Соколски
покрет настао је у борби за очување националне свести. Како је истакао др. Лаза
Поповић : „Идеју соколску чини синтеза вежбе и националне културе“. У часопису „Српски Соко“ истакнуто је:
„Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер
одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. …Српски
Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између
појединих делова нашега народа.“ Основни циљ сокола био је телесно здрав,
морално јак, а национално свестан народ.
Зато су сарађивали са уметницима који су своја уметничка дела градили
на изворним вредностима села (обичајима, умотворинама,
народним песмама) и народној прошлости (видовданска етика). На соколским
течајевима предњаци (тренери) учили су сем фискултуре и народне игре. Соколи су
истицали да се у нацији одржавају везе са претцима и да завети и задаци предака
постају завети и задаци потомака. Соколи су били задојени косовским духом и
славили су Видовдан.
Соколска
штампа препоручивала је својим читаоцима дела књижевника Стјепана Митрова
Љубише и Глигорија Божовића. Освећењу соколске заставе у Шиду присуствовала је
Зора Шумановић. Панчевачка соколска застава рађена је по нацрту уметника
Вушковића. Соколи су учествовали на прославама 700 годишњице смрти св. Саве,
100 годишњици Варваринске битке, на прослави подизања споменика Његошу у
Београду, на прослави Филипа Вишњића, Церске битке,… .Посећивали су редовно
Опленац, гроб Незнаног јунака на Авали, Кајмакчалан и давали су помене
изгинулим ратницима на Космају 1914.
Прослава 550-годишњице Косовске битке 1939. одржана је пред
спомеником који је 1928. подигло
соколство. (1) Упркос хајци на соколе у Бановини Хрватској старешинство Савеза Сокола
К.Ј. организовало је прославу 25-годишњице боја на Мојковцу. Прослава је
одржана 31. августа 1940. на Цетињу. У Зетском дому одржана је свечана
седница Савеза Сокола К.Ј. и Соколске
жупе Цетиње. Седници су присуствовали соколи из свих крајева наше земље. У име
војске говорио је генерал Варјачић. Свечаност је настављена 1. септембра 1940.
на Мојковцу. Приређен је помен палим жртвама у борбама које су завршене на
Бадњи дан и Божић Мојковачким бојем. После помена одржана је парада војске и
свих присутних живих ратника. Уредништво Ратног поменика истакло је :
„Приређивањем ове свечаности на Мојковцу као и ходочашћем на Кајмакчалану,
соколи нам дају вере и поуздања, да ће у будуће повести омладину оним путем,
којим су је водили њихови очеви и дедови. Ово витешко буђење код сокола само
нас може обрадовати и ми им желимо успеха на правоме путу националног и
витешког васпитања омладине. Не клоните, драги соколи, већ напред и само
напред, за свога Краља и свој народ.”
Соколи су следили речи краља Александра
: „Југославија ће бити достојна свију славних победа, ако своја поколења
васпитава примерима наших националних мученика и јунака.” (2)
Међу
књижевницима члан сокола био је Милош Црњански. У једном чланку истакао је :
„Соколски домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у
хроникама нашег свакодневног живота. У тренутку ма каквих мрачних облака око нас и међу нама, њих се треба сетити. …
Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав : Здраво соколи !
“(3).
Антун
Гаудер, нараштајац из Винковаца пишући о соколској нараштајској школи на Палићу
истакао је шта је задатак соколског
образовања : „… једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева
свима нападима завидника и соколских противника, којима је наш успех трун у оку
и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у
њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске
школе.” (4)
Момир
Коруновић је 1895. ступио у подмладак друштва „Соко“, чији ће члан и
истакнути првак бити до краја живота.
Био је оснивач и један од чланова управе фудбалског клуба „Соко“ из
1903. првог у тадашњој Србији, уредник „Соколског гласника Душан Силни“ од
1910, председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине
Југославије. Од 1907. па до 1947. архитекта Коруновић био је службеник Министарства
грађевина у коме, захваљујући преданом раду напредује до звања генералног
инспектора Архитектонског одељења. Током рада у државној служби пројектовао је
преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмови, школе,
конаци и споменици) као и 24 соколска дома
и вежбаонице. Његове најпознатије грађевине у Београду су Пошта код
Железничке станице, Министарство пошта у Палмотићевој улици и Соколски дом
„Матица“. Пројектовао је православне цркве у Београду, Љубљани, Марибору, Цељу,
на Сушаку код Ријеке, Прилепу, Брзану, Крупњу, Делиграду, Кленку и на острву
Вису. Коруновић је пројектовао (по правилу без накнаде) спомен-обележја
(Зебрњак, Мачков камен, Текија на Дунаву, Светозарево, Охрид и тд.), и соколске
домове у Београду, Обреновцу, Куманову, Јагодини, Бјељини, Високом, Јајцу,
Ужицу, Ћуприји и тд. Моравски стил може се сматрати извором на основу кога је
Момир Коруновић створио свој особени израз у обликовању простора и украшавању
грађевина маштовитом стилизацијом народних мотива. Стваралаштво Коруновића
заснивало се на вери у нераскидиву повезаност архитектуре и националне културне
баштине : „У соколском неимарству ми морамо бити своји … каже се да треба да
будемо савремени, модерни … али у архитектури соколској и једног народа не може
бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе,
…може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој
држави …“. Александар Кадијевић своје дело „Момир Коруновић“ почиње реченицом :
„У српској архитектури двадесетог века готово да нема значајнијег и
оригиналнијег ствараоца од архитекте Момира Коруновића“. (5) Најзначајније Коруновићево дело била је
кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку подигнутој у спомен Кумановске битке. Коруновић
је сарађивао са сликарем Живорадом Настасијевићем, оснивачем Друштва уметника
„Зограф“. Настасијевић је осликао фреске
на Зебрњаку, Мачковом камену, Спомен
цркви у Крупњу и Соколском дому „Матица“ у Београду. Приликом вежби у великој дворани Соколског дома „Матице“ (Стари ДИФ) вежбачи су
могли да гледају Настасијевићеву фреско-композицију „Повлачење преко Албаније“ (6).
Драгутин Инкиостри Медењак, творац националног
стила у уметности радио је плакате и разгледнице за соколске слетове. Инкиостри
је своју декоративну уметност стварао маштовитом стилизацијом народних мотива.
Од 1912. боравио је у Босни, радећи српске алегоријске патриотске плакате и
слике, које су биле изложене и у народ растуране. Због тога је био гоњен од
аустријских власти. За време боравка у
Херцег Новом 1932. Инкиостри је осликао Соколски дом у Рисну. Свечану дворану
декорисао је радовима који симболишу соколску идеју, или су у вези са
догађајима из српске прошлости. Ту су се налазили и велики портрети краља
Александра, изнад позорнице Мирослава Тирша (оснивача сокола) и Васе Ћуковића,
о чијем трошку је дом био подигнут. Простор позорнице уоквирио је сликаном
траком народних орнамената. На
позорници народног дома
осликао је завесу,
која је приказивала Ловћен. Поред Ловћена били су приказани
соколи у
војничкој опреми као стража Јадрана. На
горњем делу завесе
била је убележена 1389, а на доњем
делу завесе 1918. Соколски дом отворен је 6. септембра
1932. На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско
друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло српских сестара. За свог
пријатеља Шпира Јанковића, коме је
посветио своју књигу „Моја теорија оновој декоративној српској уметности и
њеној примени“ из 1925, радио је
декорацију хотела у Игалу (7).
Светолик Пашћан-Којанов, известилац за
музику Савеза Сокола Краљевине Југославије, рођен је у Петроварадину 1892. Као
студент отпочео је своју диригентску каријеру међу средњошколцима и
Привредниковим омладином. Као сарадник
националних бораца Јукића, Хорвата, Доленца и Најхарда био је осуђен у
Аустро-Угарској због велеиздаје и затворен у Лепоглаву, а за време рата
интерниран у Мађарској. Кад је ослобођен 1917. основао је мушки пјевачки збор
„Мокрањац“. По уједињењу наставио је са студијама на конзерваторију у Загребу. Тада је био диригент певачког друштва
„Једнакост“, Српског пјевачког друштва, Типографског збора „Слоге“ и Академског
певачког друштва „Балкан“. По завршетку студија 1922. отишао је у Нови Сад и
убрзо постаје центром музичког живота. Његово су дело подизање збора музичког друштва,
оснивање женског музичког удружења, освајање прве награде на утакмици зборова
Југословенског пјевачког савеза 1929. и турнеје по Југославији и Чехословачкој.
Деловао је као педагог у мушкој гимназији и као музички референт Савеза Сокола
Краљевине Југославије. Светолик Пашћан био је организатор, композитор, педагог
и диригент. Међу његовим композицијама најважније су обраде народних песама за
хорове. Новосадска жупа Певачког савеза „Изидор Бајић“ приредила је 15.6.1935.
прославу 25-годишњице уметничког рада Светолика Пашћана. У поздравном говору
композитор Коста Манојловић изнео је заслуге Пашћана који је пре 25 година био
први диригент Савеза славенских пјевачких друштава. Новосадски грађани предали су Пашћану венац,
а певачко друштво из Скопља почасну диплому. Прослава је завршена великим
концертом на ком су учествовали: Женско музичко друштво, Музичко друштво
гимназије, Певачко друштво „Невен“, Женски пјевачки збор из Аде (8).
После
Априлског рата 1941. и окупације земље забрањен је Савез сокола. После
ослобођења комунистичка власт наметнула је свој модел културе у коме није било
места за соколе и њихову уметност.
Утицај који је соколски рад имао на чланове сокола био је толико снажан
да ни пет деценија
под Титовом Југославијом нису могли да га пониште. На пример, бивши
чланови Соколског друштва Београд III све време су одржавали међусобне контакте
састајући се бар једном годишње у салама појединих ресторана да би обнављали
успомене из младости проведене у соколани. Од 1960. састанци су били учесталији.
Увек су веровали да ће соколство кад-тад опет заживети. Зато су радосно
дочекали обнављање Сокола Југославије 1992. Подстакнути овим окупили су се
стари чланови и обновили Соколско друштво
Београд III Звездара.
Соколски
покрет настао је у борби за очување националне свести. Основни циљ сокола био
је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Зато су сарађивали са уметницима који су
своја уметничка дела градили на
изворним вредностима села
(обичајима, умотворинама, народним песмама) и народној прошлости (видовданска
етика). После Априлског рата 1941. и окупације земље забрањен је Савез сокола.
После ослобођења комунистичка власт наметнула је свој модел културе у коме није
било места за соколе и њихову уметност.
Утицај који је соколски рад имао на чланове сокола био је толико снажан
да ни пет деценија
под Титовом Југославијом нису могли да га пониште.
Саша Недељковић
члан Научног
друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
Раф.П., „Нацијонални и социјални задатак
Српског Сокола“, стр.91, Српски Соко,бр. 5,17.(30.) декембра 1909, Сремски
Карловци; „Како се развијало соколство“, Око соколово, стр.126-156, бр.7, 1937;
Милан Р. Мајсторовић, „О поштовању
умрлих предака“, стр.85; „Прослава Церске битке, стр.104; „Прослава
550-годишњице Косовске битке“, стр.105, Око соколово,бр.7 и 8, 1939, Београд;
„Прослава боја на Мојковцу”, „Ратни Поменик”, Београд, септембар
1940, бр. 6, стр. 5; „Ратни Поменик”,
Београд, септембар 1940, бр. 6, стр. 1;
„Милош Црњански поводом 115 година од
рођења и 11 од смрти“, „Око Соколово“
Београд, децембар 2008, бр.31-32, стр. 4; Бошко Станишић, „Милош
Црњански, фудбалер и спортиста”, Београд 1995, стр. 175-176;
Антун Гаудер, „У соколској нараштајској
школи”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 208;
Мр.сци.арх. Тихомир Обрадовић, „Момир Коруновић
– соколски архитекта и архитекта
сокола“,стр.13,14, „Око Соколово“, бр.33-34, децембар 2009, Београд;
Зоран М. Јовановић, „Друштво уметника
Зограф“, стр.85, Београд, 1998;
Соња Вулешевић, „Драгутин Инкиостри
Медењак“, стр.36, 37, 76, 77, 78, Београд 1998; Н. Жупанић, „Инкиостри –
Медењак Драгутин“, стр. 55, Народна Енциклопедија СХС, II књига, Загреб;
„Прослава 25-годишњице умјетничког рада
Светолика Пашћана“, стр.80, „Ћирилометодски вјесник“, бр. 6,7 и 8, јуни, јули, август 1935, Загреб;
Зоран Андрејевић, „Соколско друштво Београд III Звездара”, Око соколово, јануар 1997, бр. 7, стр. 8,9;
Нема коментара:
Постави коментар