МИ ЗНАМО СУДБУ
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човјека.
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свико,
У својој смрти да нађе лијека.
Њу неће нигде уставити нико!
Народ је ови умирати свико,
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, ко планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
И силни, ко планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Алекса Шантић (1868-1924)
МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем
само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца…
Рад’ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца…
Овдје у болу
срца истрзана
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана…
Ја носим клетве свих патња и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана…
У мени цвиле
душе милиона…
Мој сваки уздах, свака суза бoна,
Њиховим болом вапије и иште…
Њиховим болом вапије и иште…
И свуда гдје
је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште…
Тамо је мени отаџбина моја –
Мој дом и моје рођено огњиште…
Алекса Шантић
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Остајте
овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје
мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу
они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Ко пуста
грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте
сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!
Овде вас
свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам
свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.
Остајте
овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Господин, сељак, богат и сирома’
У успех борбе верујте, – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Велика дела тврду ишту шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара.
Дигните срца, згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Вера у успех успеха је пoла.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола.
И церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!
Вељко Петровић
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
ВЕРУЈТЕ ПРВО!
Прво је: сваки нека зна шта хоће.О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Господин, сељак, богат и сирома’
У успех борбе верујте, – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Велика дела тврду ишту шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара.
Дигните срца, згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
Вера у успех успеха је пoла.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола.
И церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво и стисните пести,
Па онда трести, трести!
– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!
Вељко Петровић
Нема коментара:
Постави коментар