недеља, 13. новембар 2016.

На данашњи дан рођен је Петар II Петровић Његош духовни и световни владар Црне Горе

           Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.



По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Његош као владар

После стричеве смрти, 1831. Његош се закалуђерио врло млад и примио власт над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, где је завладичен.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је Његош.

Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио лека у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је да пође до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћенu.

Његош као светитељ

Митрополија црногорско-приморска 19. мај је установила као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из „Луче микрокозма“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.





Књижевни рад

Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је касније и два краћа спева у истом духу: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“.

Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима.

Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци ,,Огледало српско“.


По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је прије њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

петак, 11. новембар 2016.

11. новембар - Дан примирја у Великом рату

       Захваљујући српском пробоју Солунског фронта средином септембра 1918. године Бугарска је испала из рата (29. септембар), затим Османско царство (30. октобра) и најзад Аустро-Угарска (3. новембра). У рату од Централних сила остала је само Немачка царевина. У шуми код места Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године Немачко царство је потписало примирје у железничком вагону у присуству представника Велике Британије и Француске. Тиме је окончан Велики рат или Рат који ће окончати све ратове



     У рату у коме је учествовало 65 800 000 људи, страдало је 20 милиона, исто толико је рањено и трајно онеспособљено. Краљевина Србија је током Великом рата изгубила четвртину становништва, док је Краљевина Црна Гора изгубила око 20 000 људи. Први погинули војник био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, чиновник Железничке дирекције и четник у чети војводе Јована Бабунског. Последњи војник који је страдао у Великом рату био је Џорџ Лоренс Прајс, припадник 28. батаљона канадски експедиционих снага који се борио на Западном фронту. 
    Данас у свету 11. новембар обележава се у Уједињеном краљевству Велике Британије и Северне Ирске и земљама Комонвелта (Armistice Day и Remembrance Sunday), Француској (Le jour du Souvenir), Пољској (слави се као Дан независности), у Сједињеним америчким државама (Veterans day), Белгији, Србији (до Другог светског рата, затим поново од 2011. године, као Дан примирја)... Као амблем за обележавање Дана примирја у Републици Србији користи се Наталијина рамонда, у УК Велике Британије  и Северне Ирске булка (мак), у Републици Француској различак а у Русији Георгијева лента. Обележја се носе у недељи која претходи 11. новембру.

       Важно је напоменути да је српска застава 2008. године поново враћена међу савезничке заставе у месту Компијењ у Француској, где је потписано примирје у Великом рату. Власти Федеративне Народне Републике Југославије, након 1945. године, тражили су да у  Меморијалном комплексу Компијењ буде постављена југословенска застава са петокраком, што је било одбијено уз образложење да ту може само да стоји српска застава.


Насловна страна Њујорк тајмса од 11. новембра 1918. године









недеља, 30. октобар 2016.

Умро краљ Стефан Урош II Милутин

На данашњи дан 30. октобра 1321. године умро је краљ српских и поморских земаља Стефан Урош II Милутин, који је Србију учинио најмоћнијом државом на Хелмском (Балканском) полуострву. На основу Милутинових освајања и достигнућа на унутрашњем плану, држава његовог унука, Душана, се базира. На сабору у Дежеви 1282. године, престо му је на основу споразума, уступио старији брат Драгутин, који је задржао северне крајеве Србије. Освојио је знатан део византијске територије. Непријатељства с Ромејским царством обуставио је 1299. године када се оженио ромејском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника II Палеолога. Богати рудници сребра доносили су му обилна средства, што је, између осталог, омогућило и велику градитељску активност широм Србије (Грачаница, Студеница, Бањска, Нагоричино и др). По предању подигао је 40 храмова, између осталих, по један у Барију (Италија) и Јерусалиму. 
Данас мошти Светог краља налазе се у престоници Бугарске, Софији.



понедељак, 17. октобар 2016.

Српска омладинска културна организација обележила 17 .октобар - Дан ослобођења Јагодине

Данас, 17. октобра обележен је дан ослобођења Јагодине у Другом светском рату. Обележавању су присуствовали руски амбасадор Александар Васиљевич Чепурин, представници града Јагодине и Српске омладинске културне организације. Венци су положени на споменик палим Црвеноармејцима на Руском гробљу.








четвртак, 6. октобар 2016.

СОС - ПРИРОДА ЗОВЕ!

Пројекат је настао у циљу ширења свести о загађености животне средине на територији Републике Србије, и тежи да на метафорички начин прикаже уништавање природе од стране човека а самим тим и самог себе. Сви узорци смећа који су коришћени у пројекту су пронађени на Ђурђевом брду у Јагодини.
Посебно хвала Ненаду Милојевићу на указаној помоћи у сакупљању смећа. 
Аутор: Милош Јовановић











субота, 24. септембар 2016.

КРВАВИ МАРШ - Страдање народа Мачве 1941. године

    Церски четнички одред напао је Немце у Шапцу 22. септембра 1941. године. Током 23. септембра борбе између четника и Немаца су добиле на интензитету, после којих су обе стране имале знатне губитке. Немцима у Шапцу је пристигло појачање сутрадан, када је реку Саву прешла ојачана 342. немачка дивизије праћена хрватским јединицима. Четници  се истог дана повлаче под борбом према планини Цер. Због напада на Шабац, а и због губитака које су Немци претрпели у борбама са четницима, генерал Франц Беме је још 23. септембра издао наредбу којом је наређено да се прикупе сви мушкарци између 14 и 70 година у Шапцу и да буду спроведени у концетрациони логор који ће бити подигнут северно од реке Саве.
Масовно стрељање у Шапцу
    Становништво Шапца је 24. септембра преко добошара обавештено о наређењу да се сви мушкарци између 14 и 70 година окупе ради пријављивања окупационим властима. Ко не дође и не пријави се - биће убијен као одметник. У 15 часова почело је окупљање на назначанима местима. У то време немачки војници у пратњи Хрвата, фолксдојчера и белогардејаца почели су да врше претрес, улицу по улицу, кућу по кућу. При томе, извршили су више убиства, палили куће, пљачкали и пустошили. Највише је страдао западни део Шапца – Камичак.
    Прикупљени мушкарци, они који су сами дошли на зборна места и они који су окупаторски војници потерали приликом претреса, спроведени су на поље Михајловац, вашариште западно од линије Савски мост – Стари град, у троуглу између железничке пруге и пута. Предвече 24. септембра Шапчани су постројени и у колонама по пет сатерани преко моста на леву обалу Саве, у Кленак. На ливади, опкољени немачким и хрватским стражарима, Шапчани су провели две ноћи под отвореним небом. У сабирни логор код Кленка дотерани су 25. септембра разоружани жандарми, чиновници и група накнадно похватаних грађана. Према немачким изворима, укупно је стрељано током ове акције 47 Срба, а ухапшено је 4.410 Срба. До 26. септембра 342. дивизија је устројила концентрациони логор код села Јарак у Срему. По изјавама преживелих, на путу од Михајловца до Јарка ликвидирано је око 120 људи. 

Масовно стрељање у Шапцу од стране немачких војника
    Немци су похапшене становнике вратиле 30. септембра 1941. године у Шабац, у ново постављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Бемеа успостављен у шабачкој јужној касарни. Немци су почетком октобра 1941. године стрељали у Шапцу око 2.100 Срба.

среда, 21. септембар 2016.

Литија до манастира Јошанице

У суботу, 10. септембра у 13.00 часова кренула је литија из Старе цркве до манастира Јошаница у циљу прославе манастирске славе Сабора српских светитеља. Српска омладинска културна организација учествовала је у литији.


Испред светиње манастира Јошанице


понедељак, 19. септембар 2016.

Хаџи Проданова буна, 19. септембар 1814.

У Пожешкој нахији у Смедеревском санџаку (Београдски пашалук), 19. септембра 1814. године, почела је Хаџи-Проданова буна. Устанак под вођством игумана Пајсија и војводе Хаџи-Продана Глигоријевића проширио се и на Крагујевачку и Јагодинску нахију, али није добио подршку Милоша Обреновића који је сматрао да је устанак преурањен. Милош Обреновић је чак понудио помоћ везиру Сулејману око гушења буне. И поред обећања да ће устаницима бити опроштено, Турци су погубили око 300 устаника међу којима и игумана Пајсија, а Хаџи-Продан је пребегао у Аустрију. 
Војвода Хаџи Продан Глигоријевић



четвртак, 15. септембар 2016.

15. септембар 1918 - Пробој Солунског фронта

У зору 15. септембра 1918. године кренула је општа офанзива Антанте на Солунском фронту. У пробоју предњачиле су незадрживо српске трупе, које су иза себе остављале своје савезнике. Осетивши да је одсудни бој, српски војник је муњевито јуришао са својом пушком и бајонетом. Отаџбина је ту, зове да се ослободи. Скопље је ослобођено 25. септембра, Врање 5. октобра, Лесковац 7. октобра, Ниш 12. октобра, Јагодина 25. октобра, Београд 1. новембра 1918. године. Српска војска је успела својим продором да избаци Бугарску из Великог рата, тј. Бугари потписују капитулацију 29. септембра 1918. године. Османско царство без помоћи Немачке империје, која је ишла преко Бугарске, капитулира 30. октобра 1918. године. Српска војска која је после повлачења преко Арбаније и Црне Горе бројчано ослабила и коју су Савезници отписивали, помогла је у одлучивању Великог рата. Херојска војска српског народа учинила је непотребном следећу годину рата (1919), све је одлучено тог септембра 1918. године. Поред тога српска војска је ослободила и ујединила цео простор од Битоља до Марибора.
Драгутин Матић, Око соколово

Можда је највећу похвалу српским трупама изрекао немачки кајзер Вилхелм у телеграму бугарском владару: „62000 српских војника одлучило је рат, СРАМОТА!“ 

среда, 14. септембар 2016.

1829 - Једренски мировни уговор, Срби добијају обећање аутономије и повратка шест нахија

Једренски мир је уговор о миру који су 2. септембра 1829. године потписали представници Русије и Османског царства. Овим уговором су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници, као и да признају аутономију Грчке.
Тријумфална капија у Москви у спомен руској победи у руско-турском рату 1828-1829. године

Мировни уговор из Једрена био је уговор којим је окончан Руско-турски рат (1828—1829). Уговор је потписан 14. јуна 1829. у Једрену. С руске стране потписници су били Алексеј Орлов и Фјодор Пален, а с турске Мехмед Садик и бег Абдул Кадир. Уговор је имао 16 тачака.
Према уговору је Отоманско царство морало Русији дати делту Дунава, а Русија је вратила градове Ахалцихе и Ахалкалаки, као и део обале Црног мора од делте реке Кубањ. Русији је признато право на део Грузије са Имеретијом, Мингрелијом и Гурија, те део Јерменије, тј. канате Јереван и Нахичеван, које је султан уступио Персији уговором из Туркманчана годину раније.
Уговором је Турска такође морала дозволити руским грађанима право слободне трговине на својој територији. Пловидба Дарданелима и Босфором отворена је свим трговачким бродовима. Турска је морала да исплати Русији у року од 18 месеци своту од 1.500.000 холандских гулдена на име ратне одштете.
Султан је такође морао дати аутономију Србији (у складу са Акерманском конвенцијом) и кнежевинама Молдавији и Влашкој, које су формално остале под Турском, али је Султан морао гарантовати њихов напредак и пуну слободу трговине. Србија је добила право и да припоји  шест нахија које су биле у саставу Карађорђеве устаничке државе. Руска војска је остала у Молдавији и Влашкој како би надгледала процес реформи. Турска се такође обавезала дати аутономију Грчкој.