Ненад Николић - Кримски рат

 Узроци избијања Кримског рата Кримски рат био je сукоб између Русије на једној страни и алијансе на другој страни коју су сачињавале: Велика Британија, Француска, Османско царство и Краљевина Пијемонт, вођен око тога ко ће економски и политички владати на Средњем истоку када Османско царство буде ослабило. Сукоб су подстакли Британци, јер су схватили да би превласт Русије уздрмала европску равнотежу сила, а такође би штетила британским економским интересима на Средњем истоку. Ниске царине које су важиле на територији Османског царства, учиниле су та подручја идеалним тржиштем за британску готову робу, као и главним извором јефтиних сировина и хране. Подржавала је Мустафа Решид-пашу и веома активно бранила царство од свих који су га желели уништи. Зато је она током Кримског рата и постала најнепомирљивија противница Русије и екстремна заговорница потребе да буде потпуно и неповратно уништена. Што се тиче руске стратегије, она се заснивала на процени да је западна Европа исцрпљена и неспремна да брани Турску, и да се то треба искористити за решавање Источног питања у корист Русије. Сматрало се да Француска, после политичких потреса који су се у њој наставили и након револуционарних збивања , у вези са проглашењем царства, неће бити у стању да се супротстави Русији. Исто се сматрало и за Аустрију, због њене тренутне слабости изазване мађарском револуцијом. Русија је као главног и највећег противника видела у Великој Британији, за коју се сматрало да никад не улази у континенталне ратове без јаких савезника. Ипак су Руси предузели кораке да би издејствовали сагласност Британаца како би се уништио „болесник на Босфору”. Руска иницијатива је пошла од захтева да Русији буде признато право верско-политичког протектората над свим хришћанима у Турској, какво је још по одредбама Кучук-кајнарџијског мира имала над Влашком и Молдавијом. Ову идеју је руски цар први пут поменуо Енглезима приликом своје посете Лондону 1844. године, али они тај захтев нису прихватили. Знали су да би протекторат над хришћанима значио протекторат над Турском и били су решени да то не допусте Русима. Онда је цар изашао пред британског амбасадора Сејмура са иницијативом да се Русија и Енглеска договоре око поделе османског наслеђа у случају пропасти Турске. Енглези нису прихватили овај захтев, али је руски цар стекао утисак да они нису били спремни да ратују због Турске. Тако је одлучено да се крене у офанзиву против Османлија. Препирка око светих места Сукоб око светих места у Палестини је био искра због које је касније избио рат. Силе су настојале у томе да појачају свој утицај на султанове немуслиманске поданике, пружајући заштиту свештеницима својих штићеника у Светој земљи. Француска је подржавала римокатолике, а Русија православне. У Палестини су се различите вере и секте сукобљавале и надметале у својим настојањима да контролишу сваки поступак повезан са хришћанским местима. Султан је на све начине гледао да не дође у сукоб ни са једном од сила. Цар је тражио од султана не само повластице у светим местима, него и нови уговор којим би Русија добила право да штити све султанове православне поданике у замену за подршку против Француске маја 1853. године. У почетку је султан попуштао руским захтевима, али чим се британски амбасадор Стратфорд вратио у Цариград, наговорио је султана да постави Мустафу Решид-пашу на место министра спољних послова маја 1853. године и тада га је уверио да одбије руске захтеве. Цар се осећао превареним и био је спреман да објави рат, али га је његов министар спољних послова, Неселроде, упозорио да ће се, у случају да нападне, бити приморан да се бори против целе Европе. Уместо тога цар је 31. маја 1853.. упутио у Цариград свог ађутанта, кнеза Мешњикова, са ултимативним захтевом да ће руска војска да окупира кнежевине Молдавију и Влашку ако се не удовољи његовим захтевима. Британија и Француска су се отворено успротивиле овом руском захтеву, и дале су подршку одбијању истог. Британскoj флоти је било заповеђено да се укотви на улазу у Дарданеле, а Стратфорд је добио овлашћење да је позове у Цариград у случају руског напада. Обострано потцењивање је довело до општег европског рата. Цар је сматрао да ће се Британци повући и 2. јула је његова војска прешла реку Прут и започела окупацију кнежевина. Одлуку Мустафе Решид-паше да се одупре подржало је и против руско расположење народа, као и присуство британске и француске флоте. Британија се, у ствари није желела борити са Русијом, те је је стога Стратфорд наговорио Османлије на једнострану нагодбу којом би се цару потврдиле пређашње повластице за веру коју исповеда надајући се да ће тиме поништити двострани споразум који би овластио Русе да интервенишу. У међувремену су амбасадори великих сила већали у Бечу да би пронашли споразум. Одбацили су османску изјаву јер су сматрали да је цар неће прихватити и формулисали су Бечку ноту којом би султан потврдио одредбе уговора у Кучук-Кајнарџију и миром у Једрену у вези својих хришћанских поданика, а Русија и Француска би заједно гарантовале њихово испуњење. Руски цар јен оту одмах прихватио, али Порта охрабрена сталним антируским демонстрацијама на улицама Цариграда и доласком флоте из Египта у помоћ, огорчена чињеницом да је нота донесена без суделовања Османлија и послата руском цару пре него што је послата султану, одбила је да прихвати ноту, осим у случају да се нота тако измени да повластице православних свештеника и поданика потичу од султана, а да нису резултат споразума са Русима, али је то руски цар одбио да прихвати. Британска влада, надајући се да ће рат моћи да се избегне притиском на Османлије да прихвате нагодбу, наредила је својој флоти да напусти Дарданеле, али је било прекасно. 

Уз јаку подршку јавног мњења, Турска се одлучила за напад ако Руси не повуку своје снаге из кнежевина. Почетак рата и ратне операције Четвртог октобра 1853. године османски заповедник у Шумли, Омер-паша, послао је ултиматум руском заповеднику у кнежевинама, кнезу Горчакову, у коме се захтева повлачење Руса из кнежевина под претњом рата. Када нису добили одговор, Османлије су прешле Дунав и напали 27. октобра 1853. г започевши тако сукоб и не чекајући на службену објаву. Истовремено у источној Анадолији османска провинцијска армија стационирана у Ерзеруму и Карсу кренула је у јужни Кавказ против руских трупа већ ослабљених локалним устанком муслимана на челу са шејх Шамилом. Султанова ескадра бродова на којима је било на претек енглеских официра-инструктора, под командом адмирирала Осман-паше испловила је из Цариграда и стационирала се у луци Синопе, припремајући десант рејону Сухум-Кале и Поти. Ескадра вице-адмирала Нахимова, у саставу линијских бродова „Императорица Марија“, „Чесма“ и „Ростислав“ 11. новембра допловила је до Синопског залива , открила турску ескадру коју је чинило седам великих фрегата, три корвете и два пароброда, рапоређену у облику полумесеца, коју је покривало шест обалских батерија. Нахимов је одлучио да блокира Турке и разбије их управо ту, јер је непријатељска ескадра на отвореном мору могла бити ојачана бродовима англо- француске флоте, море било је узбуркано, снажни ветрови цепали су једра, а руска ескадра је била лоцирана на улазу у залив, не пуштајући непријатеља да изађе из њега. Можда би управо захваљујући ноћи и ветру турски бродови успели да изађу из залива, заобишавши руску флоту. Међутим, командант турских снага, адмирал Осман-паша, с једне стране, потценио је руску опасност јер се налазио под заштитом обалских батерија, а са друге стране – вероватно је преценио наде у помоћ англо-француске ескадре ако се Турци нађу у тешкој ситуацији. Помоћ, међутим, тада није стигла. Нахимову се 16. новембра придружила ескадра Новосиљцева, у чијем саставу су били бродови „Париз“, „Вел.Кнез Константин“, „Три свеца“ и две фрегате – „Кагул“ и „Кулевчи“. Са доласком тих бродова Нахимов је још снажније поверовао у неопозивост одлуке да уништи турску флоту. Замисао вице-адмирала сводила се на то, да у Синопску луку брзо уплове бродови, да се ту усидре и одлучно нападну противника са кратке дистанце. Међутим, нису само те придодате борбене снаге уливале веру, Нахимова у победу, већ и врхунска дисциплина и изузетно добри односи између официрског кадра и подређених, какви су успостављени у руској флоти, захваљујући напорима адмирала Лазарева, Корнилова и Нахимова, Уочи битке, 17. новембра, Нахимов је изложио командантима бродова план и диспозицију напада. са стањем ствари на терену, 18. новембра, на командном броду дат је сигнал: „припремити се за борбу“. Руски бродови су у две колоне кренули у Синопску луку у девет сати и тридесет минута, и отприлике до подне ескадра је стигла на позиције, на којима су сви очекивали сигнал „почети битку“. У 12:30 са првим пуцњем са турског командног брода „Ауни-Алах“ отворена је ватра са свих непријатељских бродова и батерија. Руси су, узвративши паљбу, наставили приближавање непријатељским положајима. „Брод „Императорица Марија“ засут је пројектилима, највећи део његових јарбола и палубе био је оштећен, али је он упорно ишао напред, пуцајући на непријатељске бродове. И остао је без једра у борби против турског командног брода „Ауни-Алах“. Пола сата након почетка борбе артиљерија са „Императорице Марије“ запалила је „Ауни-Алах“, који је избачен на обалу. Након тога „Императорица Марија“ је концентрисала своју ватру на фрегату „Фазли-Алах“, која се убрзо запалила и насукала у плићаку наспрам града...“ Борба је трајала око пет сати. Источни рат у целини почео је успешно за Русију: на Кавказу је руска војска успешно онемогућавала офанзиву Абди-паше на Александропољ и Тифлис, код Баш- Кадикларе руски корпус са 10 000 бораца под командом генерала Бебутова разбио је главнину турских снага, које су бројале више од 35 000 војника, у Синопској бици, где је уништена скоро целокупна турска флота, уништене су такође све обалске батерије и утврђења, непријатељ је изгубио 3000 људи; преживео је једино адмирал Осман-паша са 250 људи посаде, који су заробљени и одведени у Севастопољ. Британија и Француска су одмах после турског пораза објавиле рат Русији, 28. Марта 1854 започевиши сукоб. Руси су кренули у главну офанзиву преко Дунава. Зазузели си Ибраил, Исмаил, Хршову и Констанцу, окупирали Добруџу и следили Омер-пашину армију која се повлачила према Шумли, Варни и Силистрији, који су биле главне тачке османског отпора. Француска армија дошла је у Галипоље 31. марта с принцом Наполеоном, који се искрцао са својим трупама. Британска војска стигла је под командом лорда Реглана, и била је смештена у Селимије-касарнама у Ескудару. Пре него што су савезници стигли на фронт, Руси су заузели Силистрију. Британске и француске трупе су намеравале да пређу Дунав према Одеси, али је аустријска окупација кнежевина учинила овај подухват немогућим, па су савезници одлучили да уместо тога нападну Крим и униште руске поморске снаге у Црном мору да би их лишили базе за могући напад на Османлије са севера. Пруска се придружила савезницима, надајући се новим добицима на северу. 

Детаљ панорамске слике слике Опсада Севастопоља (1904), Франц Рубоа 

Прво искрцавање било је у близини Севастопоља 14. септембра 1854. да би се извршиле припреме за опсаду града. Међутим 20. септембра је дошло до битке код Алме, британском војском је командовао гроф Реглан, француском је командовао Сен Арно, а руском принц Мешњиков. Битка код Алме - Датум почетка битке : 20. септембра 1854. године - Место битке : полуострво Крим у Украјини - Учесници битке : Британске, француске и турске трупе против Империјалне р уске армије - Генерали армија : Генерал лорд Реглан командовао Британском армијом, генерал Сен Арно командовао Француском армијом, принц Mеншиков командовао Руском армијом Величина армија : Британска армија се састојала од 26.000 пешадинаца, 1.000 кoњаника, и 60 топова. Француска армија је била сачињена од 28.000 пешадинаца, 72 топова, без коњаника. Турска војска се састојала од 7.000 пешадинаца, са непознатим бројем топова и без коњаника. Руску армију су чиниле 33.000 пешадинаца, 3.400 коњаника, и 120 топова. - Победници ове битке : Британци и Французи - Британски борбени поредак Командант на челу Британске армије: Маршал Лорд Реглан Командант на челу дивизије пешадинаца: Генерал Лорд Лукан - Француски борбени поредак Команданти четири дивизија: Генерал Боскет, Генерал Канробер, Принц Наполеон, и Генерал Фореј Ток битке: Британске и француске трупе су дошле на Кримско полуострво 14. септембра 1854. године, са намером да заузму руску поморску базу Севастопољ, на југозападу полуострва Крим. Савезничке војске – британска, француска, и турска – започеле су марш јужно од места у које су прво дошле 19. септембра 1854. Окршај се догодио када је савезничка војска прешла реку Булганек првог дана марша од 25 миља ка Севастопољу. Како су се Руси повукли са брда изнад реке Булганек, Лорд Лукан настојао је да их гони тзв. Лаком Бригадом коју је предводио, али Лорд Реглан му је наредио да се повуче. Савезничке трупе су поставиле логор поред реке. Руски генерал, принц Меншиков, одлучио је да постави своју војску на реци Алми, желећи да искористи узвишења дуж јужне обале Алме. 20. септембра 1854. савезничке трупе су наставиле са маршом у истој формацији. Око поднева, ратни брод који се кретао испред својих армија започео је са бомбардовањем на обали. Убрзо, стигле су и савезничке трупе које су марширале копном. На узвишењима, на супротној страни Алме, налазиле су се руске трупе у пуном саставу, са чврстом намером да одбране Севастопољ. Главна формација Меншикове војске налазила се на брду Кургане, испред срца британске војске, састављена од артиљеријске јединице од осам тешких топова. Ови топови били су жариште руске одбране и постали су познати као « Велика руска артиљерија ». У почетку борбе, Меншиковом руководству је недостајало снаге. Руси су имали проблема са ојачавањем својих снага. Тешки топови на брду Кургане су били на челу грудобрана са превасходним циљем да зауставе оружје да се котрља низ брдо, а не ради заштите брда. Није била смишљена стратегија како задржати Французе ван обалских узвишења или како заштитити руску војску од поморског напада. Савезнички план, договорен између Реглана и Сен Арноа, био је да Французи започну битку под окриљем флоте. Дивизија предвођена Боскетом кренула је приобалним путем, путем који је водио до села Алматамака, једног од три села на том делу реке Алме. Канробер прешао је Алму западно од Алматамака, и попео се на тзв. Телеграфско брдо на којем су се налазили руски топови, шаљући оружје одатле осталој војски на путу Алматамак. Генерал Сен Арно послао је поруку лорду Реглану затраживши да Британци започну напад на главне руске позиције, на коју је Реглан одмах реаговао пославши наређења свим командантима својих дивизија да лансирају напад. Тада се догодио један необичан случај који осликава невероватну екцентричност лорда Реглана. Остављајући своје генерале да започну са нападом, лорд Реглан их је оставио да би отишао са својим особљем преко реке и дошао до друге стране Телеграфског брда, посматрајући британски напад са позиције иза руских линија. Британска пешадија полако је напредовала заузимајући линију од села Бурлиук до села Таркханлар, два од три поменута села на том делу тока реке Алме. Артиљеријска јединица тешких руских топова на Курганском брду отворила је ватру ка напредујућим британским војним јединицама. Међутим, то није зауставило британске трупе које су полако прелазиле реку Алму пронашавши место које је било лако за прелазак будући да је било јако плитко. Када је дивизија изашла из реке, појурила је уз брдо на којем су се руске трупе налазиле. Срећом, брдо није лако савладиво, па чак ни за добро опремљене британске трупе будући да се састојало из неколико тераса (нивоа). Управо ти нивои су у великој мери успорили наизглед одлично осмишљен напад британских трупа. Британски пукови су ипак стигли до руских топова да би открили да су топови лоше напуњени и зато су неки морали бити уклоњени из последњег реда. У великој мери је управо та чињеница спасила британску војску од страшних губитака који су се могли догодити да су топови били добро напуњени у завршној фази ове битке. Међутим, Руси су ипак успели да натерају Британце на бег низ брдо, према реци. Реглерова позиција на нижим падинама Телеграф брда одакле је имао директан поглед на руске трупе га је спречила да оствари одговарајућу контролу над својим трупама приликом напада на Русе. Већина дивизија се налазила далеко од Лаке бригаде и нису биле способне да јој помогну приликом напада. Разлике у дубини реке и висини, и стрмини бедема утицале су на брзину којом су пукови прелазили реку и успињали се уз брдо. На крају, руска пешадија се повукла надјачана савезничком војском, марширајући ка Севастопољу. Француска војска је имала незнатан утицај на ток целе битке. Губици: руски губици – 5.709 жртава; енглески губици – 2.202 жртава; француски губици – 560 жртава. Битка код Балаклаве- 25. октобра 1854- Руске снаге на челу са генералом Липрандијем, напредовале су према луци Балаклава, да би пресекле линију снабдевања француским, турским и енглеским трупама, међутим њих је тада пресрела британска коњичка дивизија. Британски главнокомандујући, лорд Реглан издао је наредбу лакој коњичкој бригади са лордом Кардиганом да спречи непријатељске топове. Реглан је имао на уму руске топове на узвишењима изнад долине Балаклаве, Кардиган је схватио да се наредба односи на директан напад на руске топове у долини. Под ватром са оба крила и са предње стране, он и неколико коњаника успели су да стигну до руске линије пре него што су били присиљени на повлачење, при чему је 247 од 673 војника погинуло или рањено. Алфред Тенисон је у њихову част испевао песму Јуриш лаке коњице, чији су стихови Њихово није да питају зашто / њихово је да изврше или погину од овог јуриша направили симбол храбрости и трагичности. Руси су изгубили ову битку. Битка код Инкермана - Датум почетка битке : 5. новембар 1854. године - Место битке : Полуострво Крим у Украјини, у то време део Руске империје - Учесници битке : Британске и француске трупе против Империјалне руске армије - Генерали армија : Генерал лорд Реглан командовао Британском армијом, генерал Канробер командовао Француском армијом, принц Меншиков командовао Руском армијом - Величина армија : Британска армија се састојала од 8.500 трупа и 38 топова; француска армија од 7.500 трупа и 18 топова; руска армија од 42.000 трупа и 134 топова - Победници ове битке : Британци и Французи су победили, јер су се Руси повукли са бојног поља Ток битке : Британске, француске и турске војске су заузеле западну обалу Крима 14.септембра 1854. намеравајући да заузму и униште поморску луку Севастопољ. Савезничка војска марширала је јужно, према граду, прешавши низ река и освојивши битку код Алме. Након борбе код Алме, савезничке војске могле су лако ући у град, и искористити конфузију услед руског пораза на реци Алми, и тако освојити Севастопољ. Међутим, француски генерал, Сен Арно, и британски командант, лорд Реглан, нису могли да се договоре око плана напада. Савезници су стигли до Севастопоља, утврдивши се на истоку и југу, започевши са опсадом града копајући ровове и формирајући артиљеријске јединице спремне за нападање руске одбране. Пре него што је опсада започета, принц Меншиков одвео је своју војску из Севастопоља, прешавши реку Чернаја североисточно од града. Током октобра 1854. Меншиков је примио значајно појачање и позван од цара Николаја II да преузме напад. 25. октобра 1854. руске снаге су под вођством генерала Липрандија прешле поменуту реку Чернаја, и приближиле се британској војној бази, што је довело до битке код Балаклаве.Липрандијев напад био је осујећен, али Руси су ипак задржали јаку позицију северно од британске линије. Балаклава је открила слабости позиције савезничке војске код Севастопоља. Британци и Французи нису имали довољно трупа да поставе добру опсаду око града и истовремено да се супротстави позамашној војсци принца Меншикова која је претила да их нападне преко реке Ченаја. Битка код Инкермана: : 5. новембра 1854. Руси су започели напад на савезничке трупе на истоку града. Руске нападачке снаге су биле састављене од пешадије и топова из гарнизона из Севастопоља, под командом генерала Соимонофа, док је друга војска са бојног поља, била под командом генерала Паулофа. Све руске снаге састављене од 42.000 пешадинаца и 134 топова биле би под врховном командом генерала Даненберга када би се саставиле. Напад се догодио на Британску другу дивизију која се састојала од 2.700 пешадинаца и 12 топова, док је руска војска у том нападу имала у свом саставу 20.000 пешадинаца и 100 топова. Соимоноф је могао напредовати ка британским позицијама ако би се налазио дуж провалије која га је раздвајала од супарничке војске, крећући се источно. Када би генерал Паулоф прешао северноисточну страну реке Чернаја да би му се придужио, удружена војска била би у стању да надвлада другу дивизију на крају британске линије пре него што им у помоћ притекне остала британска војска. Соимоноф је пратио ранију директиву од Меншикова, повевши своју војску дуж северне стране провалије, да би се испоставило да нема довољно простора да постави своје трупе. Друга дивизија се иначе налазила улогорена на брду које је било део планине Инкерман по којој ова битка носи назив. Британску другу дивизију предводио је бригадир Пенефадер који је на крају ове битке ипак успео победити Русе иако је имао готово 10 пута мању војску, донекле и због савременије ратне технике којом је британска војска располагала, као и долазак француског појачања која је додатно помогла да се смањи војна надмоћ Руске армије напавши Русе са бока неочекивано. Генерал Соимоноф био је убијен током саме битке. Битка је завршена тиме што су Британци и Французи остали на бојном пољу, док су се Руси повукли. Губици: Британци су претрпели губитак од 2.357 људи, Французи 929, а Руси 12.000 људи. Опсада Севастопоља и крај рата- После искрцавања 18.септембра 1854 године савезници су код Еупаторије (око 57 000 трупа) поразиле око 34 000 Руса. Савезници су се одлучили за систематски напад с јужне стране, и 25.септембра започели опсаду. Минирали су нека утврђења у припремама за напад 17. октобра, руске снаге су у међувремену утврђивале град, а у граду је било око 35000 војника. Почетком битке Севастопољ је имао 13 топовских батерија на обали, 20 батерија на копну са јужне стране. Да би заштитили улаз у луку браниоци су потопили 5 старих линијских бродова и 2 фрегате. Од њихових посада формирали су 7 поморских батаљона, а топови су однесени у тврђаву. Преостали део флоте коришћен је за одржавање промета у луци, градњу моста преко залива и као подршка копненој артиљерији. Први покушај напада је био бомбардовањем са ратних бродова 29 линијских и један пароброд око 1340 топова и са копна из 126 топова, да би се неутралисала одбрана Севастопоља, који није успео због чега су у току зиме приступили традиционалној опсади, у нападу је погинуо адмирал Корнилов, заповедник Црноморске флоте. Генерал Горчаков, заповедник снага на Криму није успео да деблокира тврђаву у нападу 8.августа 1855. године, а 2-ом покушају 16.августа поново је био одбијен. Тада је морао да да евакуише јужни део тврђаве јер је због великих губитака понестало снага за одбрану, тада је наређено уништење преосталих утврђења и скалдишта, потапање флоте , напуштање читаве јужне обале залива и прелак на северну преко унапред припремљеног моста. Савезници су ушли у град 11.септембра и заузели град, а савезницима је ускоро пришла краљевина Сардинија, споразумом Виктора Емануела II и Наполеола III, да 15 000 пијемонтских војника оде под Севастопољ.

Ненад Николић

Париски мировни уговор-Мировна конференција почела је у Паризу 25. фербруара 1856. са представницима свих зараћених страна, заједно са Аустријом и Пруском и османском делегацијом коју је предводио Али-паша. Коначни споразум потписан је 29. марта и требао је да успостави вечити мир између зараћених страна. Споразумом је било предвиђено да све стране напусте заузета подручја. Руси су напустили источну Анадолију, а савезници су предали Крим и делове црноморске обале. Потписници су дали заједничку гаранцију о територијалној целовитости и независности Османског царства. Даље одредбе су се односиле на то да ће Босфор и Дарданели остати затворени за бродове страних сила а Црно море ће постати неутрално, док је приступ дозвољен само трговачким бродовима. Османлијама и Русима је дозвољено да имају само мале ратне бродове за одбрану својих обала, док ће већи ратни бродови бити уклоњени а сва бродоградилишта на Црном мору морају бити затворена. Дунав ће бити отворен за слободну пловидбу трговачким бродовима свих земаља, и за њега ће бити основана Међународна комисија , која је требала да спроведе ову одредбу. Руси препуштају јужну Бесарабију Молдавији, чиме губе директан приступ Дунаву. Кнежевине добијају пређашњу самосталност под султаном, али ће бити под заједничким гаранцијом сила које су обећале да неће интервенисати у будућности. Србија такође задржава своју самосталност под османском управом, и на њеној територији Турци су могли да држе гарнизоне. Мировна нагодба је била појачана посебним уговором којим су Британија, Аустрија, и Француска гарантовале Турској независност, против Русије. Мировни уговор је такође омогућио да у кнежевинама буде спроведен народни референдум о уједињењу кнежевина, већа обе кнежевине изабрала су за кнеза Александра Кузу, тадашњег министра рата у Молдавији, и тако их ујединила персоналну унију. Закључак је да је Париски конгрес значио уништење сваког привилегованог руског утицаја у Источном питању и формално изједначавање свих сила. 

Литература: Јозеф фон Хамер- Историја Османског царства, Загреб 1979. Васиљ Поповић-Источно питање-1996. Тарле-Историја новог века, Београд 2008. Историја дипломатије-Потемкин, свеска II Историја Османског царства Мантран. Чедомир Попов- Грађанска Европа. 

Вук Стефановић Караџић, Срби сви и свуда

Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много "српскијех" села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме^[1]).

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом. Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи sciocco), али данас и они сами реку нпр.: "ја сам Шокац," "ја сам Шокица," као и Буњевац, Буњевка. Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона^[2]).

Ја ћу огледати еда ли би се могли наћи узроци, зашто је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.

Дубровчани, а може бити и друге гдјекоје приморске српске општине које су се саме управљале, још од старине бојали су се српскијех краљева из Херцеговине, да их не би покорили и слободу им одузели: зато су им често и данак плаћали, а и обрану против њих у другијех владалаца тражили. Ко се кога боји, он на њега и мрзи. У народу се нашему још мисли да се сви ратови воде само око закона; али у историји има доста примјера да су у овакијем догађајима државе једнога народа и закона бивале највећи непријатељи између себе (нпр. Спарта и Атина). Кад се цркве раздијеле и постане главна брига и посао ко ће с киме остати, Срби се нађу у сриједи између Рима и Цариграда. Главни дио народа, који је ближе или наручније Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима. Готово се друкчије није ни могло чинити него овако; а још кад узмемо да су приморци не само на јачу и силнију браћу своју преко брда мрзили него и да су, као приморци и сусједи талијански, могли имати узрока и поносити се од ње (особито Дубровчани), и да онда људи, оставивши наскоро свој стари закон, у хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих сасвијем одвоје, и тако да би то што је могуће више учинили, не само мало-помало приме и латинска слова него и само народно име оставе њима. Код онијех турскога закона још је лакше наћи узрок. Арнаутски је народ и према српскоме мали, а као брдски народ могао је свагда бити у већој слободи и једнакости између себе, а уз то још не имајући свога писма ни књига на своме језику, ни хришћански се закон никад међу њима није био укоријенио; тако је ласно могло бити да њихови потурченици остану без икакве разлике од остале браће своје, и да сви више гледају на свој језик и на обичаје, него на закон, за који и данашњи дан слабо мари иједан од њих. У Босни је морало бити све друкчије. Срби су с помоћу књига, попова и калуђера, цркава и манастира били и онда много побожнији од Арнаута, а по свој прилици имали су и више господе која се доста разликовала од простога народа. Из историје знамо и видимо да су се у Босни изнајприје истурчила највише господа, од које су гдјекоји и до данас стара презимена своја сачували, као нпр. Кулини, Видајићи, Љубовићи, Бранковићи, Тодоровићи, Филиповићи итд. Кад су се господа прије разликовала од свога простога народа, с којим су у једну цркву ишла и из једне се чаше причешћивала, шта је природније него да се сад, примивши и закон не само сасвијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом, постарају још већма разликовати се. Тако они дојакошње своје име Срби, које је са законом хришћанскијем и с пређашњијем животом њиховијем врло скопчано било, не само одбаце него им жао будне и раја њихова да се њиме дичи, и назову је власима. Као што су ови потурченици прије у хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака: то показује и данашња њихова непокорност Султан-Махмуту и мрзост на њ и на његове нове уредбе и премјене.

Овако ја, отприлике, мислим да су римски и турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је мрзост ова попустила. Сви паметни људи и од грчкијех и од римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или сасвијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало-помало навикнути; јер ако неће да су Срби, они немају никаквога народнога имена^[3]). Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од српскога, али је опет ближи српскоме него и једноме славенском нарјечју^[4]); а по том данашњијем Хрватима у загрепској, вараждинској и крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије мухачкога боја, који је био године 1526. (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона римскога која живе нпр. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби^[5]). Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у славенскоме језику к говори и, нпр. дите, вира, симе итд.; али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћани и остали који ни те разлике немају? А осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби, како би се онда чакавци (који говоре дите, вира, симе) и кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири, Илирци, тол И је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само зато називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (нпр. Бугари, Арнаути, Цинцари итд.) исто тако звати могли. Ја не знам како је у аустријске канцеларије прије сто и неколико година ушло ово име Illyrier, illyrisch али се види да оно показује само Србе закона грчкога, који живе у Маџарској. Особити спомен и похвалу овдје заслужују Маџари: они зову Рац (од Rascianus од Рашке из Расије) свакога онога који српскијем језиком говори, а ако дознаду да је такови римскога закона, и ако би хтјели то да покажу, онда веле да је папишта Рац.

Од онијех пак турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нијесу Турци него Срби.

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.

Срби су по стању политичкоме још различнији него по закону. У Црној Гори сачували су своју слободу до данашњега дана, као што ћемо послије видјети; у Царству Аустријскоме једни су граничари и војници без престанка, те чувају границу од Царства Турскога; једни уживају сасвијем права маџарска, а једни се (као у Далмацији) управљају по начину аустријскоме. У Царству Турскоме живе опет на различне начине: у двије трећине данашње Србије (од Дрине до Тимока, и од Дунава до близу Новога Пазара) у наше вријеме отели су се с помоћу Руса од Турака, те између себе сами суде и управљају, а Султану плаћају осјеком (око педесет хиљада дуката на годину); у осталој Србији, у Босни, Херцеговини и Зети, сви су раја турска, само што они око Црне Горе живе мало слободније него други, као што ће се послије видјети, а они у Босни горе него игдје, јер их највише немају ни кућа својијех, већ живе по турскијем кућама као закупници.

Ово сам ја све напоменуо највише зато да би и мени и читатељима лакше било кад се стане говорити о Црној Гори; тога ради ћу се опет повратити да речем још неколико ријечи о закону с друге стране.

Српска је црква још од старине била под патријаром цариградскијем. У првој половини XIV вијека српски цар Стефан Силни (Душан) постави свога митрополита патријаром српскијем. Грци се на то врло расрде, али послије дуге срдње и (по обичају ондашњега времена) анатема признаду српскога патријара, којега столица остане у Пећи, а влада над Грчком црквом у свему староме Илирику. Кад Турци обладају српскијем царством и народом, патријара и они оставе у пређашњој власти, тако да се и под њима звао и потписивао:

и све је ове земље обилазио и по њима владике и митрополите постављао, а њега (као што се приповиједа) постављали су митрополити, који су у патријаршији као синод састављали. Године 1690. патријар Чарнојевић, Арсеније Ш на позивање ћесара Леополда I побуни народ српски против Турака и преведе у Маџарску 37,000 фамилија; а године 1737. патријар Арсеније IV на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ да бјежи под аустријску владу, али Турци некако опазе зарана, и бог зна колико хиљада народа погубе, а он само с малином једва утече. Турци се по правди на то врло расрде, а Грци у Цариграду то једва дочекају и године 1765. закупе српску патријаршију (као што свједочи Рајић у књ. XI. гл. XIV, §. 17, за 40 кеса карагроша^[6]). Утом је мјесто Арсенија IV за патријара у Пећи био постављен Василије Бркић, који кад чује да је његова патријаршија закупљена, и да је њему одређено негдје заточеније, он побјегне у Црну Гору, а оданде 15 октомврија 1779. године са рускијем кнезом Ј. Б. Долгорукијем навезе се у Грбљу на море и отиде пут Русије^[7]). И тако Срби изгубе и ово свештеничко господство, које је послије царске круне најважније било; и од тога времена стану се из Цариграда слати владике и митрополити по свој турској Европи.

Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци.

Од онијех закона турскога врло мало има сељака, него су највише варошани, међу којима има и тежака. Иза овијех у њих иду занатлије и трговци, потом аге и спахије, па онда бегови; тако међу њима има "виша класа" народа, али једно зато што се њихова виша класа од простоте не разликује никаквом науком или особитијем знањем, него само богатством и госпоством, а друго што њихов и најпростији сељак и тежак, само ако има откуда, може носити хаљине и оружје, јахати коња, начинити себи кућу и живљети као и највећи ага или бег, и с помоћу јунаштва и разума, особито рјечитости, постати највећи господин; зато њихова виша класа готово нигдје није сасвијем одвојена од простоте.

У Дубровнику за времена Републике прва господа која су управљала земљом и народом била су властела; не само што су се они и правима и госпоством врло разликовали од свега њима подручнога народа, него су и међу варошанима били пучани (као die Burger), који су се разликовали од мањијех варошана и од сељака и тежака. Налик на дубровачку властелу било је у стара времена господе наше закона римскога и у Котору, а и у другијем гдје којијем приморскијем градовима; али је мало-помало то све ишчиљело још прије него у Дубровнику, и сад су мјесто њих само царски чиновници и гдјекоји поталијањеник.

И данашњи Хрвати (у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује.

Али у онијех који су грчкога закона, и који се управо Срби зову, језгра је само сељак и тежак.

У Црној Гори нити има града ни вароши, и зато се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака. Међу првијем старјешинама нпр. сердарима, војводама, кнезовима, којима старјешинства ова остају од оца сину, као и међу осталијем главарима и кућићима много их више има који не знаду читати него који знаду, и ниједан се од њих ни одијелом ни живљењем нити икакијем особитијем правом не разликује од осталијех Црногораца, а њихова браћа и синови чувају овце као што се пјева и приповиједа да их је чувао тројанскога краља син Парис и Душанов нећак Милош Војиновић. И сами свештеници њихови не разликују се од осталога народа никаком другом науком нити знањем (као ни одијелом ни живљењем) осим што знаду којекако читати и што записати. Западни сусједи црногорски по селима су као и Црногорци, а и варошани њихови слабо се чим другим од њих разликују осим одијела, кућа и бољега и љепшег живљења, и од њих се нимало не поносе. Оваки су отприлике Срби и у Далмацији.

У Херцеговини и у Босни отприлике је тако као и у Црној Гори. Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и с њим се не мијешају ни у какијем народнијем пословима; зато се међу народ готово и не броје.

У Србији је до нашега времена било као што рекох да је у Босни и у Херцеговини. Сад се тек вароши почињу насељавати и варошани као народ умножавати; али су сељаци, једно зато што су они највише данашњу слободу земљи придобили, а друго што их је највише и што највише плаћају и у сваком догађају највише учинити могу, у земљи најпретежнији.

Само у Царству Аустријскоме, особито у Маџарској, Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе. Највећа су им господа владике, које су се досад по законима маџарскима слабо бојале и цара. Послије владика су спахије и племићи, који су по законима маџарскима од осталога народа далеко, штоно се у нас рекне, као небо од земље. Међу грађанима и варошанима имају ,,пургри" (die Burger), који се не само од сељака и тежака него и од осталијех грађана и варошана разликују као што су се разликовали дубровачки пучани. Између племића су и овијех грађана доктори, адвокати, свештеници, учитељи и сеоскијех општина писари (натароши).

Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија (јер она племенита и чиста или права љубав к народу, по којој човјек воли народ и његову корист и славу него себе и свој живот, и од које су Грци и Римљани оставили примјере, не рађа се с човјеком, него се добива кроз науку и одгојење); али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке којијех народ прости не зна; али су то они понајвише учили као каке занате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се поред Нијемаца и Маџара понијели и као потуђили од свога народа и од његовијех обичаја; поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили с господом заједно пали у оваке гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели по господи, и разум свој као давши господи под закуп више гледају ко што ради и говори него шта и како ради и говори.

Нашијем официрима по граници лакше се може опростити што су за народ свој слабо марили, јер су они царске слуге, који су данас овдје а сјутра бог зна гдје, а уз то још опажали су да им кашто смета напретку што су Срби; зато су гдјекоји вичући на своју подручну браћу гледали да се удворе Нијемцима, те је тога ради бивало да су људи наши у мјесту своме вољели официра макар од кога другог народа него Србина.

Ја не велим да су сви од наше господе и варошана оваки, него признајем да их има и онакијех који мисле као што треба, али тако мало да се према онима другима слабо смију и показати. Ово се слободно може рећи: што је који богатији и од народа по госпоству своме различнији, онај је и у осталоме свему од народа даље; тако су од свију овијех мајстори и трговци (особито мањи) најближе к народу и највише маре за њега и за његову корист и славу. Зачудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. Зато се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понајвише такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи. Па још поред свега овога наша виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каком мудрошћу надвисила! Тако нпр. Лукијан Мушицки у "Гласу народолюбца" године 1819. каже:

"Свкть хвали вышу классу нашег' рода,
Ал на просту баца срамъ."

На ово сам му ја још онда писао^[8]): "Ово је по нашој мисли управо наопако речено (и истинито). Проста класа народа нашега (тј. она класа која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ниједноме од 5 или 6 себи оближњијех народа ни у разуму ни у поштењу, нити и у каквој другој добродјетељи; а вышша класса онакова је као што се отхрањује и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, части сувише не чини нигдје."

Да је народ наш барем од педесет година амо унапредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа, која је за нас с тијем већа што је у уређеној и готовој кући лакше управљати него је изнова начинити и уредити.

1.

По свједочанству грчкога цара и списатеља К. Порфирогенита (који је умро 959. године у 54. години својега живота) Хрвати су се у наше крајеве доселили однекуда иза карпатскијех гора у првој половини седмога вијека (кад и Срби у Маћедонију и Илирик). Дошавши амо они су се раздијелили надвоје, па се једни намјестили у данашњој Хрватској граници и у турској Хрватској и у Далмацији, а други остали у Панонији између Драве и Саве. Границе овијех првијех (далматинскијех) Хрвата назначују се: поред мора к југу ријека Цетина, к Херцеговини Имоски, а к Босни Лијевно, ријека Врбас и град Јајце, а столице њиховијех владалаца биле су Биоград код Задра и Бихаћ више Трогира; за Панонске пак зна се да им је столица била у Сиску, али границе области њихове теже је назначити него онијех првијех.

У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као нпр. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата. Ја ћу се овдје потрудити укратко да назначим главне садашње разлике њиховога језика од српскога.

1) Мјесто што или шта они говоре ча, према словачкоме чо (по чему их наши онуда зову чакавцима), а по варошима ца (према чешкоме и пољскоме цо).

2) На крају ријечи изговарају л мјесто о, нпр.: котал, рекал, молил итд.

3) Мјесто ђ и љ говоре ј, нпр.: преја, меја, постеја, земја, скупје итд.

4) На много мјеста гдје је у нас ћ (од г) они говоре тј, нпр.: братја, прутје итд. По томе се и у Босни може чути братја, као што има и у првој књизи народнијех пјесама у пјесми 510, а по свој прилици овамо иде и оно што сам ја у Хрватској слушао од нашијех људи нетјак мјесто нећак, а по некијем мјестима и тја мјесто ћа.

5) Гдје год ми ш изговарамо шт, они говоре шћ, нпр.: пришћ, огњишће, шћап итд. (али поштен, гдје је ш постало од ч, и они тако говоре).

6) Свуда изговарају х управо као Нијемци ch.

7) У род. мн. кажу нпр. градов, жен; а у сказ. градових, женах итд., откуда се по свој прилици и у Сријему говори: по кућа, по ливада, по сели, на коли итд.

8) Које се ријечи мушкога рода у славенскоме језику свршују на ъ, у онијех они у род. мн. имају на крају их, нпр.: голубих, прстених, путих итд. Може бити да је и у нас отуда: црви, мрави, и - у Сријему и у Бачкој - пути.

9) Као што у нас глаголи могу и хоћу, а и вељу и виђу, имају на крају у мјесто ем и им, тако се у њих у свима глаголима говори и једно и друго (као и у нас вељу и велим, виђу и видим), али опет више на у.

10) Накл. неопр. код свију глагола говоре без и на крају, нпр.: писат, молит, вућ итд.

11) Код глагола који се у нас у сад. вр. свршују на ем и им, у трећем лицу, мн. бр. (тога истог времена) имају на крају ду, нпр.: пишеду, говориду, хоћеду, молиду итд. И ово је по свој прилици искварено у новија времена, као што су и наши гдјекоји или од њих примили или сами искварили.

12) Мјесто који говоре и ки, мјесто које ке, мјесто моја ма итд.

13) На крају слога мјесто м свагда изговарају н (као што је казано за Паштровиће у предговору к Српскијем пословицама, 1836. на страни XXXI) нпр.: Видил сан га сто путих.

14) Мјесто језик они говоре и јазик (од чега је по свој прилици и око Ријеке постало заик); тако говоре и: јат, пријат, ујат, јамат, јамање, јаматва, које би ријечи по јужноме славенском нарјечију морале имати е мјесто а, као што се даље к југу и говори јемати (брати нпр. виноград), јемање и јематва.

15) Мјесто гроб говоре греб, мјесто растем рестем, мјесто врабац вребац. Све три ове ријечи ја сам овамо слушао и у Дубровнику. Може бити да је по њиховоме говору и ластовица мјесто ластавица, које се говори не само у свему приморју (и код штокаваца) него и у самој Црној Гори.

16) Гдје је год у славенскоме језику к, они говоре и (као и Русини а гдјешто и Чеси и Словаци) нпр.: вира, дите, дид, нисам итд. По овоме сад можемо знати како је дошло те се у нас гдјешто (по сјеверозападнијем крајевима) говори: нисам (мјесто нијесам, или несам), гди, овди, онди, гњиздо (мјесто гнијездо или гнездо), прид кућом, прико Дунава, ники људи итд.

17) Осим овијех разлика имају они много и ријечи којијех ми немамо: такова је ријеч и крух, која је и у нас позната; тако је и криж, откуда и ми кажемо кришка и крижати; ја мислим да је њихова ријеч и жудим, пожудим и пожуда, од чега сам ја и у Тршићу слушао: жудан и гладан.

Свак може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили) за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, били један народ под два различита имена, као нпр. сад гдјекоји што говоре и пишу: Срби и Бошњаци, или: Срби и Црногорци, или: Срби и Далматинци, или: Serbian und Raizen итд.

Да би се још лакше видјети могло да језик овијех Хрвата није ближи никакоме другоме Славенском од српскога, додаћу овдје што из књиге њиховога списатеља Ивана Иванишевића, која се зове Кита цвитја разликова (Kita cvitya razlikova), и која је наштампана у Млецима 1642.

а)
"ГОСП. ПЕТРУ ДУЈМУ." (Као посвета).

"Она жеља^[9]) велика, којом (вирни и становити пријатељу мој) вазда гораше, и гориш за плодити у крипости, понука тебе већекрат да ме упиташ: како сам се научи^[10]) пети^[11]). Спомињем се да сам теби одговори: љубећи; јере умити пети крипост је, а крипост свака од љубави исходи; и како говоре мудраци стари друго крипост није у животу овому, неголи љубити ча се има љубити. Бог се има љубити, дакле љубити Бога крипост је; искрњи се има љубити, дакле љубити искрњега крипост је; непријатељ се има љубити, дакле љубити непријатеља крипост је; добро свако има се љубити, дакле љубити добро крипост је. Међу осталими добри уминје алити мудрост добро је велико, дакле љубити мудрост крипост је; а тко љуби мудрост труди се свакојако за достигнути ју, каконо ствар коју ишће, коју жели, коју љуби, и коју за то ишће, за то жели, јере љуби; јере оно ча се не љуби нити се жели, нити се ишће; и тако не губећи^[12]) се упушћа ча се љубећи дотиче. Не знам јели ови мој одговор био задовољан разбору твојему, за то желећи згодити теби даријем крипости твојој и прикажујем цвит ови, који мише^[13]) науком како сам се научи пети. Прими га весело за зламен и свидочаство виковито моје с тобом становите љубави, држећи га прид очима без пристанка, за доћи (љубећи наук) на крипост од петја, по путу од бдинја, труда и зноја, у којој желим да учиниш они плод како си учини у закони с поштенјем великим не само твојим, да и мојими све твоје куће поштене и града истога. Бог с тобом.

Иван Иванишевић."

б)
"ПЛАЧ ГОСПОЈЕ КАТЕ ЖЕНЕ ГОСП. НИКУЛЕ ВУСИЋА У СМРТ СИНА СВОГА ЈАЧИНТА."

"Може л' бити да зелени
И млад јавор цватућ вене?
Може бити, обој мени!
Јер усахну сада у мене,
И сад ми се искорени,
Несрећници обој мени!
Смрти отровна и немила,
Ради гриха на свит дана,
Ча^[14]) с' ми синка уморила,
Прем у исток липих дана?
И зач ми га искорени?
Несрићници обој мени!
Њега небо, земља и море,
Сва господа, људи и виле,
Њега поља, њега горе
Љубиле су и грлиле,
А ти ми га искорени,
Несрећници обој мени!
Цвит младости и исто цвитје
Од липоте у њем бише,
Дичаше се премалитје,
И усрид зиме 'њиме цватише,
А ти ми га искорени
Несрићници обој мени!
Ча ми из срца срце искиде,
Ча ми из душе душу измаче?
Сви уздишу ки ме виде,
Лебут цвили, слављу плаче,
Јер ми синка искорени!
Несрићници обој мени!"

Од велике би користи и потребе било кад би се скупило у чакавачком језику све оно што данас није српско. Онда би се могло судити које се од овијех разлика слажу с језиком њиховијех западнијех сусједа Крањаца, које ли су саме њихове, и ове с којијем се од славенскијех нарјечија слажу. А уз ово бисмо ми добили силу чистијех славенскијех ријечи које се данас у нас не говоре.

Ја рекох мало прије да села ни општина људи који овијем језиком говоре нема данас у Далмацији на сухој земљи, а по свој прилици неће их бити ни у Босни; али их има у Хрватској војничкој крајини како се пријеђе Велебит, и у западној Маџарској и у Аустрији готово до самога Беча! Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали они се посрбили задржавши само и на онијем мјестима гдје је у староме славенском к^[15]). Они пак који сад живе у западној Маџарској и по сусједној Аустрији, и које Нијемци зову Васер-Кроботен, јамачно ће бити потомци панонскијех Хрвата, али откуд овако далеко к сјеверу: или им Порфирогенит мјеста владе није добро назначио, или су и они у новија времена побјегли од Турака?

Из свега овога што је овдје казано види се да се Јужни Славени сви осим Бугара по језику дијеле натроје: први су Срби, који говоре што или шта (и по чему се према чакавцима и кекавцима могу назвати штокавци) и на крају слогова имају о мјесто л; други су Хрвати, који мјесто што или шта говоре ча (по чему се зову и чакавци) и на крају слогова не промјењују л на о, а у осталоме се врло мало разликују од Срба; трећи су Словенци, или као што их ми зовемо Крањци, који мјесто што говоре кај (по чему их наши и кекавцима зову), који се и од Срба и од Хрвата по језику много више разликују него Срби и Хрвати између себе, али су опет њима ближи него иједноме другоме славенском народу. Међу Словенце иду и данашњи Хрвати у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој, којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али је зачудо откуд они ондје гдје су сад? Ако је истина што Порфирогенит каже да су Панонски Хрвати били између Драве и Саве, и да им је столица била у Сиску, онда би ваљало да су ондје чакавци а не кекавци!

Што се тиче броја овијех Јужнијех Славена између себе, ја бих рекао да ће штокаваца бити најмање трипута онолико колико и кекаваца и чакаваца заједно, а кекаваца опет биће много више од чакаваца.

2.

Многи старији списатељи ове браће наше закона римскога писали су српски чистије од нашијех не само својега времена него од многијех и данашњега. Ево на то неколико примјера: Сатир Рељковића, који је први пут наштампан (латинскијем словима) у Дрездену 1761, а овај што га ја имам у Осијеку 1779 (обоје прије прве књиге нашега Доситеја), и Дошенова аждаја седмоглава прештампане су и словенскијем словима, прва 1793. године, а друга 1803, али по обичају нашијех списатеља обје су искварене и нагрђене, нпр. у Сатиру први и други стих у оригиналу овако стоји:

Славонијо земљо племенита,
Веле ти си^[16]) липо узорита,

а нашијем је словима прештампано овако:

Таковијех и још горијех погрјешака пуне су ове обје књиге, али ћу ја само напоменути још што Рељковић у почетку другога дијела каже “Baron Ljubibratich od Tribinja", а Стефан Рајић, којијем је, као што он вели, Сатир "преведенъ на простый-Сербскiй єзыкъ," ово је прештампао овако:

Ово је управо као што неки данашњи наши књижевници (још и у Србији!) пишу Ужица мјесто Ужице! И опет се наши књижевници срде кад им се рече да кваре језик!

Осим ова поменута два списатеља додаћу овдје још неколико стихова из Roxalie Antuna Konislicha, која је штампана у Бечу 1780. године (дакле опет три године прије прве књиге Доситејеве). Ево:

За тим ја зазивах зору, како рекох,
Јер још не просива будући далеко.
Сини зоро, сини; кад ме бижи санак,
Ти ми мрак измини водећ били данак.
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једа те сан тавни, да на ружа^[17] спава,
Он мој злотвор главни, јоштер задржава?
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једи се одиваш и китиш за гором,
Или се умиваш румениме мором?
Што ми се умиваш? липа си и чиста,
Што ми не просиваш? о липото иста!
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Ах! устани гори, и за свитлост танку
Јутрња отвори враца малом данку.
Тако ти сунашца, отвори, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.

Ова су сва три споменута списатеља Славонци; ево ћу још додати пошљедњу пјесму (икони мајке божије у Сињу) далматинскога фратра Петра Кнежевића из његове књиге: "Писме духовне разлике", која је наштампана у Млецима 1765 (дакле опет прије прве књиге нашега Доситеја). Ево те пјесме:

Уресу Сињски, и мајко чудеса,
Краљице земље и свију небеса,
Прими труд ови, кога дуг мој нови
Поклања теби.
Сву помњу моју ставио сам био,
Потпуно да би тебе пофалио,
И да сва твоја каже слабост моја
Изврсна чуда.
А тко ће чуда сва сказати твоја,
Кад су толика да им није броја?
Свак дан се чују, и свуд прогласују
Милости нове.
Нека ји кажу који боље знају
И нек ти дужне пофалности дају,
Јер моје знање и слабо слагање
Задоста није.
А и ја пака, кад би милост крио,
Коју ми даде, нехаран би био,
Јер слип будући, а тебе зовући,
Ево сад видим.
Задости видим, и фалу ти дајем,
И колик могу, фалит не пристајем,
А ти ми прости, ак' од тебе дости
Рекао нисам.
Молим те да труд ови благосовиш,
И сврху мене благослов поновиш,
Да сина твога спаситеља мога
Из срца љубим.
Да га повољно нигда не вридим,
А посли смрти да г' у рају видим,
Гди шњим прибиваш, и сидећ уживаш
Раскошја вичња.

Напомене

^[1] Откако сам почео купити наше народности, једнако сам жељео да обиђем ове југоисточне крајеве народа нашега, и Босну и Херцеговину, али се до данас никако не даде, и по свој прилици ћу ову жељу однијети са собом на они свијет.

^[2] Године 1813. скриве нешто у Србији на Каравлашкој граници два човјека, па утеку у Каравлашку и отиду у Краљево. Обојица ови били су Срби, али родом један из ужичке нахије, а други чак од Пећи, и овај је знао арнаутски, као и српски. Српска власт пише у Краљево кајмакану да се ови људи похватају и пошаљу у Србију. Кајмакан пошаље пандуре, те их нађу и похватају, али кад их поведу к двору кајмаканову ударе поред неколико Турака Арнаута, који су ондје били бешлије (турски војници који су по уговорима између Руса и Турака сједили у Влашкој те пазили да Турци у Влашкој не би каково зло учинили), онда онај Србин од Пећи повиче арнаутски да га не даду, на то Арнаути скоче и отму га од пандура говорећи да он није Србин, него Арнаутин, њихов брат, и да нема посла у Србији кад сам неће да иде, а ако је онамо коме што крив или дужан, нека дође ондје да га тражи.

^[3] Да није ове разлике било у имену, него да су се Срби звали и они римскога закона, онда би народ наш у Царству Аустријскоме био много јачи, јер би имао својијех барона, грофова и кнезова, а овако како је који примио римски закон, не имајући никаквога народног имена, одмах је гледао што прије да се помијеша међу Нијемце или међу Маџаре; али би за закон наш била то велика штета, јер би онда лакше било наше људе обраћати у римски закон.

^[4] Гледај на крају овога чланка на страни 125 под бројем 1.

^[5] Гледај на крају овога чланка на страни 132 под бројем 2.

^[6] Ако карагрош овдје значи турски грош, онда ово износи 20,000 форинти у сребру; ако ли значи шпањолски талијер, онда двапут толико.

^[7] Вриједно би било дознати да. ли је дошао до Русије или је умро гдје у путу, и гдје му је гроб.

^[8] У рецензији о "Гласу народолюбца," која још није штампана, него сам је њему послао у рукопису и писао сам му, ако мисли он да има право, ја ћу рецензију на своју срамоту и у свој одговор штампати, ако ли мисли да ја имам право и да би се он осрамотио, нећу је штампати, али он ваља да отпјева, тј. да порече оно. На то ми је он отписао да ће отпјевати, већ рецензије да не штампам. Др. Ђорђије Мушицки, синовац Лукијана Мушицкога, казивао ми је да му је стриц говорио да ће стихове оне по мојој рецензији поправити и да је нешто поправљао, али колико их је и како поправио ја управо не знам, јер нијесам имао кад поредити их с онима што су послије штампани.

^[9] По данашњему чакавачком говору ваљало би да је жеја, и ја управо не знам или су њихови списатељи овако писали по Дубровчанима, или су онда и чакавци сви овако говорили, па послије љ на ј промијенили. Тако ваља мислити и за плодити м. плодит итд.

^[10] Научи мјесто научил, и послије одговори мјесто одговорил итд. ја не знам да ли се је кад говорило и да ли се и сад говори. Иванишевић има у овакијем догађајима и о мјесто л, у чему се он по свој прилици повео по српскоме, особито по дубровачкијем књигама; а има и л, као нпр. у једној строфи stvorio и htil.

^[11] Пети мјесто пити и послије петје м. питје (и на другоме мјесту петник м. питник) јамачно ће бити по дубровачкијем књигама.

^[12] Gubechi да није штампарска погрјешка мјесто gliubechi.

^[13] Мише да није штампарска погрјешка мјесто мирише?

^[14] У овој књизи коју ја имам на много је мјеста измијешано с (ц) и з (ч), а особито мјесто великога З највише је С. Ја сам казао да варошани говоре и ца мјесто ча, а слушао сам у Сењу гдје се говори и сенича мјесто шеница; али што су ова слова овдје измијешана, ја мислим да ће највише бити штампарске погрјешке.

^[15] Гдјекоји наши људи мисле и говоре да су браћу нашу закона римскога на ово изговарање и наговорили и натјерали њихови свештеници, да би их од нас боље одвојили. Ово ће слабо ко за истину примити; али сватко мора признати да су потомци многијех нашијех људи који су закон римски примили навалице оставили пређашњи свој говор и примили овај да би се од пређашње браће своје још више разликовали а међу нову још лакше умијешали. О том би се могло показати примјера и из нашега времена.

^[16] У овој књизи што је у мене мјесто си стоји се, које ће јамачно бити штампарска погрјешка.

^[17] Овако управо без х.

Преузето са Пројекат Растко

Подморнице Краљевине Југославије

Подморница "Храбри" наше Краљевске ратне морнарице изграђена је 1917-1919. у бродоградилишту "Sir W G Armstrong, Whitworth & Co Ltd" у Њукаслу на Тајну, као енглеска океанска патролна подморница (Overseas patrol submarine) "L 67". Поринута је 16. јуна 1919, да би седам година касније (1926) била враћена у бродоградилиште у Њукаслу, где је преуређена према захтевима Ратне морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Поринута је 15. јуна 1927, а уведена у Краљевску ратну морнарицу 15. марта 1928. У своју матичну луку Тиват стигла је осмог априла 1928. године. Током Априлског рата 1941. заробљавају је Немци и предају Италијанима. Повучена је из употребе 1942. године...

Подморница "ХРАБРИ"

Подморница "Небојша"  купљена је, заједно са подморницом "Храбри", за Ратну морнарицу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1928. године у Енглеској, а изградила је компанија "Армстронг" из Њукаслa на Тајну. Током катастрофе у Априлском рату 1941. године подморница "Небојша" испловљава из Котора 17. априла 1941. године и креће пут слободне Грчке. Током Другог светског рата, подморница је кратко пловила под заставом Краљевине Југославије. Када је оштећена почетком 1942. године, служила је у луци на Малти за обуку савезничких противподморничких бродова и авиона. Маја 1942, Иван Мишковић је постављен за заповедника подморнице "Небојша", са задатком да чува подморницу. После распуштања посаде једини југословенски официр на броду је био капетан Иван Мишковић. Подморница је крајем августа 1945. довучена из Барија у Сплит. Следеће године извршен је ремонт и подморница је добила ново име, "Тара 801". Једно време је била у Сплиту, да би на крају била послата у Пулу за обуку подморничара нове Југославије.  

Подморница "НЕБОЈША"

Подморница "Смели" наше Краљевске ратне морнарице изграђена је у бродоградилишту "Ateliers et Chantiers de la Loire" у Нанту. Кобилица јој је постављена 1927, поринута је 1. децембра 1928, предата ЈКРМ 16. новембра 1929. у Тулону, уведена 28. новембра 1929, и 4. децембра 1929. стигла у Котор. Једанаест и по година пловила је под заставом Краљевине Југославије. Током априлског рата 1941. посада је напушта у Тивту, где је заузимају Немци и предају Италији. Ту је уведена као подморница N.2 "Antonio Bajamonti". У септембру 1943. посада је потапа у луци Ла Специја на северозападу Италије, тј. на северној обали Тиренског мора (Ђеновски залив), како не би дошла у руке Немцима...

Подморница "СМЕЛИ"

Подморница "Осветник", изграђена у бродоградилишту "Ateliers et Chantiers de la Loire", поринута је 14. фебруара 1929. у Нанту, предата Југославији 16. новембра у Тулону, а у флотну листу уведена 28. новембра исте године. Четвртог децембра 1929. стигла је у Котор и наредних једанаест и по година пловила је под заставом Краљевине Југославије. Током Априлског рата 1941. напуштену подморницу у Тивту заузимају Немци и предају је Италији, где се од 25. априла 1941. води као N.1 "Francesco Rismondo" (на фотографији). У септембру 1943. Немци је поново заузимају на Корзици и четири дана касније (18. септембра) потапају је у Бонифачу како не би дошла у руке савезника...

Подморница "ОСВЕТНИК"

Трибина у част Сретења - Српска револуција и Руска империја

Српска омладинска културна организација "СОКО" одржала је 14. фебруара у препуној сали Народне библиотеке Радислав Никчевић у Јагодини предавање на тему "Српска револуција и Руска империја", у склопу обележавања Сретења-Дана државности. На предавању је говорио магистар Дејан Танић из Историјског архива "Средње Поморавље" Јагодина. Танић је приказао односе Срба и Руске империје током периода од почетка Првог српског устанка 1804. године до проглашења Сретењског устава 1835. године. Ово је друга година за редом да Српска омладинска културна организација "СОКО" обележава Сретење-Дан државности Србије, тако да су ова предавања на неки начин постала традиционална.

                              Трибину је отворио Стеван Симоновић, члан организације "СОКО" 

                                                          Магистар историје Дејан Танић

Организација "СОКО" имала је представника на обележавању дана државности у Орашцу. На тој свечаности и литургији која је служена у цркви у Орашцу присуствовао је један од старешина Рацић Александар.

Старешина "СОКО" организације Александар Рацић

Срби између Рима и Цариграда у раном средњем веку

Имајући у види црквене сукобе Цариграда и Рима око универзалне власти над свим хришћанима, у њима су посредно или непосредно били увучени и јужни Словени насељени од Истре до Пелопонеза. С тим у вези, на почетку сукоба, дакле у IX веку пале су хрватске земље под Франке 803. године и почела је христијанизација Хрвата, организована из Рима. Међутим, ако је крајеве на далеком северозападу Балканског полуострва препустила верском утицају Рима, Византија се трудила да његове југоисточне делове задржи по окриљем своје цркве. Управо на тим просторима живели су Срби. Са ширењем црквене византијске власти ширила се и државна власт, Срби су то знали и мудро су наступали у борби за своју самосталност. Но, у својој политици поновног освајања Балканског полуострва, којом је лагано, али упорно сужавано подручје слободних Словена, Византија се рано сукобила са јаким и енергичним супарником, државом Бугара. У то време припремала се мисија солунске браће и истовремено распламтела се борба за црквену јурисдикцију између Цариграда и Рима над Бугарском. После више од деценије сукоба Византија је ипак успела да задржи Бугарску цркву под својим надзором. Уследио је прекид сукоба чији је исход био помирење источне и западне цркве на Фотијевом сабору 879. године. Са друге стране спроводила се мисионарска делатност међу Србима. Како је Византија у време Василија I имала приступ до Србије само из својих приморских градова на Јадрану, могућно је да су мисионарски рад обавили свештеници из приморских црквених центара у којима је богослужбени језик био латински. Отуда је у старој хришћанској црквеној терминологији приметан романски утицај. Тако су речи oleum-уље, acetum-оцат, arca-рака, paganus-паганин, altare-олтар, sanctus-свети, vinum-вино, cruh-крст, calendae-коледа, compater-кум, monachus-монах, ecclesia-црква, повезане са латинским светом. Црквена седишта византијске Далмације добила су и црквену јурисдикцију над христијанизованим словенским областима у залеђу на чијем подручју су се начазили Срби. Архиепископија у Сплиту као наследница провинцијске метрополе Салоне где је постојала архиепископија још у VI веку имала је црквену власт и над областима у унутрашњости. Почетком X века, на црквеним саборима у Сплиту учествовали су и представници Срба. На самом почетку, можемо рећи црквеног живота Срба и њиховог опстајања између политичке и црквене власти Цариграда и Рима, дошло је до спора око јурисдикције. Папа Јован VIII (872-882) тражио је од српског кнеза Мутимира (851-891) да се врати под панонску дијацезу, имајући у виду нешто пре тога обновљену панонско-сремску Методијеву архиепископију. Папино писмо српском кнезу датира се у 873. годину и потврда је да је у Србији постојала црквена организација коју је папа желео да стави под јурисдикцију епископа Сирмијума. У X веку судбина Србије обележена је политичким сукобима између Византије и Бугарске. У том случају врата грчкој цркви за ширење утицаја у Србији остала су отворена. У време владавине византијског цара Романа I Лакапина догодиле су се битне промене које су се одразиле на црквена питања. У његово време Далмација - у којој су већину чинили Срби, како сазнајемо на основу списа византијског цара Константина Порфирогенита и једног латинског извора - враћена је под јурисдикцију римске цркве. Тако је извршена реконструкција по римском обасцу и Сплит постао званично архиепископија, са својим суфраганима у Задру, Стону, Макарској и Дубровнику, односно Котору који су тада чинили једну епископију. Преуређење црквене организације у Далмацији сигурно је дало додатни подстицај даљем ширењу хришћанства у словенском залеђу. Два најбитнија црквена центра били су: Сплит, према Хрватима, и Дубровник, према Србима. Током векова средњег века Дубровник ће непрестано истицати своју црквену организацију и супрематију према српским земљама, док су дукљански владари ово право Дубровчана по свој прилици покушавали да оспоре издрадњом сопствене црквене организације у чему су коначно успели у другој половини XI. Веома је важно разумети да су ови градови ујено били и жаришта византијске власти у Далмацију, док су са друге стране у црквеном смислу спадали под римског папу. Тек када Византија буде и војно надзирала спрске архонтије, од времена Василија II, од 1018. године, тек тада ће се створити услови за убрзано формирање озбиљније црквене организације.

Охридска архиепископија 1020. године

Коначни расцеп међу црквама, који се одиграо 1054. године између Римокатоличке и Православне византијске цркве одразили су се и на Србе. Међутим, савременици нису били свесни њеног значаја, јер ће се последице осетити тек много касније. Узајамно анатемисање папе и цариградског патријарха 1054. године, у српским земљама није донело никакве промене, јер је до расцепа дошло раније, образовањем Охридске архиепископије. Њене западне границе пресецале су српске земље и као развође раздвајале области које су преко Охрида биле повезане са источноправославним Цариградом од области које су преко приморских црквених центара биле повезане са католичким Римом. Битно је напоменути да су на свим овим просторима живели Срби, организовани у својим земљама Рашка, Дукља, Травунија и Конавли, Захумље, Неретљанска област и Босна.