Српска омладинска културна организација ''СОКО'' из Јагодине за месец и по дана стекла популарност међу младима

Александар Рацић и Душан Марковић.

 ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ И ХУМАНИЗАМ

За кратко време одржано више запажених манифестација, а планови за даљи рад су веома амбициозни

Српска омладинска културна организација „СОКО“ са седиштем у Јагодини формирана је, као друштвена непрофитна организација, 16. маја ове године и до данас, дакле за кратко време, успела да избори респектабилну  популарност, нарoчито међу младима. Централа ове организације младих, која посебну пажњу посвећује традицији, култури и спорту, је у Јагодини, а Одбори на подручију Округа – мада је у плану формирање Одбора и у околним већим градовима, па и шире, о чему ће се више чути у догледно време.                             – Многи нас повезују са предратним соколима који су били више спортска, а ми смо више културна организација, мада, наравно, не бежимо ни од спорта. Напротив. Видевши да је омладина успавана и да се удаљила и од родитеља и од цркве и свега што је вековима стуб државе, Аца и ја смо одлучили да засучемо рукаве, кренемо са мртве тачке и покушамо да пробудимо српску омладину – објашњава Душан Марковић старешина и заменик генералног секретара организације која је регистрована као Удружње грађана и своје деловање заснива на очувању изворне традиције, обичаја, историје и духовног наслеђа. Све то са циљем да се млади испоље кроз културу и спорт, а наравно и кроз хуманитарни рад.                                                                        - Одржавање оснивачке Скупштине, односно Сабора планирали смо за раније, али смо због елементарних непогода морали да то одложимо за 16. мај када је оснивачки Сабор и одржан у сали Поморавског округа у Јагодини. Пре тога трећег маја, на Дан Светог владике Николаја Велимировића, имали смо „Вече беседа“ и то је наш званични почетак рада, а у току поплава слали смо хуманитарну помоћ Параћину, Свилајнцу и Смедеревској Паланци, а у акцији чишћења на подручију Јагодинске и Свилајначке општине, у сарадњи са Факултетом педагошких наука из Јагодине. Такође смо организовали и изложбу Душка Грбовића историчара Завичајног музеја из Јагодине, посвећену сарајевском атентату и Првом светском рату у Културном центру у Јагодини, као и предавање уочи Видовдана о Сарајевском атентату које су одржали Душко Грбовић и Нинослав Станојловић у сали Поморавског округа, а укључили смо се и у акцију Равногорског покрета обележавања Видовдана. „Соко“ је, наиме, расположен да сарађује са свима који гаје изворну традицију и обичаје, а треба додати да смо и поводом 73 године од напада Немачке на Русију положили цвеће на Руско гробље у Јагодини – „рапортира“ о досадашњим активностима Српске омладинске културне организације „СОКО“ из Јагодине њен старешина и генерални секретар Александар Аца Рацић.                                                                                                                                           Јагодински „соколови“ напомињу да планирају да наставе са обележавањем датума везаних за Први светски рат и већи акценат усмере ка, до сада, мање познатим људима који су и те како заслужни, и то за ово подручје. Планирају и да очисте гробља и то она места где су сахрањени припадници других народности, организоваће и вече слободне поезије у Јагодини. Намеравају да и у Рековцу организују промоцију и одрже предавање везано за Први светски рат, исто као и у Свилајнцу али ће због елементарних непогода то морати још да сачека. Јагодински „соколови“ ће ускоро организовати и турнир у малом фудбалу који ће имати хуманитарни карактер, као и још много тога.

Као да их је нека виша сила баш у ово доба безнађа послала баш у Поморавску престоницу. Јер још од омладинске организације која је административним путем угашена још пре готово пуне три деценије све до појаве „Сокола“ чини се да није било праве организације међу младима. Манифестације ове организације само радују и храбре и буде наду да млади нису изгубили интересовања за духовност, племенитост, наслеђе, културу и спорт. А то већ, само по себи много значи.

                                                                              Б. Џ.

Промоција књиге „Лирске скале“

У петак 04. јула 2014. године у препуном фоајеу Центра за културу у Јагодини одржана промоција књиге „Лирске скале“ професора Милорада Радуновића. Професор Милорад Радуновић је један од великих живих Српских писаца. До сада је продато преко 23.000 примерака књига које је професор Радуновић написао. О каквом писцу је реч говори и то да је Мр Предраг М. Јашовић написао књигу „Живот и дело Милорада Радуновића“.

Част да читају стихове нових песама Милорада Радуновића имали су Рацић Александар, Душан Марковић и Ратко Петровић старешине Српске омладинске културне организације „СОКО“.

                                               Информативна служба „СОКО“ удружења

Снимак откривања споменика краљу Александру Карађорђевићу у Нишу 1937.

Споменик је откривен 1939. године али је срушен од стране црвеноармејаца након ослобођења Ниша 1944. године склоњен и уништен. Исечен је у комаде а потом претопљен (био је од бронзе) Првобитни споменик је дело Радета Стенковића, најистакнутијег вајара између два светска рата.Сам споменик представља чудо статике јер је коњ са постаментом повезан само копитом – само још у Барселони постоји овакво решење.

Моје име је СОКО!

Здраво свима. Хоћу да вам причам о себи. Имам потребу да кажем ко сам. Знам. Тешко је поверовати да ћу говорити истину, јер ко данас у опште говори истину незнанцима који су спремни да верују у све само не у оно о чему им се прича. Ево могу да кажем да сам млад. Настао сам спонтано. Моралност и поштење су имена која ме красе, за себе волим да кажем да сам јако амбициозан и да верујем у доброту, пријатељство и подржавам све племените вредности које красе људе. Оживела ме је успаваност људи, поготво омладине која је заборавила своје корене, традицију, која је заборавила како да се понаша према свом окружењу, животињама да буде хумана и да воли своју земљу. Млад сам, нов сам, па људи желе да ме упознају. Предрасуде о мени су на дан мог рођења биле толико велике да их у толикој мери нисам очекивао. Прилазили су људи са разним питањима. "Да ли је ово неки националста", "Која партија је твоја" "Шта се крије из маске добрице и земљољубца". Био сам шокиран. Све време сам причао о томе да постојим да ујединим младе, да песмом, игром, глумом и спортом пробудим и оживим њихов успавани дух да воле себе, своју традицију, културу, да буду поштени као преци, да једноставно буду Срби, а готово ми нико није веровао. Гледајући људе, причињава ми се да се плаше да буду Срби. Када неко поносно изговори "Ја сам Србин" гледају га са подсмехом, упоређују са фашистима, говоре да је прошлост небитна и да је битна будућност. Гледајући ову садашњност, садашњост која заборавља прошлост страхујем у какву ћемо будућност упловити. Желим да се млади сећају, то је један од разлога зашто постојим. Да поштују традицију, богате културе, воле се међусобно и што је најбитније да буду људи отвореног ума и срца.

Иза мене не стоји нико други до младих људи, чија идеја хрли ка племенитом циљу, ка спајању, дружењу, повезивању управо младих. Моја политика је љубав, слога и разумевање, а ту универзалну политику ширићу на све људе, који кад схвате њен смисао живеће спокојно. Маска не постоји, ја јесам земљољубац, што културним манифестацијам буди друге. Знам. Тешко је веровати. Јасно ми је да ми и даље не верујете. Дозволи те ми само једно, да вам о мени говоре дела која ћу чинити, придружите ми се и посматрајте чуда која сећајући се на прошлост заједно стварамо у будућности. Ви сте Ја, без вас ништа сам. Отворите заборављене душу и пусти ме унутра. Дозволите да вас крила традиције носе у будућност. Моје име је СОКО организација и данас желим да сутра буде срећно.

Старешинство

Српске омладинске културне организације

''СОКО''

Погледајте још:
Буђење!

Буђење!

Једном је неко рекао  „Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поновно и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити“. Каква реченица. Смисао једног правог посматрања уткан и сложен у једно једину реченици. Тешко је живети животом ове реченице, јер ми људи склони смо том упоређивању. Увек може горе. Ја сам још и одличан, ма само погледај оног зависника ја нисам такав, за мене још има времена. Хм. Жалосно. Како је једном Патријарх Павле рекао Човек не може да бира време у којем ће се родити и живети. Од њега и не зависи ни од којих родитеља а ни у ком народа ће се родити, али од њега зависи да ли ће поступати као човек или као нечовек. Посматрајући своју околину, људе око себе уочио сам незадовољство. Кажу погрешно време некад је све било много боље и лакше. Кад их питам шта се то променило свако од њих слеже раменима. Будем директан па кажем ти си се променио. Идеш за масом, следиш је а да ни једног тренутка не запиташ себе да ли је исправно то што радиш? Па употребим ону Дарвинову “Нису лоша времена, него људи”. Онда чујем одговоре, као на пример, „Ти си луд, ја сам не могу да мењам свет; ако не можеш да их савладаш придружим се“. Често се питам ко су нам то хероји данашњице? У оно у шта гледамо у то се претварамо. Постали смо друштво које популаризује погрешне идоле. Уместо да нам узор буде Бранко Радичевић, oтац Тадеј Витовнички или Матија Бећковић ми смо прославили једну небитну старлету која чак и не уме да се изражава. Битно нам је коју је то сочну псовку једна фолк певачица упутила својој колегиници или ко се то потукао на Фарми. Постали смо маса оваца изгубљени у мору глупости које нам се свакодневно пласирају. Ако све ово, пак, кажеш на глас као што то ја сад радим прогласиће те лудаком. Толстој је једном написао нешто за човека из масе: „Он никада нема своје мишљење. Он је у складу са оним што је модерно “.   Одлучио сам, бићу луд. Обуците ми лудачку кошуљу и бацте ме у лудницу. Нећу да будем још један од милион који будан спава. Време је за буђење. Можда не могу да променим свет али могу да променим себе, а самим тим и људе око себе. Промене су у нама самима, само им треба дозволити да се десе. Пружам вам руку. Будим вас. Дајем вам прилику да данас коначно полудите и постанете нормални. Овог тренутка заборавите све што сте до сада знали. Како каже Ајнштајн: „Ум је попут падобрана - фунционише само кад је отворен“. Ослободите се окова масе. Није битно оно што каже већина већ је битно оно што вама каже срце. Како каже Достојевски: „Тајна човечјег бића није у томе да живи, него зашто живи“. Нађите себе, волите и помажите друге. Имајте свој став увек спремни да кажете не, оном што сматрате да је неисправно. Живите живот без спавања. Пробудите се уснуле овце и јасно погледајте у будуђност. Одразом промена садашњости доскочите себи у Будућности.  Добро јутро. Добродошли у стварност.                                 

члан Старешинства

Српске омладинске културне организације

''СОКО''

Стефан Лазаревић 

Погледајте још:
Моје име је СОКО!

Сафет Исовић - Пјесма Гаврилу Принципу

Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше

Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Ропство тешко, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило

Руски хор, Видовдан

Видовдан

У небо гледам пролазе векови
Сећања давних једини лекови
Куд год да кренем теби се враћам поново
Ко да ми отме из моје душе Косово.

Ко вечни пламен у нашим срцима
Косовског боја остаје истина
Куд год да кренем теби се враћам поново
Ко да ми отме из моје душе Косово.

Опрости Боже све наше грехове
јунаштвом даруј кћери синове
Куд год да кренем теби се враћам поново
Ко да ми отме из моје душе Косово.

КОСОВСКИ БОЈ

Приредио - Ђорђе Бојанић

Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново  нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.

Турци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.

Кнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака.Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.

Народна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима:
“Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило,
Ни у пољу белица пшеница,
Ни у брду винова лозица,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни девојачкога,
Рђом кап’о док му је колена..!”

Српску војску предводио је кнез Лазар, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.

Турску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске  (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.

Дејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је  зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.

Српска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.

По оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.

Са друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.

До одлучујуће битке дошло је 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан). Турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић    (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.

Други наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе. Једно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.

На Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би  био једини владар.

 Ускоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесења у Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).

Убрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.

Косовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.

Прве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.

Кнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве  сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето. Од 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница. Црква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да  освете

 КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.

Речи Кнеза Лазара пред битку
“ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “

 Да се не заборави !

 На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва.
Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Приредио – Ђорђе Бојанић

СОКО обележио сто година од Сарајевског атентата

 Српска омладинска културна организација обележила је 27. јуна уочи Видовдана стогодишњицу од Сарајевског атентата. У препуној сали Поморавског округа у име Спрске омладинске културне организације скуп је отворио генерални секретар и старешина „СОКО“ организације Рацић Александар. „Српска омладина поставља питање зашто нас сада поједине земље криве за почетак Првог светског рата, када је Аустроугарска тада само тражила повод за тако нешто. И зашто данас на име Гаврила Принципа лепе етикету терористе, иако тада тероризам није ни постојао“, рекао је Рацић.

На ова и остала питања одговоре су дали најбољи Јагодински историчари, професор Нинослав Станојловић и историчар Завичајног музеја Душко Грбовић. Професор Нинослав Станојловић говорио је о томе како је као студент имао ту част да упозна академика Васу Чубриловића и једног од чланова Младе Босне који је након атентата био осуђен на 16 година тешког затвора. Професор Нинослав говорио је о припреми и о самом атентату. Из његовог излагања присутни на овом скупу сазнали су многе ствари које до тада нису знали. Након њега присутнима се обратио историчар Завичајног музеја Душко Грбовић. На почетку излагања историчар Душко Грбовић говорио је о убијеном Францу Фердинанду и о његовом животу. Грбовић је након тога  говорио о пореклу, породици и животу Гаврила Принципа.                                                                                                                                           Скуп је затворио Александар Рацић рекавши: „Сада су поједине земље умислиле да могу да мењају историју и да могу да мењају оно што се мењати не сме, али знајте док год је наше Српске омладине ми ћемо славити нашега Принципа и Младо босанцеи док год куцају наша срца за нас ће Гаврило бити највећи револуционар свог, а и данашњег доба.“ И додао „Ми немамо потребу да славимо и да се угледамо на светске револуционаре јер у својој историји имамо највећег револуционара, а то је наш Гаврило Принцип.“                                                                                                                                                      Ово дивно вече су увеличали и Јагодински уметници, гуслар Милан Јовановић потомак капетана Коче, СОКО старешине Душан Марковић, Стефан Лазаревић и Ђорђе Живановић који су читали стихове својих нових песама.