот га је држао у ропству све док
угарски полсаници нису дошли са обећањем да у будућим сукобима са Османлијама,
угарске војске неће пролазити кроз Србију. Такође су обећали да ће исплатити
откуп за Јаноша Хуњадија у вредности од 100000 дуката, а као залог Хуњадијев
син, Ладислав, остао је у Смедереву.
Јанош
Хуњади је у српском народу остао упамћен као Сибињанин Јанко. Очигледно је овај
бој на Косову био врло упечатљив за Србе, савременике догађаја, те је опеван у
народној песми. Остале су и изреке везане за овај догађај, као што су: „Касно Јанко на Косово стиже“ и „Провео се ко Јанко на Косову.
Литература:
Историја српског
народа II, Београд
1982.
J. Sedlar, „East Central Europe in the
Middle Ages 1000-1500 vol. III, University
of Washington Press, 1984.
Д.
Т. Батаковић, Нова историја српског
народа, Београд 2002.
Нема коментара:
Постави коментар