ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ: КРВАВИ ПРЕДИЗБОРНИ СКУП У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ 1923.

 Након стварања радикалско-демократске коалиције и формирања Пашићеве владе 1. јануара 1921. године, усвојен је Видовдански устав. Ипак, сарадња демократа и радикала није дуго трајала. Постојали су озбиљни сукоби унутар саме Југословенске демократске странке. Пречански део демократа (окупљени око Светозара Прибићевића) је био за унитарну Краљевину СХС док су демократе са простора кумановске Србије (окупљени око Љубе Давидовића) били и за сарадњу са Хрватско републиканском сељачком странком (ХРСС) само да би радикале збацили. Поред унутрашњих сукоба демократе су имале и сукобе са радикалима око различитих ресора и државне политике. Преговори председника демократа, Љубе Давидовића, и Хрватског блока донели су крај овој коалицији.

 Средином децембра 1922. године вођа радикала Никола Пашић вратио је мандат витешком краљу Александру I Ујединитељу који је мандат за састављање владе опет дао Николи Пашићу али овог пута влада је била чисто радикалска. Краљ је одлучио и да су за решење кризе потребни избори и заказао их је за 18. март 1923. године. 

 У току три месеца ређали су се предизборни скупови са различитим сукобима између парапартијских одреда. Радикали су добили 108 посланика од 312, ХРСС 70, демократе 51, Словеначка људска странка 21, Југословенска муслиманска организација 18, турско-арнаутски савез "Џемијет" 14 посланика. 

 Након ових избора радикали формирају чисту своју владу која је потрајала до 1924. Следећи на реду су били општински избори у августу 1923. године.

 У Косовској области (Краљевина СХС је априла 1922. подељена на 33 области) међу српским живљем најјаче су биле Народна радикална странка и Југословенска демократска странка, док је међу муслиманским живљем (Турци и Арнаути/Албанци) најбоље стајао Џемијет. Вођство Џемијета, сачињено од муслиманских феудалних земљопоседника који су своју економску и политичку моћ стекли у Османском царству, сарађивало је са качачким покретом и одржавали контакте са фашистичком Италијом, желећи да одвоји делове Јужне Србије и припоји их албанској држави. 

 Организација југословенских националиста (ОРЈУНА) је сматрала Џемијет спроводитељима политике фашистичке Италије и жестоко им се супростављала. Сама ОРЈУНА настала је 23. марта 1921. у Сплиту и најјача упоришта је имала у Далмацији, Словенији и Војводини, где су Италијани и Мађари имали своје претензије. Од 1922. године ОРЈУНА је почела да ствара своје центре и у Јужној Србији (Косовска Митровица, Лесковац, Врање, Приштина, Скопље, Кичево и Битољ). У Косовској Митровици одбор је направио Алекс. Видовић фебруара 1922. године. 

 Пошто су качаци и припадници ВМРО-а вршили сталне нападе на становништво и безбедносне структуре Краљевине СХС онда је ОРЈУНА формирала своје Акционе одреде и на простору Јужне Србије. Треба нагласити да су на подручју Јужне Србије у вођству ОРЈУНЕ били представници и Народне радикалне странке и Југословенске демократске странке. Акциони одреди ОРЈУНЕ нарочито су ојачани успостављањем званичне сарадње са Удружењем четника За славу и част отаџбине 1923. године. Велики челник (главни заповедник) Акционих одреда постаје четнички ветеран Илија Трифуновић Бирчанин. 

За датум оштинских избора одређен је 19. август а Џемијет је на дан самих избора организовао свој митинг у Косовској Митровици. Орјунаши озлојеђени због погибије вође Јована Миховића приликом напада Џемијета у Косовској Митровици и Скопљу организовали су напад на скуп Џемијета. Заједно са орјунашимма из Приштине и Скопља напали су предизборни скуп Џемијета и том приликом ликвидирали ватреним и хладним оружјем 14 учесника скупа.

Иде ОРЈУНА

О том догађају извештавао је лист Време 20. августа другачије: "Као и избори за Народну Скупштину, тако и јучерашњи општински избори нису прошли без крви у Јужној Србији. После неколико већих сукоба у Приштини између Срба и Турака, у  којима је рањен и џемијетски посланик Ферат - бег Драга, дошло је јуче прилоком општинских избора до праве крваве битке у Косовској Митровици. Вести које отуда стижу говоре да је био и већи број мртвих и рањених. Наша редакција је у току ноћи примила ове извештаје:

Косовска Митровица, 19. августа, 7 часова вече. - Дан општинских избора био је дан незапамћенога крвопролића у нашој вароши. Муслиманска руља, окуражена успехом у Приштини, напала је са оружјем на лојалне грађане митровачке. Џемијетски посланик Ферат - бег Драга организовао је напад. Муслиманске гомиле биче су већ припремљене за напад, и свима је било издељено оружје. Према већ напред добијеном наређењу од Ферат бега, муслимани су изазвали на улици свађу, која се брзо претворила у тучу. Муслимани су се одмах разлетели наоружани по улицама и напали су на све хришћане које су срели. Срби су на то истрчали из кућа, да бране своје, и развила се права огорчена битка, која је трајала неколико часова. Пуцњава се разлегала по улицама. Тукло се по улицама и из кућа. Само са наше стране има око 25 тешко рањених, међу којима је један адвокат, неколико чиновника, трговаца, занатлија и студената. Број мртвих још није утврђен, али је знатан. Огорчење је достигло врхунац. Очекује се да ће се сукоби сваког часа наставити. Полиција, је привремено, успоставила ред." 

 У листу Време овај крвави догађај помиње се и 21. и 22. августа, чак су известили да је о томе разговарано на седници Министарског савета, да су Срби изазвали нереде, да је погинуло 6 муслимана али да су избори одржани без икаквих проблема.

Дневни лит Правда 20. августа доноси вест о крвавом сукобу и напомиње у свом чланку Турци убијају у Косовској Митровици да је погинуло 8 Турака и 7 Срба. Следећег дана излази чланак у Правди под  насловом Турски терор на Косову са поднасловом Режим је дао Џемијету право да убија Србе где је у опширно чланку објашњен настанак проблема између демократа и Џемијата у Приштини уз оптужбе на рачун радикала уз навођење кратког објашњења да је сукоб у Косовској Митровици настао када су Срби добацили Ферату - бегу Драги и његовим следбеницима "доле" на шта су они повадили револвере и пуцали на окупљене Србе. И у кратком чланку где представља телеграм из Косовске Митровице, лист Правда оптужује радикалски режим да покушава да окриви Србе за крвави догађај. Правда 23. августа преноси телеграм агр. повереника Протића да су Турци извели напад на миг Ферат - бега а да је он тендециозно оптужен за издазивање сукоба.

 Дневни лист Политика о овом сукобу преноси протест грађана српске националности 20. августа: "После оног хајдучког напада у Приштини Ферат бег окуражен апсолутном равнодушушношћу власти, организовао је још дивљачнији напад данас овде на дан избора. Своје заведене масе наоружао је за изборе како би изазвале неред, који се због крајње затегнутих односа претворио у крвави пир. Сам Ферат бег пуцао је са прозора своје куће. Тражимо најенергичније заштиту наших живота, које ћемо у противном по најскупљу цену почети стављати на олтар слободе скупо плаћене. ГРАЂАНИ". У броју од 21. августа Политика доноси извештај из Косовске Митровице у коме за почетак крвавог догађаја се оптужују Турци и Арнаути. Наводи се и да су полицијске власти утврдиле да су Турци започели пуцњаву на биралишту. Следећег дана Политика је известила да су у Косовску Митровицу стигли генерал армије Терзић и начелник јавне безбедности Ж. Лазић и да војска чува кућу Ферат бега, али да је сам Ферат бег послао Арнауте на освету. У истом тексту наводи се да су нађена још четири турска и арнаутска леша, поред јучерашњих десет, али да се сматра да то нису тела страдалих у уличним борбама него да је посреди освета између самих Арнаута. Политика у броју од 23. августа наводи да су због дешавања у Косовској Митровици качаци почели у Дреници да нападају локалне жандарме. Ипак, већ 24. августа Политика разбојништва арнаустских банди која су у Мушутишту убила четворицу Срба, Здравка Спасића, Станимира Живковића, Станислава Спасића и Драгутина Спасића, не повезује са догађајима у Косовској Митровици.

Новине:

Крвава изборна туча у Косовској Митровици, Време, 20. август 1923, стр. 3

Истрага о тучи у Косовској Митровици, Време, 21. август 1923, стр. 4

Крв у Косовској Митровици, Политика, 20. август 1923, стр. 4

Крв у Косовској Митровици, Политика, 21. август 1923, стр. 2

После окршаја у Митровици, Политика, 22. август 1923, стр. 2

Акција косовских одметника, Политика, 23. август 1923, стр. 2

Разбојништва се продужују, Политика, 23. август 1923, стр. 4

Турци убијају у Косовској Митровици, Правда, 20. август 1923, стр. 1

Турски терор на Косову, Правда, 22. август 1923, стр. 1

Још о косовској трагедији, Правда, 23. август, стр. 2

Литература:

Василије Драгосављевић, Организација југословенских националиста у Јужној Србији (1921-1929), Лесковачки зборник 63 (2023), 189 - 207.

Василије Драгосављевић, Српска национална омладина - СРНАО: Идеологија - Пракса - Исход, Лесковачки зборник 65 (2025), 215 - 232.

Василије Драгосављевић, Идеја фашизма у Краљевини СХС, Организација југословенских национаиста (1921-1929), Београд 2020.

ПРЕПУНА САЛА НА ТРИБИНИ „КОСОВСКИ ЗАВЕТ” – ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВИЋ ГОВОРИО У ЈАГОДИНИ

 

У препуном Парохијском дому Старе цркве у Јагодини, у организацији Архијерејског намесништва Беличког и Српске омладинске културне организације „СОКО”, а уз благослов Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског господина Јована, одржана је трибина „Косовски завет”, на којој је говорио један од најугледнијих српских историчара, проф. др Милош Ковић.

Трибину је свечано отворио Мушки појачки састав „Парусија” при Старој цркви у Јагодини, извођењем композиције „Христе Боже распети и Свети”, аутора Љубомира Симовића, написане за филм „Бој на Косову”, чиме је створена посебна духовна атмосфера која је обележила читаво вече.

Уводну реч и улогу модератора имао је један од старешина Српске омладинске културне организације „СОКО”, проф. Владимир Орбовић, који је подсетио да се о Косовском завету писало још током XIX века, али да је ова тема свој пуни теоријски оквир добила тек у XX и почетком XXI века, захваљујући ненадмашним прегаоцима српске националне мисли, др Милоша Ђурића, др Жарка Видовића и проф. др Милоша Ковића.

У свом излагању, проф. др Милош Ковић говорио је о историјском, духовном и културном значају Косовског завета, истичући да је Косовска битка 1389. године изродила Косовски завет, који је вековима представљао снажан ослонац српском народу у временима страдања и борбе за слободу.

„Карађорђеви устаници били су ношени тим заветом када су ослобађали Србију од Турака”, нагласио је Ковић, указујући на непрекинуту нит историјског памћења која повезује Косово са каснијим ослободилачким покретима.

Посебну пажњу посветио је обнови Видовданске идеје почетком XX века, након Анексионе кризе 1908–1909. године.

„Видовдан, као дан Косовске битке, захваљујући Вуковим збиркама поново добија велики значај. Видовданска идеја јавља се међу млађим генерацијама са циљем да српској култури, суоченој са колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање”, истакао је Ковић.

Говорећи о културној димензији овог покрета, подсетио је и на значај стваралаштва Ивана Мештровића.

„Важан подстицај биле су скулптуре Ивана Мештровића, намењене његовом монументалном ‘Видовданском храму’. Оне су препознаване као уметнички израз Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић, односно Видовданска етика, како ју је називао Милош Ђурић, представљала је повратак херојском и жртвеном у Косовском предању”, поручио је проф. Ковић.

Након предавања уследио је разговор са публиком, током којег су присутни постављали бројна питања и учествовали у садржајној и надахнутој дискусији са предавачем.

Вече је завршено наступом Мушког појачког састава „Парусија”, који је извео чувену песму „Онамо, 'намо”, чији је текст написао књаз Никола I Петровић Његош, док је музику компоновао Фрањо Вимер.

Трибина је још једном потврдила велико интересовање јавности за теме које се тичу српске историје, духовности и националног идентитета, као и значај оваквих сусрета у неговању културе сећања и подстицању озбиљног научног и друштвеног дијалога.

Косовски завет није био само тема једног предавања. Те вечери у Јагодини, био је повод да се историја поново преточи у разговор, а предање у живу реч.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ОДРЖАНА ТРИБИНА О АРХИВИМА ОЗНЕ И ТАЈНИМ ГРОБНИЦАМА

 У Свилајнцу је одржана трибина „О архивима ОЗНЕ и тајним гробницама“, на којој је говорио научни сарадник Института за савремену историју у Београду, историчар др Немања Девић.

Трибина је изазвала велико интересовање публике, како због саме теме, тако и због првог гостовања др Девића пред ресавском публиком.

У свом излагању, др Немања Девић говорио је о механизмима и систему масовне репресије који су спровођени након ослобођења 1944. године, као и о формирању и улози ОЗНЕ у послератном терору над грађанима.

 

 

 

 

„Срећа је што се окупљамо и што овом приликом разговарамо о ОЗНИ и теми поражених у грађанском рату, али је уједно и несрећа што ни после више од осамдесет година нисмо дошли до потпуних сазнања и заокружили ту причу, како би и друштво и историјска наука могли да крену даље.

Једно од кључних питања када говоримо о Другом светском рату и грађанском рату који се наставио и после формалног завршетка рата јесте питање гробног места генерала Драже Михаиловића. То питање доживљавам као својеврстан симбол и готово референдумско питање Србије — да ли можемо да идемо напред или не. То је и симболички однос према људима чије је идеје представљао генерал Михаиловић.

То су били људи из генерације Солунаца, генерације која је предводила Србију у ратовима за ослобођење и уједињење. То су људи који су градили отаџбину, а касније били проглашени за издајнике и непријатеље“, истакао је Девић.

Он је додао да је неопходно отворено говорити о темама које су деценијама биле прећуткиване.

„Да ли је могуће да су ти људи и после осамдесет година и даље народни непријатељи, а да им народ пева песме на окупљањима и весељима? Неки од њих били су велики задужбинари, градили су цркве и оставили дубок траг у својим срединама. Ипак, по њима се не зове ниједан вртић, школа, улица или трг.

Зато не треба ћутати, већ говорити на оваквим трибинама, ма колико теме биле тешке и неугодне. Суочавање са причом о ОЗНИ и Другом светском рату заправо представља повратак српском историјском континуитету, обнови заједнице и разумевању сопствене прошлости.

Слобода ће доћи оног тренутка када ОЗНА престане да буде табу тема и када о њој више не будемо говорили шапатом. Верујем да смо вечерас у Свилајнцу направили један симболичан корак у том правцу“, поручио је Девић.

На крају трибине, присутни су постављали питања и водили срдачан и садржајан разговор са предавачем.

Медијски покровитељ трибине био је Свилајнац online. 

Трибину је организовала Српска омладинска културна организација СОКО, ово им је уједно било и прво представљање у Свилајнцу, а публици је најављено да ће у наредном периоду бити организовано још трибина и културно-образовних програма на различите теме.

 

 

 

Линк целе трибине мижете погледати овде:

 https://youtu.be/gl1wc0_NxH4

 

СОКО: Скандалозно скрнављење бисте Сретена Аџића – захтевамо хитну реакцију надлежних

 📜 САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ СКАНДАЛОЗНОГ СКРНАВЉЕЊА БИСТЕ СРЕТЕНУ АЏИЋУ

Српска омладинска културна организација СОКО најоштрије осуђује вандалски чин скрнављења бисте Сретена Аџића у Јагодини и захтева хитно утврђивање одговорности и санкционисање починилаца.

Као организација настала на Факултету педагошких наука у Јагодини, чији су оснивачи већином свршени студенти ове установе, не можемо остати неми пред нападом на симболе образовања, културе и националног достојанства.

Оскрнављена је биста човека који је утемељио Учитељску школу у Јагодини и оставио неизбрисив траг у српској просвети. Сретен Аџић није био само педагог — био је пример пожртвованости и човечности. У време Првог светског рата, учитељску школу претворио је у ратну болницу, док је као отац поднео најтежу жртву, изгубивши свог малолетног сина Милована.

Зато је овај чин више од обичног вандализма — он представља удар на вредности које као друштво морамо да бранимо.

Посебно забрињава чињеница да се овакви напади дешавају на месту које треба да буде простор знања, васпитања и поштовања историје. Биста се налази у дворишту Факултета педагошких наука у Јагодини, што овом догађају даје додатну тежину и озбиљност.

Очекујемо од надлежних органа да без одлагања идентификују и казне починиоце. Ћутање и нечињење у оваквим случајевима представљају опасан сигнал да је скрнављење културних и историјских симбола прихватљиво — а то не смемо дозволити.

Позивамо јавност да јасно стане у одбрану наших вредности, јер ако данас ћутимо на овакве поступке, сутра ћемо остати без онога што нас као народ одређује.

Старешинство
Српске омладинске културне организације СОКО

 

Оскрнављени споменик Сретену Аџићу

 

ТРИБИНА: ЈАГОДИНСКА СТАКЛАРА – 180 ГОДИНА ИНДУСТРИЈЕ У СРБИЈИ

      У новом парохијском дому Старе цркве у Јагодини одржана је трибина поводом 180 година од оснивања прве српске стакларе и почетка индустрије у Србији, на којој је говорила историчарка уметности и музејски саветник Завичајног музеја у Јагодини, Јасмина Трајков.

       Трибину су организовали Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО, са циљем да се јавности приближи богата индустријска и културна историја Јагодине. Догађај је изазвао значајно интересовање публике, што потврђује и добра посећеност. 

Присутне је у име организатора поздравио један од старешина СОКО организације, проф. историје, Владимир Орбовић, који се захвалио Архијерејском намесништву Беличком на сарадњи, као и Јасмини Трајков, којој је дао реч.

       Говорећи о почецима индустријског развоја у Србији, Трајков је истакла да је јагодинска стаклара представљала један од његових темеља средином 19. века.

     „Прву стаклару отворио је Аврам Петронијевић, истакнута личност политичког живота Србије прве половине 19. века. Занимљиво је да је имао и кућу у Јагодини, где су му живели родитељи и супруга, и где су му рођена деца. Код њега је долазио и кнез Милош Обреновић, који му је био кум.

      Фабрика се налазила у селу Мишевићу, на обронцима Црног врха. Главна зграда, названа ‘Стаклана’, била је изграђена од печене цигле и имала је пет пећи, од којих су две служиле за топљење стакла. У посебној згради вршена је израда стакла за прозорска окна, а за раднике и њихове породице подигнуто је више стамбених објеката. Опрема је набављена у Баварској, а мајстори су доведени из Баварске и Чешке, па је технологија израде била слична оној у чешким и баварским мануфактурама. Према сачуваним изворима, фабрику је посећивао и кнез Александар Карађорђевић. Након смрти Аврама Петронијевића, фабрика је престала са радом. Ипак, њено оснивање представљало је важан корак у развоју државе, која је у том периоду тежила економском осамостаљивању и преласку са аграрне на индустријску привреду“, истакла је Трајков.

           Она је додала да су након затварања прве стакларе у Јагодини основане још две фабрике.

       „Другу фабрику отворио је Јулије Позитовац, Србин из Пеште, а трећу наш суграђанин Нацко Јанковић. Ипак, производња није могла да задовољи потребе домаћег тржишта, па је стакло увожено, што је отежавало пословање домаћих фабрика". Предузећа су се суочавала са финансијским потешкоћама и дуговима. Након смрти Нацка Јанковића 1898. године, његов син Душан покушао је да одржи производњу и спречи пропаст фабрике, али упркос напорима у томе није успео. Тако је једина домаћа фабрика стакла продата ‘Првој српској повлашћеној фабрици стакла за прозоре’ у Костолцу“, закључила је Трајков.

Васкршња честитка

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива, односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима, како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи. Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! 

Старешинство Српске омладинске културне организације

Предавање: ИСТОРИЈА БАЛКАНА ИЗМЕЂУ САВЕЗА И СУКОБА: СРПСКО–БУГАРСКИ ОДНОСИ

ИСТОРИЈА БАЛКАНА ИЗМЕЂУ САВЕЗА И СУКОБА: СРПСКО–БУГАРСКИ ОДНОСИ

У препуној сали Парохијског дома Старе цркве у Јагодини одржана је трибина „Велике силе и српско–бугарски односи (од Берлинског конгреса до Балканских ратова)”, на којој је говорио велики пријатељ наше организације, историчар и докторанд Ненад Анжел.

Трибина је одржана поводом 140 година од Српско–бугарског рата, а организовали су је Архијерејско намесништво Беличко и Српска омладинска културна организација СОКО.

Присутне је на почетку, у име организатора, поздравио један од старешина организације СОКО, Александар Рацић, који је подсетио да СОКО постоји више од једанаест година, те искористио прилику да се захвали свештенству Архијерејског намесништва Беличког, које, како је истакао, годинама уназад пружа подршку да организација истраје на путу очувања и промоције српске историје, традиције и културе.

У свом излагању, докторанд Ненад Анжел осврнуо се на улогу великих сила у обликовању српско–бугарских односа крајем 19. и почетком 20. века, као и на шири историјски и политички контекст тог периода.

„На почетку је то био однос између српске Кнежевине и бугарског народа, а касније, оснивањем бугарске Егзархије као црквене организације 1871. године, тај однос прераста у однос између кнежевине и бугарског националног покрета. Српски и бугарски народ су два блиска народа која су делила многе заједничке вредности, али су била разједињена по питању Македоније. Највећа препрека у дипломатском смислу управо је било македонско питање, односно право на македонско наслеђе“, истакао је Анжел.

Он је додао да је почетком 20. века Балканско полуострво постало полигон за разрачунавање великих европских сила око превласти у Источном питању. У Србији је дошло до смене династија, што је додатно условило потребу за споразумом са Бугарском.

„Дана 30. марта 1904. године потписан је споразум, уз посредовање Русије у спорним питањима. Међутим, у периоду од 1906. до 1911. године, главни спољнополитички циљ великих сила на Балкану био је како ослабити и уништити Србију. Беч је сматрао да подстицањем антагонизма између Србије и Бугарске и промовисањем стварања Велике Бугарске на рачун Србије ствара неопходне предуслове за коначни обрачун са Србијом, када се за то укаже повољна прилика“, нагласио је Анжел.

Према његовим речима, подршком Бугарској у вези са Македонијом, Беч је тежио стварању стабилног окружења: независне Албаније под окриљем Монархије, Црне Горе са којом би одржавао пријатељске односе и Велике Бугарске, која би дуговала захвалност за подршку и помоћ око македонског питања.
Ипак, упркос таквим плановима, Србија је наставила интензивне преговоре са Бугарском. Тако је 13. марта 1912. године потписан Уговор о пријатељству и савезу, а од 2. до 5. маја исте године, у манастиру Буково код Неготина, потписана је и Војна конвенција, коју су потписали бугарски начелник Генералштаба генерал Фичев и министар војни Краљевине Србије Радомир Путник. 8. октобра 1912. године отпочео је Први балкански рат.

Анжел је закључио да је овај савез имао посебну историјску тежину, јер је то био једини случај у историји да су балканске државе и народи сопственим снагама покушали да реше своја национална питања.

На крају трибине, присутни су постављали питања и водили срдачан и садржајан разговор са предавачем.

Линк целе трибине можете погледати овде 

 

 

 

 

 

 

 

110 година од Мојковачке битке

 После успешног почетка заједничке немачко-аустроугарско-бугарске офанзиве под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена почетком октобра 1915. године на територију Краљевине Србије аустроугарска Врховна команда (Armeeoberkommando) тежила је да у потпуности уништи српску краљевску војску која се повлачила ка Краљевини Црној Гори и Албанији. Српска Врховна команда је 25. новембра 1915. на састанку у Пећи одлучила се на ризичан потез преласка преко планина Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније. Албанска голгота за српску војску и народ је почела и аустоугарска Врховна команда је видела прави тренутак за уништење српске краљевске војске. 

108 година од Мојковачке битке

Немачка Врховна команда се успротивила тој акцији јер није хтела да жртвује свој војнике. Аустроугарски генерал Франц Конрад фон Хецендорф покренуо почетком децембра своје трупе да изврше продор ка Чајничу, Бољанићу и Пљевљима и тако пресеку одступницу српској војсци. Велика опасност се тада надвила над српском војском. Аустроугари су своју акцију обуставили 6. децембра пошто су заузели Пљевља, али само да би прикупили још трупа. Генерал Конрад је скупио 100 000 војника и концетрисао их на продор на покоравање Црне Горе. Главни део аустроугарске војске (62. пешадијска дивизија и бригада "Шварц" из 53. дивизије), око 20 000 војника, добија наређење да изврши продор кроз линије црногорске одбране. Ове снаге под командом генерала Вилхема фон Рајнара су кренуле у заузимање једне од кључних тачака одбране, Бојне њиве. Снег је био до колена, Санџачка војска имала је око 6 500 војника и 39 митраљеза и била поприлично исцрпљена. Јуриши су се смењивали и после много мука аустроугарске јединице заузимају Бојну њиву и Улошевину, 6. јануара. Тада командант Санџачке војске, сердар Јанко Вукотић, прелази са својим штабом из Колашина право на прве борбене линије, у Мојковац. Донета је одлука да се на Божић изврши јуриш и одбаце аустроугарске трупе. Јуриши Колашинске бригаде и регрутских батаљона били су одбијена али када је сердар Јанко Вукотић убацио своју једину резерву, Дробњачки батаљон победа је постигнута. Војници Дробњачког батаљона улетели су у ровове Аустроугара на Бојној њиви и борбом прса у прса успели да их натерају на панично бекство. Са поразом се не мири генерал Рајнер и убацује своју резерву, 205. бригаду. Ипак, Санџачка дивизија је успела да се одбрани иако су борбе трајале до мрака. Српска војска је сада могла мирно да се повуче преко Краљевине Црне Горе и Кнежевине Албаније до морске обале. Нажалост, црногорска влада је одлучила да се њена војска не повуче са њом због династичких разлога. Јуначка црногорска војска је капитулирала 21. јануара 1916. године. Следећег дана трупе Краљевине Црне Горе су се предале код Подгорице. 

„Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Божићна посланица

  Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима најрадоснији хришћански празник, Божић. Наша жеља је да на свети дан рођења Господа нашег, Исуса Христа, пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав. Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива,  односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима,  како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи.  Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Предавање поводом 150. година од смрти Светозара Марковића

Српска омладинска културна организација "СОКО" у сарадњи са Гимназијом "Светозар Марковић" уприличила је 26. новембра 2025. у холу јагодинске гимназије предавање поводом 150. годишњице од смрти Светозара Марковића, политичког делатника, зачетника српске социјалистичке мисли, теоретичара економије, књижевности.

Уводничар и водитељ предавања била историчарка Ана Станковић, професор јагодинске гимназије. Она је поздравила присутне ђаке и професоре јагодинске гимназије и госте у име организатора овог предавања. Након тога, реч су узели јагодински историчари Нинослав Станојловић и мр Дејан Танић. Они су говорили о животу Светозара Марковића (1846 - 1875), његовим идејама, утицајима, књижевном стваралаштву, политичко - економским идејама и раду. Незабилазна тема је била његов живот у Јагодини, као и његове породице.

Позив на предавање о Светотозару Марковићу поводом 150. година од његове смрти

 Поводом 150. година од смрти Светозара Марковића, Гимназија "Светозар Марковић" и Српска омладинска културна организација "СОКО" позивају вас на предавање "СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ - ЖИВОТ И ДЕЛО" које ће се одржати у холу Гимназије у среду 26. новембра 2025. у 19 часова.

Говоре: мр Дејан Танић из Историјског архива "Средње Поморавље" у Јагодини и професор историје Нинослав Станојловић.

Улаз је слободан.

Позив на предавање

28. јул - Дан Града Јагодине. Цртице из јагодинске средњовековне историје

На данашњи дан,  28. јула, (по јулијанском календару 15. јула ), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Књегиња Милица, после боја на Косову 1389. године и погибије кнеза Лазара Хребељановића, заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државе.

Други помен Јагодне у писаним историјским изворима везује за једну повељу деспота Стефана Лазаревића. Наиме, деспот је у Јагодни 8. јуна 1411. године издао повељу манастиру Хиландару којом је приложио манастиру неколико села у својој држави у замену шест аделфата (доживотно издржавање) у Хиландару.

Споменик књегињи Милици у Јагодини

Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - трг, село или летњиковац владара. Ипак, највећи број историчара се слаже да је Јагодна у позном средњем веку имала статус трга. Треба напоменути да је Јагодна припадала жупи Белица која се помиње у Житију Св. Симеона (Стефана Немање). Постоји мишљење да је жупа Белица припадала српској држави већ у време великог жупана Вукана (оснивача династије Вукановић са краја 11. века), али да је дефинитивно ушла у састав тек са освајањем Стефана Немање. Саво Ветнић, познати јагодински археолог, сматрао је да се трг у Јагодни налазио око тадашње црквице (данас оронула зграда некадашње задруге "Вихор" на углу улице Вука Караџића и Иво Лоле Рибара). 

Историчари сматрају да је Јагодна једно време била део властелинства познате породице Јакшић (помињу се у народним епским песмама; некадашња улица Масарикова носи данас име Браћа Јакшић). Након што су Турци Османлије освојили Српску деспотовину 1459, Јагодна се поново помиње у вези са османским дефтером (попис) из 1476. године. Наводи се да је Јагодна припадала тимару (турски спахилук са могућим приходима до 20 хиљада акчи) хришћанина-спахије Милоша Белмужевића и да је доносила приход од 8 583 акче. У самом месту пописан је да има има 101 рајетинска кућа, 4 удовичке куће и да је досељено 26 влашких (влашких се односи на друштвени слој а не народност; слој становништва који је имао мање пореских обавеза од раје) породица. Ипак, због угарско-турских сукоба део становништва се разбежао а процењени приходи за закуп пазара у Јагодни био је 2600 акчи. Забележено је да су постојале и две воденице у Јагодни, једна рајетинска а друга је припадала нечијем хасу (турски спахилук са могућим приходима преко 100 хиљада акчи).  На основу овог дефтера можемо сматрати да је у Јагодни живело отприлике 600-700 житеља. 

Већ на дефтеру из 1516. године у Јагодни имамо 98 рајетинских кућа, две удовичке куће и 26 неожењених мушкараца. Саво Ветнић је сматрао да се у османско доба трг налазило на падини испод Црвеног брда, између Вољевачког потока и Лозног расадника. Током изградње фабрике "Елмос" нађен је дубровачки новац, а током проширења Лозног расадника, после 1945, нађен је млетачки новац из 17. века. На раскршћу путева између Јагодине, Багрдана и Доњег Штипља налази се потес који има назив Панађуриште где су налажени археолошки остаци од 12. до 18. века.

 Статутом Града Јагодине који је донела Скупштина Града Јагодине 2008. године за Дан града је узет датум првог помена Јагодине - 28. јул.

Истраживачи из 19. века о јагодинској средњовековној историји

Милан Ђ. Милићевић о старинама у Јагодини 

"У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака, а стоји и једна лепа џамија, од тесаног камена, што је, наравно, сведок њихове некадашње моћи у овој моравској питомини. На Ђурђевом брду, више саме Јагодине, имају неке развале од некаквих грађевина: мисли се да су то били двори Ђурђа деспота, од кога је и име том брду остало." (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 181-182)

 Пуковник Јован Мишковић о старинама у Јагодини 

"На Ђурђевом брду било је неких остатака, за које се прича, да су ту били двори Ђурђа деспота, по коме се и ово брдо прозвало. У Јагодини, налазе се такође знаци неких старинских грађевина." (Ј. Мишковић, Кратки опис Јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 64 (1885), 221)

Феликс Каниц о старинама и историји јагодинској 

"Па ипак, Јагодина има богату историјску прошлост. Оруђе које je нађено код оближњег, 3 km удаљеног Буковча сведочи да су овде људи били настањени већ у праисторијско време. Из које епохе потичу зидови који се виде на североисточној периферији Јагодине, показаће детаљнија истраживања њихових темеља. Према једном старом плану у бечком Ратном архиву закључујем да je паланка настала на античким остацима. Постојање Јагодине у време средњовековне Србије потврђује једна хрисовуља деспота Стефана Високог, послата манастиру Хиландару, a датирана: Јагодина, 20. јуна 1441.1 У доба Турака варош je представљала важну саобраћајну тачку. Од Београда до ње стизало се четвртог дана. Дерншвам (1553) и путник Швајгер (1577) помињу Јагодину као велико, лепо место. Тада je у њој било 4 караван-сераја и 2 џамије са мермерним чесмама. У исто време Герлах je тамо нашао једног бега који je код Јагодине у три села населио многе Угре с њиховим породицама. Царски изасланик je коначио код једног Турчица који се хвалио да je Мухамедовој вери привео више хришћанских девојака. У следећем столећу изгледа да je Јагодина заостала. Према Хаџи-Калфи, она je тада имала само једну џамију и једно купатило. И поред тога, остала je стратегијски важно место, за које су се у ратовима Аустрије са султаном често водиле битке. Из тога времена потиче поменути план у бечком Ратном архиву на коме je јагодинска паланка показана као дугуљаст правоугаоник са бедемима и са шест кула. Mon. serb., 569. 39 Србија, земља и становништво 609 238 У славном походу 1689. под Емануелом Баварским, принц Лудвиг Баденски je, оперишући самостално, са својим корпусом од 24000 људи код Јагодине изненадио готово двапут јачу турску главнину. Турци су веровали да je царска војска још под Смедеревом, па су у првом страху напустили свој положај, оставивши комору. Киша која није престајала учинила je непроходним подводно моравско земљиште и спречила успешно гоњење. Док je царска пешадија код оближње Баточине копала шанчеве да би осигурала свој логор, коњица je под Пиколоминијем и Ветеранијем разбила турску коњицу (12000 људи) под младим татарским ханом, која je била и претходница војске великог везира. У заштити шанца појачаног једном притоком Мораве, Турци су заузели положај насупрот царској војсци; вештим маневрима маркграф их je ипак збацио са тог положаја (30. августа) и гонио све до Ниша. Три хиљаде Турака je изгинуло, a 108 топова, 1000 камила и цео логор пали су као плен у руке Аустријанцима. И следеће године je Јагодина остала главно упориште царске армије. Из Јагодине je 1737. маршал Зекендорф упутио објаву рата изненађеном нишком паши. Царска пешадија се кретала према турској граници старим војним путем преко Гроцке, Колара, Баточине и Багрдана, a коњица преко Паланке и Јагодине. За марш од Београда до Јагодине требало je једанаест дана; много времена чак и кад се узму у обзир тадашњи лоши путеви и велика јулска жега. У рату Аустрије и Русије са Турском 1789. године хришћанско становништво Србије je, као и ранијих година, било наклоњено својим ослободиоцима. Капетан Коча, њихов најистакнутији вођ (рођен у селу Пањевцу, северно од Јагодине), извојевао je са својим ратницима многе победе, a кад je пуковник Михаљевић после освајања Београда стигао с једним одредом добровољаца у Јагодину, заузет je и тамошњи редут. Муслиманско варошко становништво je побегло у Карановац, али се после Свиштовског мира вратило. Мало je градова у Србији који су после тога обест још безобзирнијих јаничара и дахија јаче осетили од Јагодине, и зато 1804. године нигде није тако радосно дочекан Карађорђев позив на устанак, иако je турска посада у Јагодини била после београдске најјача. Злогласни Фочић Мехмед-ага запретио je »хајдучком гнезду« да ће га сравнити са земљом. У почетку су слабији устаници подлегали непријатељској надмоћи, али кад су Карађорђеве чете приморале Турке да се боре на разним странама, они су, после неколико изгубљених битака, морали да напусте Јагодину. Кад je султанова војска 1809. победоносно продирала десном обалом Мораве, Јагодинци су сами запалили своју варош да je не би предали непријатељу и истовремено се окупили у шанцу на брду Липару; одатле су, у испадима, задавали надирућим Турцима такве ударце да су ови били присиљени на повлачење. Кад je Полумесец 1813. поново завладао Србијом, храбри Јагодинци су са Хаџи-Продановим четама опет покушали да je ослободе. Стога je међу 610 стотинама оних који су у Београду набијени на колац или обешени био велик број родољуба из области око Белице. Неуспели покушај није био разлог храбрима да не предузму нове. Године 1815, кад je Милош Обреновић позвао српски народ у борбу, раја Црног врха je код Белице ископала шанац, на који je без успеха јуришао Тахир-паша, који je из логора Ћерима Бошњак-паше код Јагодине био послат у помоћ опседнутим крагујевачким Турцима. »Бежите, ђаури, бежите«, довикнуо je браниоцима шанца. Али тада одјекну један хитац, његов коњ паде, и после огорчене борбе Турци побегоше. Многи су остали на бојишту, 70 их je заробљено. Вест о победи стигла je Милошу у тренутку кад су његови људи, које je ћаја-паша из Чачка био добро притиснуо, већ били клонули духом и били спремни да напусте шанчеве на Љубићу. Кад je вест гласно прочитана, Милошева храбра жена, потоња кнегиња Љубица je узвикнула: »Видите ли шта су Јагодинци урадили? A ви? Припашите кецеље и пустите нас жене да пођемо у бој!« И касније, код Ћуприје, Баточине и на другим местима истицали су се борци из овога краја. Са њиховог утврђеног положаја на Таборишту Милош je започео преговоре с Марашли-пашом који су довели до коначног ослобођења Србије од непосредне турске владавине." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 609-611) 

"...А једна велика циглана прерађује изврсну глину овога брда, чије име потиче од црквице коју je саградио Ђурађ Бранковић; хиљаду комада ове цигле стаје 12 динара. Како остаци древних зидина показују, од овог доброг материјала су прављене опеке већ у римско доба и у средњем веку." (Ф. Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века, Београд 1985, Српска књижевна задруга, 616)

Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" - 1934.

    Последњих година, у целој Европи, узнемиреност људи била је непрекидна. Тумачење узрока сваковрсних недаћа гласило је, обично: општа економска криза... Данас је јасно да није велики неред само у економским односима, него још већи у психи и главама. Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих "криза",  можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више, ни за најобичнијег савременика, није тајна. Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има. Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике, колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање, поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је, кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду. 

 ... у нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје стварање једног бољег нашег друштва. Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке. Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка ХХ века у нас између идеје јединства и наших недаћа. Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизам, трпљивост и морала. Првих година мира, нарочито при културном раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе. Било је воље, рада, ширине у нас. Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте... Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички  завршетак досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба и једина нада...

Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа.

Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја.

Милош Црњански, "ИДЕЈЕ" (уводник), Идеје бр. 1 (1934)

О Јагодини 25. август 1937.

Кратак текст о напретку Јагодине писао је лист Време у броју од 25. августа 1937. године под називом Јагодина напредује...

Текст можете наћи на овој повезници: Јагодина напредује...

Јунаков гроб, песма Илије Будровца

 Ова песма Илије Будровца објављена је у часопису Босанска вила 1899. године и посвећена је сежању на Косовски бој 1389. године како се треба уздигнути против стране власти.

28. јул - Дан града Јагодине

 На данашњи дан, 15. јула (по јулијанском календару), 1399. године први пут је поменут у писаним изворима наш град Јагодина. У разрешници рачуна, коју су издали монахиња Евгенија (књегиња Милица) и њени синови Стефан и Вук, дубровачком трговцу Живулину Станишићу, десет година након Косовског боја, стоји да је она издата у "Јагодној". Чувени српски историчар, Михаило Динић (1899-1970), указује да није сасвим сигурно шта је Јагодина тада представљала - град, село или летњиковац владара. Књегиња Милица после боја на Косову 1389. године заједно је владала са својим синовима док они нису преузели вођење државом.

Отада је прошло 625 године. Град Јагодина обележава 28. јул као дан града.

Литература и извори:

А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића, Београд 2007, Чигоја

С. Ћирковић, Осумњичене повеље књегиње Милице и деспота Стефана, Историјски часопис 6 (1956), 139-152.

Васкршња честитка

 Драга наша браћо и сестре, старешинство Српске омладинске културне организације "СОКО" честита свим православним верницима Васкрс. Наша жеља је да на свети дан васкрса Исуса Христа пожелимо свим нашим грађанима мир, здравље и љубав.

Наше жеље у овој години су да се наша омладина тргне из дубоког сна и да се врати својој историји, традицији, култури и вери, јер онај ко не познаје своју прошлост не може имати путoказ у будућност. Искрено се надамо да ће кренути да јача јединство и саборност, јер је то једини услов за јачање нашег колектива, односно друштва. Време је да кренемо да праштамо једни другима и да нa сваки начин гледамо како ћемо помоћи једни другима, како би превазишли све проблеме које имамо и који нас очекују. Ово је празник мира, љубави, праштања и давања. Потребно је да штитимо и помажемо једни друге. Када помогнемо неком другом помажемо себи. Нека нас љубав Божија води ка спасењу, миру и радости. 

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ-ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! 

Старешинство Српске омладинске културне организације

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК 1. И 2. МАЈ 1995. - АГРЕСИЈА НА ЗАПАДНУ СЛАВОНИЈУ - ДЕО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

 Пре 29 годинa, 1. маја 1995, хрватске снаге извршиле су напад на област Западне Славоније која је била део Републике Српске Крајине. Операција Блесак, како је име овe агресије, трајалa је два дана и започета је у раним јутарњим часовима 1. маја 1995. године, артиљеријском паљбом хрватских трупа на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Ово подручје било је под заштитом Уједињених нација, али то није спречило хрватску војску и полицију да изврши напад. Наиме, јордански контигент "плавих шлемова" требао је да спречи нападе хрватских снага на српску Западну Славонију, али уместо тога једноставно се повукао у своје базе.

ОПЕРАЦИЈА БЉЕСАК - ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ ТРАЈЕ

    Треба додати да је тада на снази било примирје потписано између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана јануара 1992. године. Хрватске снаге са 16 000 војника и полицајаца ушле су у "тампон зону" у 6 часова изјутру 1. маја 1995. године. Овим брзим нападом окружени су Пакрац и Окучани у којима је тада било око 6 000 Срба. Однос снага је био 4 према 1 у корист хрватских трупа. Спаса за Србе није било, 15 000 их је протерано док је према подацима Документационог-информативног центра "Веритас" 283 убијено. Сви Срби нашли су склониште у Републици Србији.

    Као одговор на ову акцију хрватских снага српска артиљерија је бомбардовала Загреб, 2. и 3. маја 1995. године и том прилико је страдало 6 Хрвата. За то бомбардовање некадашњи председник Републике Српске Крајине Милан Мартић добио је 35 година затворске казне. За Операцију "Блесак" нико није одговарао....