СОКО отворио изложбу у ЕТШ "Славка Ђурђевић"

          У петак 27. октобра у ЕТШ "Славка Ђурђевић" отворена је изложба „Осам векова Немањићке краљевине“. Отварању изложбе је присуствовао велики број ђака. Изложбу је отворила проф. историје Десанка Колаковић, а о изложби су говорили млади историчари и чланови НГ СОКО Марио Јегдић и Александар Милосављевић. Рацић Александар лидер НГ СОКО, говорио је о самом пројекту и упознао посетиоце изложбе о реализацији и даљем току пројекта. Чланови Српске омладинске културне организације „СОКО“ из Јагодине спроводе пројекат „Осам векова Немањићке краљевине“ као НГ СОКО уз подршку Удружења „Сунце“. Ресурс центара за Шумадијски и Поморавски округ у оквиру програма Млади су закон, финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије.

Изложба „Осам векова Немањићке краљевине“ сутра у економској школи

У петак 27.10. са почетком у 09:30 часова биће отварање изложбе „Осам векова Немањићке краљевине“ у ЕТШ "Славка Ђурђевић" у Јагодини.
Пројекат „Осам векова Немањићке краљевине“ спроводи НГ СОКО уз подршку Удружења „Сунце“.
Ресурс центара за Шумадијски и Поморавски округ у оквиру програма Млади су закон, финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије.

СОКО отворио изложбу у јагодинској гимназији

   
   Чланови Српске омладинске културне организације „СОКО“ из Јагодине спроводе пројекат „Осам векова Немањићке краљевине“ као НГ СОКО уз подршку Удружења „Сунце“.
Ресурс центара за Шумадијски и Поморавски округ у оквиру програма Млади су закон, финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије.
   Данас је у јагодинској гимназији "Светозар Марковић" отворена изложба „Осам векова Немањићке краљевине“. Отварању изложбе је присуствовао велики број ђака. Изложбу је отворио директор гимназије Мирослав Вељковић, а о изложби је говорио млади историчар и члан НГ СОКО проф. Владимир Орбовић. Давид Михајловић члан НГ СОКО, говорио је о самом пројекту и  и упознао посетиоце изложбе о реализацији и даљем току пројекта.

ИЗЛОЖБА | „ОСАМ ВЕКОВА НЕМАЊИЋКЕ КРАЉЕВИНЕ“

Пројекат „Осам векова Немањићке краљевине“ спроводи НГ СОКО уз подршку Удружења „Сунце“.
Ресурс центара за Шумадијски и Поморавски округ у оквиру програма Млади су закон, финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије.
У среду 25.10. отварање изложбе у јагодинској гимназији „Светозар Марковић“ са почетком у 10 часова. Добро дошли!

СОКО СПРОВОДИ ПРОЈЕКАТ „ОСАМ ВЕКОВА НЕМАЊИЋКЕ КРАЉЕВИНЕ“

     Чланови Српске омладинске културне организације „СОКО“ из Јагодине спроводе пројекат „Осам векова Немањићке краљевине“ као НГ СОКО уз подршку Удружења „Сунце",

Ресурс центара за Шумадијски и Поморавски округ у оквиру програма Млади су закон, финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије.

Изложба ће бити представљена у четири јагодинске средње школе и на факултету Педагошких наука. У оквиру пројекта НГ СОКО одржаће у јагодинској Народној библиотеци предавање на тему „Осам векова Немањићке краљевине“.

"Моје Јадовно" у Јагодини

Сећамо ли се? Трудимо ли се да памтимо или да заборавимо? Да ли нам је наша прошлост важна или не? То су питања која навиру када почнете да из различитих углова сагледавате тему српских страдања у XX веку, нарочито у периоду од 1941. до 1945. на територији Независне Државе Хрватске. Многи од нас о страдању нашег народа и геноциду који је извршен над нама знају јако мало. Мало нас зна да смо један од три народа европског културног миљеа, над којима је извршен геноцид у XX веку. Поред нас ту су Јермени и европски Јевреји. И једни и други гаје културу сећања на своје страдање. Поставља се питање где смо ми ту и колико се трудимо да одржимо сећање живим.

Све ово је у среду, 20. септембра,  постављено као питање на отварању изложбе „Моје Јадовно“ у галерији Завичајног музеја у Јагодини. Изложбу је отворио председник удружења „Јадовно 1941.“ и један од аутора, Душан Басташић. Сама изложба је отворена приказивањем кратког документарног филма  „Дан сјећања на Јадовно 1941-2017“ и излагањем господина Басташића. 

У свом излагању Басташић је говорио о геноциду над Србима као о државном пројекту НДХ, о начину његовог спровођења и последицама истог. Највише је било речи о страдању наших сународника у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг коме је изложба и посвећена. Овај комплекс логора био је први пројекат уништења Срба на простору Независне Државе Хрватске. Логор је формиран у пролеће 1941. и постојао 132 дана. За то време у њему је убијено 40123 људи, од тога 38010 Срба. О Јадовну наша јавност зна јако мало и зато је ова изложба од великог значаја јер упознаје људе са нашим страдањима и суочава их са проблемом заборављања сопствене прошлости.

Изложба „Моје Јадовно“ је реализована 2012. и први пут је представљена јавности у Бањој Луци. Обишла је двадесетак градова у Србији и Републици Српској а била је постављена у Њујорку, Филаделфији, Лондону, Лестеру, Кишињеву, Ослу и Берлину.  Изложба је постављена у Јагодини до 30. септембра 2017. а постављање је реализовано у сарадњи Завичајног музеја и Српске омладинске културне организације „СОКО“.

                                                               Марио Јегдић, старешина "СОКО" организације

Храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио звоно

         

     Благословом његовог преосвештенства епископа шумадијског Јована, 12. јуна, првог дана Петровског поста, храм Покрова Пресвете Богородице у Јагодини добио је прво од три звона која су пројектом планирана приликом пројектовања и изградње овог храма, а звоно се први пут огласило данас на светој литургији у 08:30.

              Звоно је даровао благочаствени Коста Огњановић, дипломирани правник, отац старешине Јагодинског одбора Српске омладинске културне организације „СОКО“. 

„Мој отац приложио је ово звоно храму Пресвете Богородице за здравље и спасење наше породице, али и као пример и подстрек да се добри људи укључе колико могу сходно својим могућностима и помогну изградњу и завршетак изградње ове светиње. Звоно је тешко 100 кг, а израђено је у рекордном времену у ливници „Јеврем Поповић“ ДОО Београд, која иза себе има традицију у изради звона дугу 200 година. Носаче звона урадила је јагодинска фирма Ралекс.“ Каже Богдан Огњановић и додаје: „Овај гест наше породице је само мали допринос и ми тим гестом нисмо желели никакву рекламу већ желимо да дамо подстрек и позив другим људима да се укључе у изградњу светиње. Желимо да будемо попут наших славних предака који су били велики ктитори и задужбинари. Пратећи тај пут светих предака правимо један нови путоказ  ка вечности нашим потомцима.“

Породица Огњановић са Протојерејем Радославом Јаћимовићем

Данашњим оглашавањем звона и одржавањем Свете литургије уједно се најављује и да ће храм Покрова Пресвете Богородице постати засебна Црквена општина, и да ће  ускоро благословом валaдике шумадијског Јована, уз Божију помоћ, молитвама Пресвете Богородице почети редовна богослужења: јутарња и вечерња служба, а свете литургије недељом и празницима.

Српска омладинска културна организација „СОКО“ позива све људе добре воље да уколико могу помогну даљу изградњу храма Покрова Пресвете Богородице.

Како радили, тако нам Бог помого! 

Велебитске јаме између заборава и сећања /Са ходочашћа на Јадовно 2017/

     Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић - Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме.

Парастос код Шаранове јаме

     Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог  јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично.

Постављање крста код јаме под Гргиним Бријегом

     А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.

Црква Св. Петра и Павла у Смиљану

     Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати. 

Манастир Св. Јована у Медаку

Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације "СОКО"

Косовски завет у Јагодини

“Нека буде што бити не може,

Нека буде борба непрестана“

У овим стиховима песника и владике Петра II Петровића Његоша, нобеловац Иво Андрић видео је потпуни израз нашег основног и најдубљег колективног сећања, потпуни израз нашег најважнијег предања и завета, косовског завета. Косовски завет међу Србима живи још од средњег века, од славног боја на Косовом пољу. Да је жив и данас, доказано је и синоћ на трибини која се одржала у Јагодини, а на којој је говорио проф. др. Милош Ковић.  

Професор Ковић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду је један од оних Срба, који попут великана из наше прошлости носи у срцу косовски завет наслеђен од предака. У то смо се уверили синоћ у Јагодини. Професор Ковић је одржао трибину која је носила назив „Косовски завет“ пред препуном салом у јагодинској гимназији. Више од стотину присутних нетремице је пратило излагање овог врсног историчара. Пре трибине професора Ковића сачекали су новинари а након трибине низ питања публике.

Милош Ковић је истакао да је косовски завет, предање које је уобличило нашу нацију, да је то предање заслужно јер смо се одржали као народ кроз векове туђинске власти. Такође је истакао да је косовски завет дубински повезан са вером и да једино кроз веру има прави значај. Професор Ковић је рекао да је косовски завет, уз култове наших светих владара из рода Немањића и култ Св. Саве, основни супстрат српства. Да је то оно што је Србе одвајало од суседних, њима сродних словенских народа. Ковић је говорио о томе како је косовски завет преживео векове, уз приче предака, епске гусларске песме и саборност око православне цркве. Говорио је и о нашим великанима који су на себи својствен начин промовисали косовско предање: Вуку Караџићу, Његошу, Милану Ракићу, владици Николају Велимировићу и Иву Андрићу. Али и о онима који нису били Срби али су косовски завет видели као нешто суштински значајно: Мавру Орбинију, Јернеју Копитару, Гетеу и браћи Грим, као и о низу познатих светских историчара. 

Ковић је говорио и о важности очувања косовског предања међу нама, данас живућим Србима. Напоменуо је и то да је косовски завет имао своје успоне и падове током историје али да није нестао. Да је нестао, нестало би и нас. Истакао је важност тога да знамо наше основно предање, наш завет, јер то је оно што нас чини Србима и одваја од других али уједно и спаја са осталим европским и светским народима који себе сматрају заветним народима – Јеврејима, Јерменима, Етиопљанима и Енглезима, као и са другим народима који себе сматрају изабраницима Божијим. Ковић се дотакао и теме о значају Видовдана кроз нашу историју. На крају, професор Ковић је истакао како сматра да је косовски завет итекако жив међу нама, а тај закључак, каже, донео је на основу тога јер је у публици било пуно младих људи заинтересованих за ову тему. 
Oрганизатори трибине били су Српска православна црквена општина јагодинска и 
Српска омладинска културна организација „СОКО“.

Аутор: Марио Јегдић, старешина "СОКО" организације

У одбрану професора Ковића

         Ових дана сведоци смо препирања српских националиста и родољуба око музичке фонтане на Славији. Једна страна је куди, а друга је брани. И док траје та безначајна свађа која из дана у дан бива све већа и озбиљнија, на само два километара од фонтане на Славији налази се Филозофски факултет на коме се ових дана полако али сигурно убија  дух националне свести и српског идентитета.

     Наиме на Филозофскм факултету ових дана спрема се чистка професора који нису подобни. Када је неком друштву најтеже, увек су ослонац ителектуалци, професори, доктори који својим књигама и јавним наступима морају да тргну свој народ и  да га усмере на прави пут, али то није случај и са нашом интелектуалном елитом која се сакрила у своје кабинете као у мишију рупу и из тих рупа не жели да изађе неби ли на тај начин сачували свој положај.       

                                                               

         Један од оних који је изашао из свог кабинета и ко скоро свакога дана држи јавне наступе, предавања, и промоције својих књига и на тај начин утиче на очување и одбрану српске националне свести је проф. др Милош Ковић.  Због свог ангажмана у јавности постао је неподобан и сада Филозофски факултет жели да га се отараси.                                                                               О професору Ковићу не треба пуно говорити довољно је само рећи да се ради о врхунском ителектуалцу, о човеку који  је глас српске националне свести, тачније оно што су били Стојан Новаковић и Слободан Јовановић  у 19. веку, то је Милош Ковић у овом.                                                                                                                

Професор Ковић са члановима Српске омладинске културне организације "СОКО"

  Овим путем позивам све искрене патриоте, родољубе и националисте да се оставе тулих и безначајних расправа о фонтанама него да се уједине и не дозволе да се на Филозофском факултету угаси глас националне свести.                                                                                                              

          Зато вас молим да својим потписом подржимо професора др Милоша Ковића и спречимо његов одлазак са Филозофског факултета у Београду. 

Старешина СОКО организације

Александар Рацић

Подршка Милошу Ковићу

Милош Ковић